POEZIJA

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[lejenica]

Izet Sarajlić

Mala,velika moja...

 
Večeras ćemo za njih voljeti.
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego sto je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.

Mi, koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih
svjetskih Robinzona,
mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, goreo horizont njihovih želja.


Preko njihovih neljubljenih godina, izbodena i uspravna,
prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni u polegnuloj travi.
Nije bilo tajni u raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni u klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se gleda posljednji put,
bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti, bili su vozovi
i makovi, i s njima, s tužnim makovima jednog vojničkog ljeta,
s divnim smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.


A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Južnim Bulevarima
i kejovima rastanka, na Cvjetnim Trgovima i
Mostovima Mirabo, divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoja bijela negrljena ramena daće dječacima.
Nisu se vratili.


Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih streljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih marseljeza.
Preko njihovih izresetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.


Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti…
 

[lejenica]

Izet Sarajlić

Piši mi na zelenu adresu ljeta

Piši mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi šalješ neka budu posljednje večernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nešto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su čitave priče.
Najveci uticaj na mene izvršila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su prećutali, jer, zaboga, koga se to tiče.
Koga se tiče to što si ti za mene i Honolulu i
Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajući, obiđoh uzduž i popreko.
Tvoje ime nije ušlo ni u jedan leksikon.
Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom "Ko je ko"
Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijeće u vazi.
Tvoje oči su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.

 

[lejenica]

ČIM ME NEMA NIKO NIŠTA NE ČITA!!!!!

[Skorpija]

ČIM ME NEMA NIKO NIŠTA NE ČITA!!!!!

Kad mačke nema -  miševi kolo vode 


 

[Skorpija]

SVAKA TVOJA REC

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla
svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret, u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo, kao očarano
živi u meni, i čini se neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.

I volela bih da te tek sada volim prvi put.
Volela bih da ne verujem
da će ljubav za tobom proći - jednom kada budeš otišao.

Desanka Maksimović

[Skorpija]

                 PREDOSEĆANJE


                 Poznala sam te kad sneg se topi
                 topi, i duva vetar mlak
                 blizina proleća dušu mi opi,
                 opi, pa žudno udisah zrak.

                 S nežnošću gledah stopa ti trag,
                 trag po snegu belom,
                 i znadoh da ćes biti mi drag
                 drag u životu celom.

                 Poznala sam te u zvonak dan
                 dan pijan,svež i mek.
                 činja mi se vec davno znan,
                 znan kad te poznadoh tek.

                 S nežnošću gledah stopa ti trag
                 trag na snegu belom
                 i znadoh da ćes biti mi drag
                 drag u zivotu celom.

                 Poznala sam te kad kopni led
                 led, dok se budi proletnji dah
                 kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
                 kad sretno se i tužno u isti mah.

                 S nežnošću gledah stopa ti trag,
                 trag po snegu belom
                 i znadoh da ćes biti mi drag,
                 drag u životu celom.

Desanka Maksimović

[lejenica]

eeee....

Milos Crnjanski - Priča
Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

[lejenica]

Povratak

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav
Desiti-velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru života što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;

Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići
         

[ivaccc]

Ajde, prestanite da markirate tekst tom ogavnom crvenom bojom, jer nema shanse da che vam ga iko prochitati tako unakazhenog! Hvala...

[lejenica]

Kome se ne čita i ne mora      O ukusima ne vrijedi raspravljati tako da..
Ja ću da markiram koliko ja hoću a ti preskači...

[ivaccc]

Nije poenta u ukusima, nego ti govorim da je crveno markiran tekst gotovo nemoguche prochitati ukoliko dobro ne napregnesh ochi... A to ti govorim jer bih stvarno zhelela da prochitam shta si nam ti to lepo napisala. A to ne mogu, jer mi pri svakom pokushaju bolno zasuze ochi.  Opushteno...

[Skorpija]

Nije poenta u ukusima, nego ti govorim da je crveno markiran tekst gotovo nemoguche prochitati ukoliko dobro ne napregnesh ochi... A to ti govorim jer bih stvarno zhelela da prochitam shta si nam ti to lepo napisala. A to ne mogu, jer mi pri svakom pokushaju bolno zasuze ochi.  Opushteno...

Treba se samo snaći...   

Ivaccc, klikneš na tekst i kreneš da ga markiraš - izgubi se ta crvena boja i tekst je čist... 

[ivaccc]

To je neshto novo za mene, devojku sa sela... Hvala...

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Meni bas zbog toga sto su crveni textovi nekako pojacavaju sam uticaj pesme na mene...
A Iva - treba samo pitati...

[lejenica]

ja mislila odmah da se buniš :-)  OK je.. 

Aleksandar Ivanović

Ljudi-sijenke

Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi
što kroz život nečujno i tiho gaze
kao da nogom stupaju po pamuku,
a naše oči nikada ne opaze
ni njih ni njinu tihu radost ili muku.

Ima ćutljivih patnika na svijetu
što se samo umorno i gorko nasmiješe
na ljude kad se o njih teško ogriješe
i suminu ih nevini, nalik cvijetu.

I ima ljudi usamljenih i bonih,
sa obrazima upalim i žutim,
što ne čuje im se ni smijeha ni plača,
što žive kao samotna i divlja drača,
ali s bodljama unutra okrenutim,
da nijedna nikog ne ogrebe
i da nijednom nikoga ne ubodu
do samo svoje rođeno srce i sebe.

Njih ne vidi naše oko kad ih srijeta,
kad tiho prođu u mimogredu mirnu,
jer nikog oni ni laktom ne dodirnu
u vječnoj gužvi i vrevi
ovog svijeta.

I žive oni tako, nečujni i neveseli,
i mile kao sijenke, kao vrijeme i sati,
i tek kad umru, slomljeni i uveli,
objave crni posmrtni plakati
da su i oni sa nama živjeli.