POEZIJA

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[lejenica]

 I OPET JESEN

I opet jesen.
Opet tutnje
beskrajne kiše
po Nikšiću,
i opet stare
crne slutnje,
i opet
-sam si
Nikoliću.

I opet neka
pisma duga,
očajna pisma
-bez adrese,
a nigdje drage,
nigdje druga,
samo ta jesen.
Opet jesen.

a šta ako
prosviram
taj metak
kroz ovo čelo
neveselo,
a onda počne
sve
iz početka:
život,
stradanja
pa opet
-čelo.

A šta ako
nema zaborava,
ako je to
samo
vječna igra
kruga?
A šta ako
tamo
ispod trava
boli ova
ista
ljudska tuga?

       VITO

[Smiley Face]

bash je super...
Vidim, Lejo,,, zadnja rijech je chesto VITO??

[marsovche]

PSOVKE NEZNOSTI


Sad shvatam:
nismo doshli zadovoljni ko trave
shto rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
shto ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne zale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba shto mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i neznog.
Sad svako pruza shape i nova cuda trazi.
A sve je smeshno,
i tuzno,
i sve je neizbezno,
i ove istine dobre i ove dobre lazi.

Prejeli smo se,
kazem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ruzni,
stigli smo gde se gmize
i stigli gde se leti.
I znamo shta smo dali,
i znamo shta smo duzni,
i shta smo juce hteli
i sutra shta cemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju zita i obale u cvatu.

Uvek smo bili zivi,
pa ipak:
drukcije zivi
od svih ostalih zivih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro shto nismo samo trave,
shto talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
vec smo zvezde shto sjajem sve nebo okrvave
zeljne da budu sunce makar trenutak samo.

Miroslav Antic

[Skorpija]

Onda da nastavim...

U kavezu je bila pitoma ptica,
slobodna ptica bila je u gori.
Kad je došlo vreme, susretoše se;
tako je hteo usud.


Slobodna ptica peva:
"O, draga, vinimo se u goru".
Ptica u kavezu cvrkuće:
"Hajde da živimo zajedno u kavezu":
Slobodna ptica reče:
"Gde je prostora za rešetkom da se rašire krila?"
"Avaj", vapije ptica u kavezu,
"gde ću se u oblacima odmarati bez šipke?"

Slobdna ptica kliče:
"Miljeno moje, otpevaj mi pesme dubrava".
Ptica u kavezu veli:
"Sedi do mene da te naučim govoru mudraca".
Šumska ptica kliče:
"Ah, ne, ne" Pesme se ne mogu nikada naučiti".
Ptica u kavezu veli:
"Teško meni, zaboravila sam pesme dubrava."


Njina je ljubav žarka, puna žudnje;
ali one ne mogu nikada da lete krilo uz krilo.


Kroz rešetku na kavezu gledaju se
i uzalud trude da se upoznaju.
Lepršaju čežnjivo krilima svojim i pevaju:
"Hodi bliže, drago moje!"
Slobodna ptica kliče:
"Ne ide, strah me zatvorenih vrata na kavezu".
Ptica u kavezu cvrkuće:
"Avaj, krila su mi iznemogla i mrtva".

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Tama

   Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
   Ne znam.
   Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
   Magla.
   Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
   I kuda idu ovi dani moji
   I zašto bije tamno srce moje?
   Kuda? Zašto?

I.Andric

[lejenica]

Cico moja to je nezaobilazni Vitomir Nikolić - Vito.. Dobri duh Nikšića..

[lejenica]

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje sebe objašnjava biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde

Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim

uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drugčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu

uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa

uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.

                          Miljković

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Miodrag Pavlović

NAUČITE PJESAN

Kroz kakva društva treba još proći,
kroz kakve ljudske vidike,
kroz zlohodnike, pauke-vojnike,
kroz šume pošasnika,
kroz uši doušnika,
treba još ići uz rame dvoličnika,
s napasnikom oblačiti samure,
s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,
gledati pandure kako biju po kičmi!
Svuda se digli borci protiv otkrovenja
i jašu velike konje, vrebaju krv,
zasedaju pravednike i svakog ko se javi
između čoveka i boga, na brvnu.
Kuda će oni što se klone zveri?

Branite se! Naučite pesmu!
Uđite kroz gusle u mramorni oko,
pevajte, orite se, pojte
i stojte mirno kad se začuje pitanje
ko će među vama da zatvori vrata
slavoslovite dok se hramu ne probije teme,
stakleni prozor nek se obrati moru
dok ne proklija sinje srce,
žamorite, žuborite, romorite,
neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,
kao što mučenička krv nađe svoje koplje,
uskliknite, utrojte, uzhvalite,
dok se i lobanji ne otvori gornji vid
i pesma ne pokulja na sljeme,
popevajte, koledajte
usred ovog rata koji sećanje briše
naučite pjesan, to je izbavljenje!

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

MALA KUTIJA




Maloj kutiji rastu prvi zubi
I raste joj mala dužina
Mala širina mala praznina
I uopšte sve što ima

Mala kutija raste dalje
I sad je u njoj orman
U kome je ona bila

I raste dalje i dalje i dalje
I sad je u njoj soba
I kuća i grad i zemlja
I svet u kome je ona bila

Mala kutija seća se svog detinjstva
I od prevelike čežnje
Postaje opet mala kutija

Sada je u maloj kutiji
Ceo svet mali malecan
Lako ga možete u džep staviti
Lako ukrasti lako izgubiti

Čuvajte malu kutiju

V.Popa

[Beki70]

NOĆAS BIH MOGAO NAPISATI

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primjer: "Noć je posuta zvijezdama,
trepere modre zvijezde u daljini."

Noćni vjetar kruži nebom i pjeva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Volio sam je, a ponekad je i ona mene voljela.

U noćima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Voljela me, a ponekad i ja sam je volio.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je ljubav moja ne sačuva.
Noć je posuta zvijezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Kao da je želi približiti, moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u bijelo odijeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam volio!
Moj glas je tražio vjetar da takne njeno uho.

Drugome. Pripast će drugome. Ko prije mojih cjelova.
Njen glas i jasno tijelo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,
duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Iako je to posljednja bol koju ni zadaje
i posljednji stihovi koje za nju pišem.Pablo Neruda

[marsovche]

USPAVANKA

Svet ovaj, u stvari,
i nije
tako rdjav i zao,
mada poneko place
i samuje
i brine.

Mozda je suton s krova
sasvim slucajno pao.

Mozda bi i noc da svane,
mozda bi i noc da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuca postoje zato
da covek lakse dise.

I sklapam oci.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
sto se nad krosnjama njise.

A sigurno je vazno
i od svega najprece:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoris gorko,
i trne u tebi vece,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I vazno je ovo,
vaznije od najpreceg:

kad se toliko lepote
u sebi cuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadic tog neceg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako ce vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ruznoce,
i placa,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budes
komadic sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

licice jutro na tebe
vise nego na druge.   

Miroslav Antic

[lejenica]

           ***
Tuga će trajati dan il'  dva,
              slavlje počinje već
sjutradan.

Da, - bio si,
potreban i
     upotrijebljen.

                     Savo Blagojević

[lejenica]

    Čežnja

Noć prelazi  u prostor svjetlosti,
horizont se svenadno otvara,
tad osjećam čula svemoguća
volju,bijes i životna žala
ne daju mi mira ni smiraja.

Sreću tražim u tišini noći
trag života u mojoj samoći.

Sliku njenu u mislima stvaram,
nježno lice dodirima imam,
blizina me privlači i prija,
dok me glasom potpuno opija.

Noć se jutrom iz sna nekud krenu,
ja i danas sanjam istu ženu.

                 Savo Blagojević

[marsovche]

O tome

Ovom temom,
i plitkom i licnom,
prezvakanom
kroz strofe i strofe,
k'o pesnicka veverica vicno
vrteh se i vrtecu se opet.
"Ona" i "on" balada je sva.
Nisam uzasno nov ja.
Uzasano to je
sto "on" - sad sam ja
i sto je "ona" - moja.             

 Vladimir Majakovski

[lejenica]

STRAH


Rovarim po sećanjima.
Nervozno sisam nepca.
u sebe se povlačim.

Unutra vrani drhtenik,
progoretine i krš,
rasekline uk i kad.

Ali oblačim lice spokoja,
iskoračujem desnom vedjom.
naizgled mudrijašim.

Tek ako dozvolim nekom,
da mi se u oko zagleda,
otkriću koliko se plašim.

         Marko Vuković