POEZIJA

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[lovetime]

aj poslacu vam koliko sam poslala i cetniku

[lovetime]

                                              ZBOG, SAD  I   NEKA


Ponekad,do dugo u noć razmišljam gde sam to pogriesila...
Ako je greška bila voleti ga, onda se ne kajem i nije mi žao što sam pogriešila...
Volela sam ga beskrajno jako baš kao i on mene, u tim oktobarskim danima svojim usnama gasio je moju žeđ...
Bila sam presretna u njegovom zagrljaju, a ni on nije skrivao osmeh na usnama...
Njegove braon okice budile su u meni vulkane strasti, a pogledima samim oduzimao mi je i posljednje atome snage da se oduprem njegovim dodirima...
Jedne tople oktobarske noći sedili smo na klupi, dahom posmatrali zvezde koje su se palile,gasile baš kao u snu...Tu noć sve je bilo kao u snu....
Do dugo u noć tako smo sedeli zagrljeni,pricali, 
pod otvorenim nebom ljubili smo se kao ludi, njegove mi usne nikada nisu delovale slađe...Ljubio me kao da otkriva novi svet...
Prepustila sam se njegovim usnama i dodirima ne želeći da jutro ikada dođe...
Znala sam da ga volim, ali da moje mesto u životu nije pokraj njega...
Ali ipak...On je bio svetlo moga dana, sunce jesenje, sjaj mojih očiju, moja ljubav i razlog zbog kog još uvek živim, tako da se nisam ni pokušala oduprieti...
Želela sam da uživam u tim posljednjim trenucima s osobom koja mi se svidja, uporno trudeći se da izbjegnem istinu...
Tesko nam je bilo izdrizati mesec dana jednoj istoj osobi, dok je u oktobarsku noc duvao hladni vetar sa njegovih usana protekala je rec stani sacekaj moram nesto da ti kazem ......iskre u mojim ocima su se zajedno sa vetrom izgubile u neku maglu misli su mi odlutale na drugu stranu i njegovim jednim pogledom sve sam shvatila ali ja sam ipak bila hrabra i izdrzala da ispred tebe i svih onih zaljubljenih ljudi ne ispustim suzu i
izdrzala sam da do kuce u tisini sacuvam bolne tvoje oci reci koje sam shvatila tog dana ...Pravila sam se da  je samnom sve uredu i da me ne boli njegov rastanak i da cu ga kad tad zaboraviti. Posle njegovih reci otisla sam sa drugaricama i rekla sam im da mi je samnom sve uredu i da me ne boli rastanak ali dusa mi se cepala srce mi se skamenilo nemam vise osecaja nizasta...
Cim sam dosla kuci poslala sam mu poruku da mi je extra bez njega i da nasa veza je bila bas dosadna i ako on oce da ostanemo prijatelji ja bi se slozila i da ne zeli slazem se sa njegovom odlukom...ali ne on mi je odg. Da mu je stalo da budemo prijatelji da ce tako ostati ....
Polako prolazilo mesec dana po mesec dana a ja cu da riknem vise bez njega nemogu vidjam ga stalno u skoli provodimo odmor zajedno ALI bez ikakve upucene reci bez ikakvog dodira nista... da mi nismo ostali ni na caoooo!!!!!
U pocetku sam mislila da tako je najbolje i da cu ga zaboraviti al ne vredi tu je uvek u mojim ocima. On je napravio mesto u mom srcu i nemogu ga zaboraviti.
Cesto menjam raspolozenje u skoli zbog njega kad je on tu ja blisammmmm
A kad nije tu ...
Mesec po mesec prolazi u zudnji da cemo opet biti zajedno ali nista....i dalje pokusavam da te zaboravim
Ali ipak posle dugo vremena tj 7 meseci  nisam te zaboravila nemogu da te zaboravim nikako i tako da mi....
I opet mi nedostajes,
kao voda uvelom cvecu,
kao Oltar koji nema svecu,
kao zavoj otvorenoj rani,
kao kisa u ljetnoj omami.
i opet mi nedostajes,
kao miris tamjana u hladnome hramu,
kao Sunce u kisnom i tmurnom danu,
kao molitva pokojnika sto trazi osamu,
kao dunjama zrelost dok cekaju jesen ranu...
I dalje mi stoji u glavi pitanje dal cemo opet biti zajedno i stalno razmisljam o njemu i stalno ga sanjam i stalno mii mnogo nedostajee.....
Slovo A je najljepse slovo na svijetu, slovo A je kao ptica u letu, slovo A je urezano u srce moje jer na slovo A pocinje ime tvoje!
I svaka pesma me podseca na tebe i svaki stih ,svaki  park ,klupice,zaljubljeni parovi...
Nemogu se odupreti tvojim pogledima.
Pre neki dan sam videla tebe.
Noge su mi se odsekle srce jace zalupalo a kad si mi se javio ja sam se sva oduzela nisam znala za sebe. Neznam da li je to sudbina ili vec sta ali ja doista nisam mogla da verujem da sam te videla.. Tog trena shvatila sam par stvari....
Mozda mi je uzalud što sam shvatila neke stvari jer ja to mogu da zamišljam samo u mojoj masti. Nemogu više ovako. Sada stavljam definitifno . na to i više necu ga spomenuti u životu on će za mene postojati samo u prošlosti i tu će zauvek i ostati. Hvala mu za sve suze sto sam prolila za ovih osam meseci i samo je to mogao da dobije od mene jer je danas DEFINITIVNO KRAJ OVE DRAME pamticu ga do kraja mog života al on je ostao moja jedina uspomena sto ću pamtiti iz mojih tinejdzerskih dana.
Puno suza, prodatih mojih snova poljubac iz mašte sve cu to pamtiti.Danas 2.7.2007 završavaju sve moje brige vezane za suprotni pol i obećavam da se na njega više neću vraćati niti ni na bilo koga.
Sustigla me tuga, suze su se presušele a lepi dani iz moje duše ne stadoše i zarobiše se negde u nekom stihu tugu ja predahu njemu  i sebe oslobodih svih nadanja i stradanja zbog njega.Nezaboravi trenutke a život pusti da istice i kada padaju kiše ti znaj da sutra boljem biće.
Jeste znam da sam rekla da ću ga zaboraviti i da se neću vraćati na njega ali...to je prosto nemoguće. Sad doist znam šta on misli o meni i na čemu sam.....Reko je za mene da nisam bila dobra riba ali sam bila dobra...BILA sta to treba da znači ne razumem ja za njega vise nepostojim ja sam za njega umrla e ako je tako onda će on i za mene mada to je trebalo odavno da shvatim ali ewo prižila mi se prilika da ga zamrzim i da se ne vraćam na njega NIKAD, NIKAD U ŽIVOTU sada je stvarno gotovo...Mrzim  sebe. Kako ne mogu njega da izbacim iz glave  kao što sam ostale e pa ako sam ostale mogla da zaboravim što ne bi mogla njega....STO?
Od ovog trena  svečano ga ZABORAVLJAM. Biće teško znam ali šta ja mogu ako me je on zaboravio i mogu i ja njega...Dzabe što sam bila dobra kada mu ništa nisam značila njemu sam bila jos samo jedna u nizu. «Poslednju suzu zbog njega ispustam poslenju nadu da ga prebolim iskoristiću i znaću od sada šta u životu hoću, biće moj jedini razlog što zbog njega srce mi se cepa na dva sveta i što zbog njega zaboraviću moju sreću. Drhte mi se ruke duša lomi znaj da zbog tebe zaboravljam sve jedini moji. Tebi nikad nisam značila pa sam uvek ispaštala rečima sebe bodrila da bolje mi krene. Sve zbog tebe sam zaborabila da bi dalje krenula. Moj život je kao kometa i tebi dragi moj neću oprostiti moju svu nesreću. I ako ikad budeš želeo da me vratiš znaj da si kasno shvatio šta si mi značio i da tad ja ću biti urobljena u kamen sreće i da me nešto neće, da ti se vratim zaboravi moja svaka suza tebe će da boli.
Sinoć sam te  su klubu vidala i moja stras te opet zbog tebe uzbudila svaka pesma koja u klubu krene podseća me na tebe. Pesma kad krene ja pustim suzu i pogledam u tebe a ti glavom okrenećeš i ignorišeš, pevala sam svaku pesmu iz srca za tebe. Ćutanje tvoje me ubija pogled moj je sad pustinja sve me ubilo nema više milosti moju ruku vodi bog. Dal  ti zaista misliš da te ne wolim jel ti moj pogled nešto govori ti zaista nista ne shvataš da jurim tebe a ti ni da me spomeneš.
Krenula je naša pesma pogledi nam se sreli i bili upućeni ali stidom tvojim su se zaobišli.Sad posle dugo vremena sam saznala na cemu sam ja ovo svo vreme bila sa tobom.Lično sam saznala da ti se sad ne svidjam uopšte i sad kako sad da te prebolim. Nemam snage da se borim sa tim nemam snage da te prebolim. Kako da te prebolim?  Celu sreću sam ti poklonila, a toliko puta sam rekla sebi da gotovo je srce uvek vuče ka tebi jače je od mene.  Neka suze padaju da kazem zbogom moram sad.
Mrzim sebe, a tebe ......nikako da zaboravim. Sada je kraj skolske godina, raspust je a meni je sve sruseno jer znam da te neću viđati neko vreme u sebi nadu dajem da te ja  zaboravim i ne više te ne vidim. Sa drugim sam pošla i istinu pronašla da on nije kao ti da nijedan drugi neće moći da te zameni....i šta sad da radim u ove vrele dane, koje usne sad da ljubim, koga ću sad da volim ali kako tebe da prebolim?
Zbog tebe ću svakog da mrzim, tebe ću sanjati kraj mene i zeleti te. Možda ja i jesam za tebe ružna možda ti se gadim ali ako je tako što me onda gledaš krišom što se ubedačiš kad se sa drugim ljubim. Svi su me ostavili svi me napustili tužne oči nisu više mogli gledati ranjeno srce nisu mogli lečiti sve zbog tebe....
Sad ću sve da lažem da sam te prebolela, sad ću da se ponašam kao da te nisam ni volela
Ja sam nejaka još uvek da srušim zidove po kojima sam pisala da volim te zauvek.
Nek me boli sad sve jer to je zbog tebe, neka nemam san sada pusti me da patim za tobom kad sam glupava.
Svakoj curi znam da dam pametan savet svaka je srećna ali samo ja sam beskućnica koja seta pustinjom bez kraja. Bože pomozi mi.

[lovetime]

ewo...recite mi jer je dobro dal da nastavim...da pisem dalje ako nije odma da prestanem....jer sam antitalenat

[lejenica]

cek da procitam

[lejenica]

xm, meni je iskreno sve ovo simpaticno, malko je crnjak ali djeluje stvarno.
Treba ti lektor,

Ali ipak posle dugo vremena tj 7 meseci  nisam te zaboravila nemogu da te zaboravim nikako i tako da mi....
I opet mi nedostajes...

ovdje se malo ponavljas, konkretno "i tako da mi... i opet mi..."   ovdje, ali dobro je.

i jos nesto ali da se ne ljutis.
"Svakoj curi znam da dam pametan savet svaka je srećna ali samo ja sam beskućnica koja seta pustinjom bez kraja. Bože pomozi mi."   ovaj dio mi se ne svidja ali daleko bilo da pametujem, jednostavno ukusi su razliciti.

[lejenica]

i da, nastavi slobodno...

[lejenica]

KRAJ

I svrseno je bilo… U velu i beloj svili,
Silazila si mirno niz stepenice hrama,
Pod krunom mirta… Svi su pogledi na tebi bili.

Pred crkvom zagor i teska. A kao stena sama,
Uz onaj stari jablan ja sam prislonjen bio,
I cut’o… Na moje celo studena padase tama.

Uz melodiju ceznje praznicki dan je lio,
Toplo i blago sunce. Pod grozdovima behara,
Mirisale su baste. Jedan je leptir mio

Svrh tebe kruzio lako, pun svetlih duginih sara.
I kada svati pocese bacati limune zute,
I skladno sviraci vesti, uz cemaneta stara,

Pocese toplu pesmu -: jos jednom pogledah u te
Sjajnu, kao jabuka sunca u vencu grana…
I moja dusa zadrhta; i s bolom smrtne minute

Zlatno se kube srusi svrh njenih sedrvana…


                 Aleksa Santic

[lejenica]

POD MUSEBACIMA

Dodi u moj cardak!… Samu mi je zima…
Svi duseci moji za te su prostrti…
Hocu poljubaca u kojima ima
I vatre, i sunca, zivota i smrti!…

Tvoji zagrljaji neka budu zmije,
Neka stezu divlje uz vihore zara!
U njima da umrem, Serifa, sto prije,
Mirisuci baste, tvojijeh njedara…

Zedan sam ljepote, i zenskoga stasa,
Grceva i slasti, smijeha i vriska,
Pomame i ognja, i miloste tajne…

Hodi! Neka ti se sva dusa zatrese,
I po mojoj sobi, ko procvale rese,
Svog proljeca prospe pahuljice sjajne…


  Santic

[lejenica]

 i Santic

SELJANKA
Pavlu Popovicu

Sneg pada i veje. U seoskoj luci
Sve je pusto. Samo, kao senka tupa,
Niz prtinu usku, sa stapom u ruci,
Pogrbljena, bleda, jedna zena stupa.

Stupa i jednako ispod borna cela
Pogleduje tamo u kosture iva,
Gde se na domaku reke, u dnu sela,
Seoskoga uce stan samotni skriva.

Nek vetrovi besne, nek mecave huce
I zasiplju smetom puteve ratara,
Ona svake dnevi odlazi kod uce,
Pa uci i srice slova iz bukvara.

Svi se cudom cude u selu i zbore:
Sirota, polude! No svetla ko svila,
I cvrsta ko ralo sto crnicu ore,
Sve je blize cilju njena zelja bila.

I skoro kad zita zasumese jara,
Kad pod strehom lasta kliknu pesmu njenu,
Jedno jutro s ucom oprosti se stara,
Niz pragove side i putanjom krenu.

Postigla je svrhu. U svakome kutu
Njezinoga srca nova snaga drsce,
Niti ona gdegod odahne na putu,
No s drenovim stapom koraca sve cvrsce.

Vec je na kraj staze. Sada brvno vodi
Preko uske reke sto krivuda lukom;
Starica ne strepi, ona napred hodi,
I slobodno hvata za doruke rukom.

Ispred vodenice, sto naslanja na nju
Svoje racve sive jedan orah sveo,
Bozi je i zove mlinar, i na panju
Sa decakom sedi, sav od mliva beo.

No ona sve dalje koraca, i samo
Katkad suhu ruku stavi iznad cela,
Pa pogleda bregu, gde, iz hrasca tamo,
Sa planulim krstom viri toranj sela.

Koraca i nosi i radost i jade
U turobnoj tami svojih poznih dneva;
I jos dva-tri kroka, pa pod bregom stade,
Gde spomenik s orlom dvoglavijem seva.

Prekrsti se, mermer celiva i oci
Podize. Tu gore zlatna slova stoje.
I u prvom redu, na mramornoj ploci,
Ugleda imena lepe dece svoje.

Polagano srice uklesana slova:
Ratko, Dorde, Dejan , pa grca i stane,
Srce stiska, zatim srice, srice snova,
A pri svakom slovu nova suza kane.

Pod krov njene duse, ko selica letom,
Vracaju se svetle uspomene dana
Kad je decu divnu, kao stabla s cvetom,
Gledala kraj ornih plugova i brana.

Pred njom svicu jutra zetvena, i ona
Sve stubove kutnje, mlade ko kap rose,
I dicne i svetle ko kraljevi s trona,
Gleda medu klasjem sa odsevom kose.

Ona snova vidi sve veceri kasne,
Kad je u kolebi svaki kut grohoto;
Vidi sva tri sina, sve likove krasne,
Ognjiste i vatru, verige i koto.

Sve vidi i cuje. I ponori tuge
Pucaju sve dublje, jer, pusta i sama,
Sad koleba cuti, i sad, mesto duge,
Kao paucina svrh nje visi tama.

Skupila se celjad. Svi gledaju u nju,
Sa dubokim bolom skruseni i sveli;
I svi ovu bledu seljanku u gunju
Suzama bi svojim utesiti hteli.

No starica samo trese se i grca
I upire pogled u spomenik beo,
Svrh kog ustremljeni oro svetlomrca,
Kao da bi majku ogrejati hteo.

I dani sve teku, a mramornoj ploci
Svako jutro, rano, u pojanje petla,
Tiho mati dode, pa podize oci,
Moli se i dugo srice slova svetla.

I dok ona tako, skrusena i sama,
Pred mramorom stoji, tu, u vrhu sela,
I dok rana zvona zvone s tornja hrama,
Obruc zlatan drsce oko njenog cela.

[lejenica]

Desanka Maksimovic

Takva sam ja

Odavno sam, sugradjani cestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mrznja i ljubavi
i cutanja i romora.
Za vasu borbu zivotnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, medjutim, vecno zedno
svega onoga cega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo cas spokojstva.

Ni za srecu ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da zivim
samo od zivljenja;
jer ni za sta cega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj zivotni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
zivota ja bih zadrzala krug,
jer boli mene ipak cudesno
sto ce me jednom nestati.

Ni srca nemam vaseg, sugradjani cestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noc hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti ce ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

[lejenica]

Desanka Maksimovic

Prica o pesniku

Sudba moja jeste cudesna:
ja sam lovac srca svoga rodjenog.
Svoje srece i bolove lakome
u slova sam okovala udesna
i redom ih pokazujem svakome.
Ja sam lovac srca svoga rodjenog,
kao laki na raskrscu vrg
zedji svakoj sama sam ga podnela.
O, na opsti, na sareni trg
ja sam srce svoje odnela.

Ja sam lovac srca svoga rodjenog,
kroz reci sam sejuci ga razne
uspavati htela svoje noci nesane,
ispuniti htela svoje zore prazne.
Ja sam htela da mi tuga presane
govoreci glasno svoju tugu.
Sebe svima prepricavajuci
u dusu sam htela navratiti
radosti nestalnu dugu.

I znam, i na onoj strani sveta,
u dan taj ili noc ili zoru prvu
kad sve ostalo bude mi svejedno,
i tada bice sve u meni zedno:
da zvezdi, da krunici cveta,
da mrskom malenom crvu,
kraj kojih smrt me bude pronela,
otvorim srce, koliko ga budem
sa obala zivota ponela.

[lejenica]

Desanka Maksimovic

Svejedno mi je

Ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
ja sunce volim.

Eno ga bukti u vidika
nemirnom naboru;
eno ga leprsa u bulki
krilatom saboru;
eno ga smeje se blistavo
na reci ispod mosta.

I meni je dosta,
da sve zaboravim:
jer kratko boravim
ovde, gde me je srce zabolelo
i zivot cudno zavolelo.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
ja zivot volim.

I u tezak dan meni je dosta
za srce vreli makov cvet,
za oko blistav tica let,
za dusu s grane pesmica prosta,
jer zakratko ovde boravimo
i jednom cemo da se zaboravimo:
i rumeni makov cvet,
i srebrni tica let
i pesmica sa grane
i svi zbog kojih mi tuzno biva.
O, svi mi sto slucajno zajedno
gledamo neba lepotu.

I znam, u novom zivotu
zaboravicemo ovaj zemlje kraj
i necemo nikada ponovo
u sunca gledati sjaj.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:
jer proci cu ja,
a proci ce i mrtvo kamenje
po kome sam gazila;
proci cu ja,
a proci ce i vecno plamenje
sa koga mi svetlost slazila.

Proci cu ja,
a proci ce i poljane ravne
pokraj kojih sam hodila;
proci cu ja,
a proci ce i planine davne
iznad kojih se visoko
misao moja svodila.

Proci cu ja,
a proci ce i sve sto sam
mimogred ili duboko volela;
proci ce sve,
a proci cu i ja, mada me je bolela
dusa nasih neizbezna sudbina.

Svejedno mi je,
ma sta da se tuzno zbiva
u srcu mom:

Znam, jednom na sve zaboravicu.
Sve sto se ovde zbilo
ponoviti se nece tamo
gde bez kraja boravicu.

Znam, sa svojom krtom stabljikom
duse moje bela cvast,
i moja beskrajna zelja
za zivotom,
i moja bolna strast
za lepotom
uvenuce u tamu.

Znam, tad zaboravicu
koliko sam na zemlji
grabljivo volela
sebe samu.

[lejenica]

Dok sam te imao
 
jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike navoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora,bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao

[lejenica]

Ulazis u pesmu kao u vrt
 

Ulazis u pesmu kao u svoj vrt
slazes reci,pomeras mlado drvece
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao sto u san moj
ulazis kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radoscu
docekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i necujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noci u noc tako sa morem
snagu premeravas,umirujes ga
recima i u poslusnu pticu pretvaras.


Ulazis u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reci ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.


Pero Zubac

[lejenica]

KAD DOĐE ČAS


Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;

šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?

Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt


i Pero Z.