POEZIJA

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[:) hope]

 
IMAŠ



Imaš u sebi nešto što ja nemam-

imaš mudrost koja te čini ženom,

oblak koji te plaši sjenom ,

a ipak ti si ta obala

kojoj može prići moja lađa,

umorna i potrganih jedara.

Imaš u sebi i dio mog djetinjstva

mada ti se čini sasvim različito,

jer pamtiš,

jer ti i sada zvuk zvona

topi dušu od stoljetnih zima.

Imaš ti imaš

neku tajanstvenu misao,

ruke koje obgrle cijeli svijet,

i dlanove na kojima raste plima.

U tebi je i moj dio tuge,

nemir onih koji sanjaju mirno,

bujica kojoj tek tvoja duša znači kraj.

I putovala si tako životom

neprestano uz mene,

a da me nisi ni vidjela ni osjetila.

Tek si prepoznala zatvorenim očima

ovaj dio neba

koji tek treba posuti zvijezdama.
   

[ZenTale]

Kako lepo Nado! Prelepo...

[:) hope]

  fala, Zen, oprostite šta je ovako velika slika, pa možda kvari koncepciju teme, ali na umanjenoj se ne bi vidjela haljina koju sam baš dugo krojila 

[Њавица]

Djura Danicic - "Na Liparu"

            I
        "Vece"
Jeste li mi rod?... siročići mali
Il' su i vas, možda, jadi otrovali,
ili vas je slabe progonio svet?
Pa dođoste samo - da kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set...

Mi smo male,
Al' smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti;
- Ćiju ći

Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu, poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led.

S belom bulom,
Sa zumbulom,
Šaren - rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi
Srca topiti -
- Ćiju ći

Moje tice male, jadni sirotani|
Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbego me maj,
A na duši osta, ko skrhana biljka,
Il' ko tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.


            II   
        "Ponoc"

...Ponoć je.
U crnom plaštu nema boginja;
Slobodne duše to je svetinja...
To gluvo doba, taj crni čas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoći
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Možda to duši zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, možda, dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se čuje -
Da l' ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide naviše?
Il' bolnik kakav teško uzdiše?
Il' anđo melem s neba donosi?
Il' oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...
Možda se krade, da nam popije
I ovu jednu čašu radosti?
Il' možda, suza ide žalosti?
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?

Vrata skrinuše...
O, duše O mila seni
O, majko moja O, blago meni|
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo grešio
I s hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio...
O, majko, majko O, mila seni
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video...
Il' možda misliš: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje,
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom,
Među ljudma si - među bližnjima -"
Al' zlo je, majko, biti međ njima
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Život je, majko, vrlo žalostan...

[Њавица]

Desanka Maksimović

Svejedno je

Ma živela hiljadu godina,
biću posle smrti ista
sa nerođenima.

Ma bila najsrećnija,
biću posle smrti ista
sa onim ko je uvek plakao.

Ma bila klevetana,
biću posle smrti ista
sa onima koje su hvalili.

Ma ostala u sećanju svih ljudi,
neću posle smrti znati
da me se sećaju.

Ma posedovala sva znanja,
znaću posle smrti manje
od zemlje grumena.

Ma imala srce toplije od anđela,
biću posle smrti ravnodušnija
od samog kamenja.

Ma se svetlosti vazdan radovala,
neću posle smrti moći
izići iz pomrčine.

Ma kako svesna sebe bivala,
neću posle smrti znati
da sam postojala.

[:) hope]

 
Kad bi čovjek

Kad bi čovjek mogao reći ono što voli,
kad bi čovjek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svjetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi čovjek mogao razoriti svoje tijelo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koja se ne zove slava ili sreća,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao,
onaj što svojim jezikom, svojim očima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.

Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i tijelo plove u njegovu duhu i tijelu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje.
Da te ne poznajem, ne bih živio,
Da umrem ne znajući te, ne bih umro, jer nisam živio.

Luis Cernuda

[ZenTale]

Ostao sam bez reci, Nado...

[:) hope]

  i ja kad sam ju jutros pročitala, baš sam ostala zatečena i odmah sam ju prenijela kod nas 

[svetlost]

Nado, super je! Kopirala...

[Њавица]

DETE I BAKA


Bako, stara bako, babušcice mila,
jesi l' i ti kadgod mala, mlada bila?
Jesi l' mogla kadgod ispraviti leđa?
Je l' i tvoja kosa bila kadgod smeđa?
Je l' i tvoja halja bila kadgod kratka?
Je l' i tebe kogod zvao: "Dušo moja slatka"?
Je l' i tebi kogod kadgod 'vaku lutku dao?
Valjda se skrhala, pa ti je sad žao!
- Ta zar mora, bako, ostareti svako?-
Hoću l' i ja, bako, ostareti tako?-
Moram li zar i ja biti tako seda?
Tako smežurana, zgurena i bleda?
Pa zar tome nema baš nikakva leka?
- Zar se to ne može živeti doveka?

[lejenica]

ČOVEK I MORE

Uvek će te, slobodni čoveče, srce vući
moru, tvome zrcalu, jer sebe duša tvoja
vidi u talasanju tog večnog nespokoja,
a i tvoj duh je isti ponor zastrašujući !

Ti uživaš roneći u sopstvenoj toj slici;
tvoj pogled je miluje,tvoj zagrljaj je hvata;
srce ti se raduje odjeku svoga brata
u toj neukrotivoj i divljoj tužbalici.

Podjednako ste mračni i ćutljivi vas dvoje:
čoveče, niko ne zna dno tvoje provalije,
more, tvoja bogatstva niko otrkio nije,
toliko ljubomorno čuvate tajne svoje !

I stoleća protiču, a vi ste večno orni
za bitku bez milosti, za boj vaš pogibeljni,
tako ste žedni smrti i pustošenja željni,
braćo neumoljiva, o borci neumorni !

Bodler

[lejenica]

Mika Antic

Senka

Zbog svega sto smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne boljiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronadješ žvota komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba,
zbog svega sto smo najlepše hteli.

 

[lejenica]

Mika Antić - Prva ljubav

Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.

Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.

I ti staneš,
i ne znaš
da li si, il' nisi više
ono obično dete,
ono bezalzleno dete.

Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.

Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.

Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.

Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.

Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.

Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!

Zdravo, čudnovati svete!

Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.

Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.

Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav - to nije užina
koju drugari dele.

Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima

i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.

Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.

Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.

Ona je malo onako.
Pa još malo onako.

Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.

Nije to nagovaranje,
rođeni moji,
ko neće dalje da veruje,
nek slobodno zažmuri.

Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje
koje nestrpljivo žuri,

pitanje veće od brda
i veće od dva brda,
i jedna treperava duša
što veruje u čuda,

i ako se u vama
neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,

onda je sasvim svejedno
da li žmurite ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.

U tebi skazaljka nekog
nevidljivog magneta
pokazuje odjednom
hiljade strane sveta.
...

[lejenica]

Desanka Maksimović - Naša tajna

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio, ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reči
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tako gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

      
Алексей Апухтин
   
* * *

Мне не жаль, что тобою я не был любим,-
     Я любви не достоин твоей!
Мне не жаль, что теперь я разлукой томим,-
     Я в разлуке люблю горячей;

Мне не жаль, что и налил и выпил я сам
     Унижения чашу до дна,
Что к проклятьям моим и к слезам, и к мольбам
     Оставалася ты холодна;

Мне не жаль, что огонь, закипевший в крови,
     Мое сердце сжигал и томил,-
Но мне жаль, что когда-то я жил без любви,
     Но мне жаль, что я мало любил!

1870-е годы