POEZIJA

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[alice in velvet]

Pesma (ne)normalnih

Granice seju lude,
bedeme medju ljude.
Na brazde srce para, ratnika zov
A u mom dzepu polovi su Sveta... cela Planeta
Gde god me uragan baci
Ljudi su meni zemljaci

Ludilo plete lazi
Besmisao kavgu trazi
Razum je negde drugde, odavno vec
Sacuvaj zrnce smisla kao sifru - jednom ce proci
i sve ce na svoje stati
da moj si, po tom` cu znati

Prizemni,nenormalni, mizerni
Sad nam o normalnosti
Drobe na sitno
Sve zagade - ma, uzecu zagrade
Od njih da se ogradim
I to pod hitno

Po tajnoj mapi hodaj
I svetu vergla dodaj
I kad se dignes, znas vec, namignes samo
A kruzic crven' nacifraj na datum - jednom ce doci
Dok cardas srcem zaplamti
Ja bicu tvoj, zapamti

[:) hope]

 
Starinska ura na ormaru spava.
Kazaljke njene vec se rdjom zute.
Umorna lampa tiho ocrtava
prostore uske, samotnicke pute.

Ja ne znam gdje sam? Nesto tamno slute
umorne oci. Noc je. Topla. Plava.
Tako je tesko, kada stvari sute
i kad se mijenja proslost, san i java.

Pa gasim staru lampu, sklapam oci.
Nitko mi nece u posjete doci,
ni tat, ni gost, ni drug, ni draga zena.

Naslonim glavu na krilo samoci
i slusam zvizduk vlakova u noci.
- O gdje si sada, gdje si, Bezimena?


Gustav Krklec

[:) hope]

PRVA LJUBAV
Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.

Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.

Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

Dragana Konstantinović

[:) hope]

    TEBI, LJUBAVI

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...


2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?


3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?


4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

Dragana Konstantinović

[:) hope]

    
PO RASTANKU
I

Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi -

reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kad me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duše ti samo kad me vidiš seća -

reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?


II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o,
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.

Desanka Maksimović
__________________

[alice in velvet]

Kahlil Gibran


Zanijemih,
Jedan jedini put
Kad me neki covjek
upita:
"Ko si ti?"

[m@rij@]

Nisam video Marija - Jelena Stojković Mirić

Cepala si papire
špahtlom sa zida ljuštila
davila u kadi
ribala sa tepiha
Dane.
Smejao sam se, Marija
dlanove si ispružila
sa puklim žuljevima.
Kako si samo drska
bezobrazna
nezajažljiva
neskromna bila
za razliku od mene, Marija.
Tražila si dan
sa mirom u plućima
i još si htela svojom glavom misliti, Marija!
Mislio sam da si magarac
a ti si bila običan konj.
Mislio sam da si orao
a ti si bila obična mala ptica.
Mislio sam da si lutka sa končićima
a ti si bila već oblikovana skulptura
neobična jer je disala.
Mislio sam da si drvo
a ti si bila obična grančica.
Mislio sam da si medved
probudićeš se i reći
noćna mora
a ti si bila sova.
Smejao sam se, Marija
dok si molila
za malo svetla
u tim tvojim neskromnim željama
uvek sam računao
na tvoju zakletvu
da u tami nećeš živeti,
znao sam da ćeš moliti.
Mislio sam da si od čelika
da si delfin koji će uvek isplivati
iz ponora mog igranja.
Nisam te čuo, Marija
dok si se u sebi obrušavala kao lavina.
Nisam ti pružio ni prst
pustio sam te niz liticu,
vrata
Marija.
Bio je dan
kad se ni gromova nisi plašila.
Nisi oprostila
što sam te gadjao kamenicama ravnodušnosti
što sam te streljao ledenicama praznog pogleda
što sam ti malo iseckao srce
sto si bila na nišanu
mojih eksperimenata slamanja.
Malo sam te ubio, pa šta
zašto si toliki baksuz, Marija?
Kažem ti,
nisam video
kolika je dubina
tvog voljenja.
Nisam video ni kad si se onesvestila
nisam video da ti jednjak proždire gorčina
nisam video, Marija.
Negde sam izgubio
oči i srce i uši i dušu
tih dana, Marija.
Mislio sam da uživaš
u dušinim ranama,
nisam video koliko si me prezirala.
Vrati se, Marija
sad ti verujem da mesto jajnika imaš …
mušku pesnicu
kojom zalupiš vrata.

[svetlost]

Vrijeme tiho teče
 I dok cvjetić sanja, vrijeme tiho teče
I stvarnost će biti i nada i san,
Jer rijeka vremena blizu je svog ušća -
Beskonačni, vječni nastupit će dan,

Na obali novoj nema mračne noći
Da pomuti radost blistavoga dana,
Ni oluje strašne da za tren pokosi
Raskošnu ljepotu tog proljetnoga dana.

Ka obali novoj sad nas vrijeme nosi!
Žao nam ga nije! Nek brže poteče
Tamo, na poljane vječnosti nam drage,
Gdje u Bogu traju pjesme vječne sreće.

[svetlost]

 MIROSLAV ANTIC

Ovo su tvoje pesme.Ne pitaj kako sam saznao sta mislis. Mozda sam nekada bio: ti.
Mozda si I ti pomalo bio: ja. Mozda smo zajedno bili ceo svet.

 

PLAVA ZVEZDA

Iza suma, iza gora, iza reka, iza mora, zbunja, trava,
Opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava,
Zvezda prava.

Cak I ako ne verujes – probaj toga da se setis,
Kad zazmuris I kad zaspis, ti pokusaj da je cujes,
da odletis,
da je stignes I uhvatis I sacuvas kad se vratis.
Ali pazi:
Ako nije sasvim plava, sasvim prava,
Mora lepse da se spava, da se sanja do svitanja,
Mora dalje da se luta,
Tristo puta,
Petsto puta,
Mora druga da se nadje...treca..peta...

Mora u snu da se zadje na kraj sveta.
I jos dalje iza kraja _ do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Sto se cudis?
Pazi samo da je negde ne ispustis
Dok se budis.

Jednog dana,
Jedne noci,
Ne znam kada, al’ znam tacno:
Izgledace nebo bez nje tako prazno,
Tako mracno,
I sva sunca,
Sve lepote,
I sve oci sto se jave
Nikad bez nje nece biti sasvim tvoje, sasvim prave.

Ja ti necu reci sta je,
Ova zvezda cudna, sjajna.
Kad je nadjes- sam ces znati.
Sad je tajna.

[lejenica]

Ptica što pjeva u mojoj glavi
I ponavlja mi da te ljubim
I ponavlja mi da me ljubiš
Ptica što jedno isto ruje
Sutra ujutro ubit ću je.



Žak  Prever

[svetlost]

Poezija
(Aleksa Šantić)
 


Hristov put

Hristov put

Ovdje nema hrama; ovdje nigda nije
Zazvonilo zvono prazničkijeh dana;
Al meni se čini preko ovih strana
Da sam Gospod stupa i blagoslov lije.


Poljima se ovim sveto sjeme sije -
Svi su ljudi braća, plod sa jednih grana;
Tu krv pala nije sa bratskih mejdana,
Ja čujem gdje svuda jedno srce bije.


Ovdje nema hrama. Al sveta i čedna,
Tu u svakom srcu stoji crkva jedna,
Gdje se služi služba pravedna i čista...


O vi što se lažno molite u hramu,
Ne idite amo! Ostajte u sramu!
Jer tu gdje vas bude neće biti Hrista!

[svetlost]

MENI SLIJEVA
Negdje od uha
krenula je sreća.
Nezaustavljivo se
širila niz moja leđa,
budila,
poigravala se,
kružila,
bez ijednog dodira
stvarala valove
duboko u meni.

Volim kad mi šapćeš

.

 

[svetlost]

NE ZNAM JE LI BITNO, ALI...
Oprosti zbog svega što sam ti
propustio reći.
Nikad ti nisam rekao koliko
volim kad si mi blizu,
kako uživam u tvom osmijehu
i da me veseli čuti tvoj glas.

Noćas sam otvoren
(desi se u sitne sate)
pa ti evo govorim.

Mislim ipak da sam ti
jednom rekao da si posebna.
Ali kako kažu nešto sjevernije:
Einmal ist keinmal.

Jednom je kao nijednom.

 

[svetlost]

Dobra mera vremena izmedju nas…
Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari.
Ako umeš da pakuješ, naravno…

To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra…
Njen kofer, na kraju krajeva…
Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim…
Do pepela se i stiže jedino preko vatre…

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće…

i onda će znati…

Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije…
Uzdahnuće, verovatno…
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu,
kao odraz udaljenih zvezda u vodi…
Biće sama , nadam se…

Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina…
Tišina…
Da…

I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo…

Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…

Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju…

Kada je konačno nadjem…

[alice in velvet]

BIJELA NIRVANA
Što me se tiču vaši snovi i riječi
vaših zanesenih želja?
Moja je duša sita
kad sunca lijepo griju
a pale su krupne kiše.

Crvena krv ko plamen rumen i vreo
oblijece selom na bijelom suncu;
sljepoočnice biju
i ćutim: talasi zelenog žita
rastu i zriju.

Sunce, moja te misao voli
i tvome žaru ona srće smjelo.
Zrije.
U vlažnu zemlju prosiplje se iz nje
sjemenje svijetlo i zrelo.

I bijela ova klijališta dišu,
na moje grudi bronzane i svježe
korijenje se spušta u dubine tople :
svijet jedan raste i stvara se svijetom.

Podne je. Insekti zuje
i sjaje ko metal.
Ja pijem boje, mirise i zvuke,
ja ispijam svemir i rađam ga opet,
ja rastem sa zelenim biljem i cvijecem
i pružam ko cvjetove plave
svoje vrele ruke.

Što me se tiču vaši snovi i riječi
vaših smjelih želja?
Osjećanja moja isprela su konce
i satkala veo;
da na suncu bijelom postanem dijelak
ovoga svijeta
i svijet ovaj cio.


Isak Samokovlija