POEZIJA

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[lejenica]

EMINA           


Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!

 Šantić

[lejenica]

NA POTOKU - Šantić

Polako suton prikrada se, slazi
U lisnu goru - u zavičaj mio;
Rađa se mjesec i po dugoj stazi
Padaju sjenke, i san trepti ti'o.

Šumore breze, dršće list do lista,
Mrmori potok ispod vrba stari';
Odbleskom mekim dijamanta čista
Modru mu trsku zlatan crvić zâri.

Noseći snoplje preko niske brvi
Na drugu stranu potoka, u selo,
Seljanka hodi, mlada, puna krvi;
Lice joj mramor, mjesečina čelo.

Gdje li je rasla ta ruža što gori?
Visoko, tamo gdje se jelen krije,
Gdje vjetar tiho s jasikama zbori
I bistra voda iz kamena bije.

Odar su njezin široki velenci
Od modrih trava. Tu, gdje ona sanja,
Potoci šume u dubokoj sjenci
I slavuj pjeva pod svodom od granja.

Nju plava jutra umivaju rosom,
A vjetar trepti i lako mirisnim
Češlja je krilom, i svilenom kosom
Vihori dugo pod brezama lisnim.

U vedre noći njen je pokrov mio
Od plava neba, mjesečine meke;
Njena su njedra vrt u kome ti'o
Počiva miris bagrema i smreke.

Ja za njom ginem! Njoj me duša vodi!
O, daj mi ruku, ja ću s tobom poći
U goru, u tvoj zavičaj! O, hodi,
S tobom ću biti i dane i noći!

I tamo, gdje se vodopadi dime,
Ljubiću tebe svojim srcem zdravim.
I tvoje slatko govoriti ime
Nebu i suncu i gorama plavim!

[lejenica]

LJUBAV   - Šantić   


O, da mi je nešto pa da budem reka,
Pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi da razbijem vale
O pragove gde ti staje noga meka.

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom
Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
Prigrlim te sebi u svoje klobuke,
I da tebe, draga, više ne dam nikom.

Na dušeku trava i mojih smaragda,
Kao nimfa moja, da počivaš svagda,
I da niko ne zna tvoje mesto gde je.

Samo moje oči da gledaju u te,
Samo moje sve dubine i sve kute
Da lepota tvoja osiplje i greje.

[lejenica]

KOBNA VEČE - Šantić                 


Ja htedoh da budeš ti čuvarka tajne
Lepote i blaga u dnu duše moje -
I pružih ti ključe gradina gde stoje
Moje nimfe bele i arkade sjajne.

Ja sam hteo tako da utone u te
Moje biće celo, i da tvoje ime,
Kô zlato rušpija, urežem u rime,
I sva stabla svoja, i sve svoje pute.

No večeri jedne ja videh gde lepe
Sve gradine moje, kô pećine slepe,
Puste zjaju... Gde su zlatne alke s vrata?...

Gde su nimfe bele? Gde su harfe? Gde je
Plod rumeni?... Ništa. Samo što sneg veje
Na krvave brazde tvojijeh nokata...

[lejenica]

TAMNI TRENUCI  -Šantić         


Ne hvataj, draga, više rukom belom
Za moje stablo. Zatresti se neće,
U slatkoj žudnji i sa snagom celom
Po tebi lepo da razaspe cveće...

Gledaj, u njemu sada gnezda viju
Pauci kobni i crv grize, dube...
Otrubile su sve njegove trube
Vihora, strasti i čeznuća sviju.

Ono sad misli samo da je varka
Sve ovde što je, a istina sušta
Jedino ona crnoriđa barka
Sa nama što se izgubi i spušta

Tamo gde Lete val huji i ječi...
Ono sad misli: prave sreće čaša
Na tom svetu da je smrt naša,
Jer kroz nju bogom biva sin čoveči...
Vaj, sve je vetar i zvuk praznih reči...



           

[lejenica]

SVIRAČ  -Šantić     


Ne, po vašem taktu gudalo ne vučem!
Melodije moje teku s vrha sama,
Gdeno zora suncu svojim zlatnim ključem
Otvara portale, i makovi cvet
S nedara mu baca na pragove hrama,
U kraljevskom plaštu gde ga otac svet
Ispraća i sprema na nov sjaj i let.

Moj zvuk rađa samo drhtaj mojih struna -
Sam izbija kao vrelo reka plavi'.
S vihorima živi uvrh gorskih kruna,
I s lučama kruži naš ubogi kut...
On je žižak onih koje memla davi
I rodne im bašte mraz ubija ljut,
Po očima traže duga svetli put...

U skrovištu, gde ga zlatne vatre krepe,
On ne čeka nikad na tapšanje vaše...
Njemu vence viju oreade lepe,
I uz harfe slažu hvala čedni poj...
I kô kaplje sunca ljiljanove čaše,
On u sebi hrani svetih iskra roj,
I dar od njih prima i oreol svoj...

On žeđ vinom gasi iz svoga krčaga,
Sluhom svojim sluša reči s reka tajne...
On je moje delo, moja krv i snaga,
Moja sreća, radost, i bolova glas...
S njim ću i umreti jedne noći sjajne,
Kad uspeva reka, grm, polje i klas,
Grleći, o drage moje strune, vas...

[lejenica]

MOJA LJUBAV  - Šantić         


Sad je ljubav moja jedna vila tmurna,
Osamljena, pusta, paučljiva, bona...
Više ruže žute ne mašu s balkona,
Ni kaktusi rujni iz mramornih urna.

U strehi se krova gnezde miši slepi;
U prozora svijeh, rasklimana, gnjila,
Kô u mrtve tice, vise oba krila,
A po njima pauk svoje mreže lepi.

Gde šedrvan mutni spram kapije prska
Niz pragove krnje ribnjaku se siđe,
No labuda nema... Povrh vode riđe
Leže mrtvi venci lotosa i trska.

Samo noći koje, kad ogrnu ti'o
Struke mesečine bašte vile stare,
Sve dvorane sinu, tremovi se žare,
I sa harfa svuda zvuk se diže mio.

Svih prozora snova uzdignu se krila,
Kao da bi negde poleteti htela;
I puna korala poteku sva vrela
Radosti i pesme, gde su groblja bila.

Nove svetle kaplje rasipa fontana -
Iz drobnih dragulja lepa plane boja;
I pri mesečini vedra slika tvoja,
U svodu od ruža javi se altana...

Lotosi zašušte po ribnjaku celom,
Kô sedef sva voda zablista iz rama
Jasika i breza, a ti ozgo, sama,
Na labuda svoga mašeš ružom belom...

On uskrsne... Krila, kô dva bela jedra,
Podiže i kruži nadomak fontane -
U te gleda... Zlatno, iz brezine grane,
Mesečevo koplje pogađa mu nedra.

No sve mine... Snova ćuti vila tmurna,
Ostavljena, sama, paučljiva, bona...
Više ruže žute ne mašu s balkona,
Ni kaktusi rujni iz mramornih urna.

[lejenica]

Strepnja -Desanka Maksimović

Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka
da volim i zelim tvoja oka dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
dok od sebe samo nagovestaj da.
 
Ne, nemoj mi prici! Ima vise drazi
ova slatka strepnja, cekanje i stra'.
Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
o cemu se samo tek po slutnji zna.
 
Ne, nemoj mi prici! Nasta to i cemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne pridju oka tvoja dva!

[lejenica]

KRVAVA BAJKA -Desanka Maksimović

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mučenickom smrću
četa djaka u jednom danu.

Iste su godine svi bili rodjeni
isti su im tekli skolski dani,
na iste svečanosti zajedno su vodjeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa djaka u jednom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u djačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške rešavala:
koliko može putnik ako ide peške...
i tako redom.

Misli su im bile pune istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmisleno ležalo bezbroj
petica i dvojki.

Pregršt istih tajni                                                         
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu dzepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
četa djaka u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

 

 

[lejenica]

Kolajna  -Tin Ujević

Zelenu granu s tugom žutog voća
U kakvom starom spljetskom perivoju
Sanjarim s mirom dok se duša noća
I vlaga snova hvata dušu moju

Al' čežnja dršće kao ptiće golo,
K'o plava pjesma naglo prekinuta,
k'o neko blijedo i beznadno kolo,
K'o bosi prosjak na pô pusta puta.

Sva ljubav moja usred ceste kisne,
Moje je srce od sedam komada;
Pod svakim mačem jedan plam da vrisne
Nad mojim dahom mramorna gromada

Tmurne se misli reska svjetla boje;
Krv u moždane, mozak van da skoči;
Nad mojim mrakom sijevaju tek tvoje,
Tuđinska ženo, samilosne oči.

[lejenica]

LJUBAV
Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

Jovan Dučić
 

[lejenica]

Predjeli -Vasko Popa

“U osmehu”
U uglu usana
Pojavio se zlatan zrak
Talasi sanjare
U šipražju plamenova
Plavooke daljine
Savile se u klupče
Podne mirno sazreva
U samom srcu ponoći
Gromovi pitomi zuje
Na vratima tišine.
 

[lejenica]

           

TU


Znam da si tu u tišini sobe.
U tami sjaje tvoje oči snene.
Znam da si tu-u mojim mislima,
tu si - u dubini mene!

JA


             

[lejenica]

Zar na ovaj forum dolaze samo nenačitane mase?!!

[Smiley Face]

EMINA          


Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!

 Šantić

ODLIČNO!