Preminuo Milorad Pavić

Mnogo više ljubavi ostvario sam u svojim knjigama nego u svom životu - rekao je ne tako davno Milorad Pavić, srpski književnik i akademik, koji je juče u 80. godini preminuo u Kliničkom centru Srbije. Rođen je 15. oktobra 1929. godine u Beogradu. Isticao je da je u znaku Vage sa podznakom u Škorpiji i da je u astečkom horoskopu Zmija. Bio je istoričar srpske književnosti od 17. do 19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, univerzitetski profesor, član „Societe Europeennee de culture“, srpskog PEN-a, i književnik čija su dela prevođena na brojne svetske jezike. Književnu slavu je stekao romanom u formi leksikona „Hazarski rečnik“ objavljenom 1984. godine.

„Do 1984. bio sam najnečitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najčitaniji“, govorio je:“ Napisao sam roman u vidu rečnika, drugi u obliku ukrštenih reči, treći u vidu klepsidre i četvrti kao priručnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodič za neupućene. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak: živi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protiče, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve više pisac onih budućih, koje po svoj prilici neće nikada biti napisane“.
Sa „Hazarskim rečnikom“ Pavić je i u svetu proglašen prvim piscem XXI veka. Potom je usledilo veliko interesovanje za njegova dela, isprva na Zapadu, a ubrzo potom i na Istoku, posebno u Rusiji.
„Na moje zaprepašćenje knjige su mi do sada prevedene oko sto puta, na razne jezike“, komentarisao je svoju svetsku slavu. „Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju. Kritičari u Francuskoj i Španiji zabeležili su da sam prvi pisac XXI veka, a živeo sam u XX veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.“
Dobitnik je niza prestižnih domaćih i stranih priznanja povodom kojih je jednom prilikom rekao: „Najveća razočaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate“.
U svojoj autobiografskoj belešci je zapisao: „Nisam nikoga ubio. Ali mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turčin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu - srpskog naroda“.
Na poseban način voleo je pozorište. Njegovi komadi („Zauvek i dan više“) sa velikim uspehom izvođeni su na prestižnim scenama Moskve, Petrograda… U ovdašnjem teatarskom životu urađene su dve predstave po njegovim delima: „Hazarski rečnik“ i „Svadba u kupatilu“.
Proletos mu je u Moskvi podignut spomenik, ispred Biblioteke stranih jezika, uz biste drugih velikana pisane reči. Nije krio da je tim polaskan, ni da je „pomalo čudan osećaj za života videti svoj spomenik“, ni da se „ne oseća krivim za njega“, jer je podignut zapravo njegovim knjigama.
A kad god bi govorio o knjigama, govorio je i o čitaocima: „Šta znači knjiga sama po sebi. Ona ne postoji bez čitalaca. Računa se samo ono što neko upamti i doživi. Vredi samo ono što se utisne u ljude“.
U osvrtima na njegov bogati opus stoji i to da je na početku svoje književničke i profesorske karijere objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim studiju „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Objavio je i romane „Predeo slikan čajem“ (1988), „Unutrašnja strana vetra“, „Poslednja ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. godine, „Drugo telo“ 2006. godine…
Kritičari su Pavića opisivali kao pisca čudesne imaginacije i predvodnika evropske postmoderne, a on sam je navodio da je pisac već 200 godina, jer je daleke 1766. jedan Pavić, u Budimu, objavio zbirku pesama i da je „za života dobio ono što mnogi pisci dobiju tek posle smrti. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošću podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti“.

Saučešće premijera
Povodom smrti istaknutog književnika Milorada Pavića predsednik Vlade Republike Srbije Mirko Cvetković uputio je saučešće njegovoj porodici i Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
„Primite izraze mog najdubljeg saučešća. Odlazak akademika Milorada Pavića veliki je gubitak za Srbiju i srpsku književnost, pošto je reč o jednom od naših najčitanijih i najpriznatijih književnika, kako u srbiji tako i u svetu. Uveren sam da će i naredne generacije odrastati uz njegova dela“, navodi se u saopoštenju.

Na vest o smrti

Vasa Pavković
Uz Andrića najslavniji srpski pisac novijeg vremena u svetu. I jedan od meni lično najdražih romansijera i pripovedača uopšte. Strašno je što se srpska književnost suočava sa takvim gubitkom. Tek sad ćemo videti kulturno-istorijsku brešu odlaskom tako velikog pisca.

Jovan Delić
Bili smo stari prijatelji, znamo se više od 30 godina, uvek u prisnoj srdačnosti koju je on negovao. Milorad Pavić je, sigurno, bio uvek originalan čovek, ne zato što je to nastojao već zato što je bio autentičan duh koji je rizikovao da bude igrač, čovek koji se lakše čita, iako je razvijao slojevitost i insistirao na dubokim stvarima. Prvi je otvorio problem baroka. Zajedno sa Ivanom V. Lalićem, Vaskom Popom, Miodragom Pavlovićem otvorio je koridor prema Vizantiji i tu je našao zlatnu rudu. Napravio je epohalnu knjigu „Hazarski rečnik“, koja je postigla planetarnu slavu, knjigu koja govori zapravo o svakoj nestaloj civilizaciji, a nestajale su mnoge, o svakom narodu koji je nestao, a nestajali su mnogi. Univerzalna knjiga koja je pravljena kao tehnološko otkriće za XXI vek.
Posebno volim njegove pripovetke i smatram da je pravi majstor pripovedanja. Uz Andrića i Boru Stankovića naš najbolji pripovedač. Ljudi nisu dobro čitali njegove priče, a pravio ih je majstorski strogo. Pavića sam voleo kao pisca, kao čoveka koji je pripadao civilizaciji koju je on zvao istočnoevropska i voleo sam ga kao čoveka velike mašte, kao borca za elementarna ljudska prava.

Ljubomir Simović
Znao sam da je Miša Pavić izdržao jednu tešku operaciju, da ga je čekala i druga , da je u međuvremenu doživeo vrlo težak infarkt ali su poslednje vesti bile ohrabtrujuće, da se stabilizovao i da se oporavlja. A onda je juče, kao grom iz vedra neba, a takve vesti, i kad bivaju očekivane, su poput groma iz vedra neba, stigla vest da je Miša preminuo. Kad neko ode sa ovog sveta i iz ovog života onda se sabira šta je uradio i šta za sobom živo ostavio. Svi će pretežno, verovatno, govoriti o njegovim romanima i pripovetkama koje su proslavile i njega i srpsku književnost i srpski jezik. Ja bih pomenuo nešto što je ostalo u senci njegove proze, a to je njegov rad na istoriji srpske književnosti. On je ostavio dragocene, obimne analitičke knjige o rađanju nove srpske književnosti, o našem baroku, klasicizmu i preromantizmu. Pomenuo bih i njegovu obimnu studiju o Gavrlilu Stefanoviću Vencloviću i knjigu Venclovićevih beseda, legendi i pesama koja je tu studiju pratila. Iz senke Pavićevih proza sigurno treba da izađe i njegov prevodilački rad, a pomenuću samo njegov sjajni prevod Puškinovog ’Evgenija Onjegina’. Nisam slučajno ostavio za kraj da pomenem poeziju Milorada Pavića, njegove zbirke ’Palimpsesti’, ’Mesečev kamen’ i ’Duše se kupaju poslednji put’. Kad nabrojimo naslove svih knjiga koje je Miša Pavić ostavio za sobom uprkos ovome što se dogodilo juče vidi se koliko je živ.

	Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
		Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije