...Vidi, (da se nadovežem na tvoj post, kumče)... ti 'jaki' pojedinci, su uglavnom na zalasku karijere i ako bi mnogo doprineli iskustvu tima, u drugim elementima bi verovatno bili prosečni. U svim timovima u kojima takvi jaki pojedinci igraju, čitava ekipa se prilagođava njima i zato oni i uspevaju katkada da budu najuspešniji - lako je biti uspešan kad ti svi dodaju lopte... Treba se izboriti za svoje mesto kao što je to recimo Teodosić uradio, na koga se računalo, ali nisu mu svi bacali lopte za šuteve, već se sam izborio...
I mislim da, osim Rakočevića, sve ostale zvezde su slabije od ovih mladića koje sada imamo. Na žalost ili na sreću, kako se uzme.
Na stranu što je većina od njih već postigla maximum, svojevremeno, sa reprezentacijom - mislim na Stojakovića, Gurovića, Jarića... i sada je pitanje da li bi dali neki veći doprinos igri. Lično bih voleo da sam ih video u ekipi, ali mislim da bi više davali podršku, nego što bi igrali, iako bih voleo da nisam u pravu, i da smo zahvaljujući njima opet došli do zlata...
Duda Ivković je pokazao šta znači imati kompaktnu ekipu, od dobrih i vrednih, motivisanih i energičnih mladih igrača, imati trenera koji ih neće pljuvati za svaku grešku, koji će im biti autoritet kao da gledaju u boga ili makar u oca, i koji će izabrati tim sa mnooogo dugačkom klupom, gde bilo koja petorica mogu da igraju i pobede, a ne samo startna kombinacija pa niko više - što smo ranije, često imali...
Naravno, uvek će se neko morati izdvojiti kao najbolji. I ti pojedinci nisu samo za nas najbolji već za čitavu Evropu i nalaze se u najboljoj petorci šampionata. A opet s obzirom na uspehe, bili su strašno skromni i pravilno motivisani.
Eto koliko je bitno biti skroman spolja, a neskroman po pitanju vlastitih postignuća i ciljeva... Eto koliko to daje rezultate, pored svega gore navedenog i pored puno treninga i rada. Cilj, motivacija, energija, pravilan rad i pravilno usmeravanje, uz puno vežbe, odsustvo ega kod pojedinaca u timu - recept su koji nas je doveo do srebra.
Da napomenem da nas desetak godina nije bilo na tronu, osim u klubskim takmičenjima i omladinskim reprezentacijama - a sad su ti, već ranije trofejni momci, osvojili odličje i u seniorskom takmičenju iako oni imaju prosek godina skoro kao za mlađe kategorije...
Takmičenje je igrano u visokom ritmu odigravanja utakmica, i nikome nije bilo lako da se ni psihički ni fizički nosi sa teškim utakmicama, jer je ekipe su bile veoma jake a kvalitet veoma ujednačen. Od 7-8 ekipa - svako je mogao pobediti svakoga, što se i dešavalo (mi smo pobedili Špance, koji su osvojili šampionat, nas su pobedili Slovenci, kojima smo mi kasnije vratili), a recimo da su i tri od četiri polufinalista bili su iz naše grupe - eto koliko je bilo teško... Dakle, bilo je veoma važno biti odmoran i imati vreme za odmor, i primetićete da su oni koji su imali dovoljno vremena između utakmica, obično te utakmice i dobijali - tako je recimo bio i sa nama slučaj. Umor je učinio svoje, ne samo fizički već i mentalni, pošto se, a to nadam se znate, na psihološkom planu vodi isto tako velika bitka, pa čak i veća nego na fizičkom, i gotovo uvek dobiju oni koji su u tom smislu čvršći, rasterećeniji i odmorniji. Da smo mi imali jedan dan pauze između polufinala i finala, pitam se kakav bi bio rezultat...
Još nešto mislim... ne valja biti neskroman ni u titulama, jer na kraju krajeva sve one pokazuju naše vrhunske domete u tom trenutku. Možda nismo zaslužili više, možda bi bilo nepravedno da smo dobili više, a bili smo slabiji... ne bi ni to bilo fer.
Ipak treba se znati ponašati i u porazu, koji dođe pre ili kasnije, jer niko ne može zanavek pobeđivati, zar ne?
Ali zato, već za koju godinu, a sigurno i za mnogo godina unapred, sa ovom reprezentacijom pretplatili smo se na osvajanje medalja, gde god se takmičili.
Voleo bih da u timu vidim i Kešelja, i Rakočevića, ako bude moguće, pa možda i neke druge, ali o tom-potom...
Bravo momci!!!! Odušeeeeeevljeni smooooooooooooo! Još jednom - Najboljiiii Steeeeeee!!!