Krcun mi je predložio da izdam Dražu

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[Милан Бандић]

General Kraljevske vojske Jugoslavije (KVJ) Draža Mihailović uhapšen je uz pomoć Nikole Kalabića, komandanta garde KVJ, na osnovu saradnje i po instrukcijama Slobodana Penezića Krcuna. Ovaj podatak postaće deo zvanične srpske istorije ukoliko se potvrdi autentičnost Kalabićevog pisma koje je Bezbednosno-informativna agencija (BIA) predala Komisiji za istinu o streljanju Draže Mihailovića, a čiji sadržaj „Blic” ekskluzivno objavljuje.

Ne navodeći kome se obraća, decembra 1945. Kalabić u jednom od tri pisma, čijim fotokopijama raspolažemo, između ostalog piše „partizanskim vlastima”:
- Pukovnik Penezić i potpukovnik Milatović predložili su mi da kažem kako sam ja uhvaćen, ostali likvidirani u šumi, dajući mi časnu reč da neće biti streljani. Pristao sam radi naroda, bolje je da privedu nas 10-20 nego nove hiljade nevinih, ali tvrdim da je to položaj da se izvede samo još dva-tri puta i stvar otkrivena, a u pitanju je pokret sa dubokim korenom u Srbiji, a ne na tri-četiri mesta - piše Kalabić.
U pismu koje ni stilom ni rečnikom ne podseća na preostala dva, Kalabić ispisuje:
- Oko 8. 12. ‘45. potpukovnik Mile Milatović rekao mi je: „Briši ti, Nikola, ova Ravna Gora je prošlost. Mi hoćemo pomoću tebe političkim putem da rešimo četničko pitanje u Srbiji, ako si zaista rad da pomogneš svome narodu, to učini sad, jer možeš. Mi stojimo čvrsto na nogama, ali hoćemo da stojimo još čvršće. Razmisli i daj nam predlog” - piše.
Posle dugog razmišljanja, pozivajući se na poznavanje tačnog stanja organizacije Draže Mihailovića, Kalabić odgovara da Ravna Gora nije prošlost, i da to neće biti još dugo godina. Ipak, iznosi svoj predlog, za koji smatra da će rukovodioce NOB-a nasmejati, naljutiti, a nekog i naterati na ozbiljno razmišljanje. Reč je o pomirenju partizanskih i četničkih snaga.
- Nijedan Ravnogorac nije pravio greške iz osvete ili korstoljublja, greška je do Dragiše Vasića koji je sve više grešio, padao iz jedne krvi u drugu jer im se ne da prilika da se poprave, a treba im dati i tu mogućnost kao vašem majoru Miloju Milojeviću da se popravi i krenu putem sreće i napretka - objašnjava Kalabić, a zatim pod stavkom „moj predlog” navodi:
- Pružite ruku bratstvu mira, praštanje svega što je bilo, bez obzira ma kakvi bili ti grehovi: veliki - bezgranično praštanje. Rezultat bi bio za Vas zaprepašćujući i to brz.
Kalabić dalje navodi da garantuje svojom čašću, svom svojom porodicom i celim svojim bićem da će praštanjem biti prekinute borbe, ubijanja „D. M. ljudi” (p.a. Kalabić kadgod piše o Draži Mihailoviću navodi samo njegove inicijale), hapšenja...
- Ja lično u tu svrhu žrtvujem sebe i porodicu, samo da narodu bude bolje i da jedanput prestane bratoubilačka borba kojoj se za sada ne vidi kraj. Kao najodgovorniji komandant i čovek mogu uraditi u samom narodu mnogo, i to mnogo više nego Vaše desetine i desetine hiljada vojnika - piše on.
Kalabić predlaže da se pojavljuje uz članove NOB-a na zborovima, konferencijama, mitinzima i garantuje da bi „stvar skrenuo za 180 stepeni”. Ubeđen je da bi ga narod poslušao.
- Razume se, ovome bi prethodila opšta amnestija, amnestija za sve Ravnogorce. Problem je, razume se, složen. Ali nema stvari koju ljudi ne mogu svršiti ako imaju imalo dobre volje za to. Godine bi rane zalečile, smirile i stišale.
Partija Vaša, pokret, front, ne gubi tu, već naprotiv, dobijate, a ne verujemo da Vam je cilj osveta.
Ako bi mi se dala garancija za živote ljudi koji su u šumi, garantujem da bih do jeseni apsolutno do poslednjeg čoveka povukao iz šume bez borbe, potresa, bez ratova. Pa zar to nije idealno, zar i Vama nije isti cilj - garantujem da je u ovom slučaju istovetno sve - pa kad je tako, na posao, dajte mi mogućnost, a vi kontrolišite.
Kalabić je „tvrdo ubeđen” da je baš Maršalu Titu stalo do toga da narodu bude bolje u svakom pogledu, „pa i on je čovek od krvi i mesa”.
Mesecima sam ja o tome sebe mučio, zašto da ovako završim u šumi kao hajduk, a otišao sam 1941. godine u šumu iz najidealnijih pobuda. Pa i da odem u šumu, dokle? Hajdukovanje možda još godinu, dve, četiri i pet, i deset opet završiti život u najvećoj večitoj strepnji - ako već postoji mogućnost pomoći svome narodu i prijateljima na drugi način.
Molim da ovo pročitaju Đilas, Ranković i Penezić radi njihove uloge u pokretu. Moja glava uvek ima vremena da se skine. Bog mi je svedok da želim dobro svome narodu.
19. 20. XII 1945.




Kalabićevo pismo ministru policije Slobodanu Peneziću (29. 4. 1946.)

„Tajna o zarobljavanju će sa mnom u grob“
Dva i po meseca po streljanju Draže Mihailovića, Nikola Kalabić, skrivajući se iza pseudonima Slobodan Ranković, poslao je pismo Slobodanu Peneziću Krcunu. Pismo, koje je Komisiji dostavila BIA, a „Blic” ga objavljuje u celosti, predstavlja, ako je autentično, svojevrsno priznanje Kalabića da je učestvovao u hapšenju đenerala.

 
Članovi Komisije za otkrivanje posmrtnih ostataka đenerala Mihailovića su oprezni kada je u pitanju Kalabićevo pismo jer, kako kažu, ne bi bilo neobično da je Udba namerno ostavila falsifikat zbog prikrivanja tragova. Ukoliko ga je pisao Kalabić, nije poznato ni pod kojim okolnostima je to radio. U pismu datiranom 29. 4. 1946. u 16 časova on Krcuna poziva na slavu i piše:

„Dragi Krcune,
Danas je dvadeset i dva dana kako si bio. Apsolutno je red da dođeš. Znam i uveren sam da si zauzet poslom, ali što je red, red je. Imam veliku molbu, radi se i o mojoj slavi Sv. Đurđu. Slavio sam slavu i u ropstvu, na položaju i kod kuće, pa te molim bratski da mi izađeš u susret te da proslavim i sada. Znam, ti ćeš reći - pa slavi. Tako je. Ali bez tebe ne mogu. Radi se o ovome, u tome se i sastoji moja molba: da na Đurđevdan sa Markom budeš mi gost na slavi - na večeri. Ovo je moja bratska molba i držim za sigurno da je Marko (pretpostavlja se Aleksandar Ranković - prim. aut.) odbiti neće. To je prvi deo molbe, drugi deo tiče se para i spremanja pečenja, praseta, kolača, žita, sveće i dr. To bih ja sa Bojanićem svršio. Spremanje bi preuzela brice našega žena, koja nema pojma ko sam ja.
Ukoliko Marko ne bi slučajno mogao doći (posao je posao) ja bih te molio da ti obavezno budeš sa tvojima (Milatović - Vladan - Mandić - Učo - Jeremić - Aco i drugi za koga ti nađeš za shodno). Smatram da sam od tebe lično toliko zaslužio.
Hvala ti mnogo što si odobrio da mogu izaći autom i u bioskop. Bio sam u nedelju sa Josipom na grobu Neznanog Junaka, bio sam prosto opijen da li vazduhom, srećom ili blizinom slobode - đavo će ga znati, odavno tako nisam sretan bio.
Ovih dana Mile je bio kod mene, pa mi reče da bi za Marka i tebe bilo strašno da se stvari sa D. M. hvatanjem kompromituje.
Dragi Krcune, iz novina sam jasno video kakav je obrt uzelo D. M. način hvatanja po izjavi Markovoj. Molim te kao brata veruj mi, a i reci Marku sledeće: Sa moje strane, iz mojih usta neće izaći tajna o toj stvari - pa ako treba i život svoga, ni mojoj drugarici – ženi, nikad o tome ni reči, tajna će sa mnom u grob otići. Za gornje reči dajem vam moju časnu reč, a vi ste se uverili šta znači moja reč.
Mile mi dalje reče da je Uglješa javljao se po mojoj stvari. Da moj dragi pobratim (nečitko) i ti, a za konspirativnost prepustite to meni, ne može biti teži (nečitko) zadatak od uručenja živa D. M. pa sam ga izveo sa 100 % sigurnošću. Po navedenoj molbi za slavu molim te za odgovor… (nečitko) treba mi 3-4 dana da znam ranije radi spremanja.
29. 04. ’46. u 16 časova.
Pozdrav pobratim Slobodan Ranković”

[B.Love]

   Ziv je Draza,umro nije,dok je Srba,i Srbije...

[Милан Бандић]

 „Otadžbina, kralj i đeneral Draža bile su tri svetinje Nikole Kalabića i deda ni po cenu sopstvenog ni života svojih najmilijih ne bi izdao Čiču“, kaže Vesna Dragojević (52), unuka komandanta Gorske garde Ravnogorskog pokreta, predratnog šefa geodetske uprave u Valjevu.

Potomci Nikole Kalabića apsolutno ne veruju da je bilo kada napisao bilo kakvo pismo Krcunu (koje je „Blic“ juče objavio), pre svega jer veruju da je u to vreme već bio mrtav.
- Ako je sadržina pisma takva kakva jeste, jedino je tačno da je deda držao do svoje reči. A pošto je reč i zakletvu već dao kralju i otadžbini, sigurno nikada ne bi sklopio neki sporazum sa komunistima koji su mu streljali maloletnog sina Milana - kaže Vesna Dragojević.
Njena ćerka Jelena Đuranović (32) podseća da o smrti Nikole Kalabića postoji najmanje deset, često kontradiktornih verzija, ali nijedna potvrđena.
- Mi verujemo u verziju do koje je posle 15-godišnjeg istraživanja i razgovora sa preživelima, svedocima i na osnovu stranih nezavisnih izvora došao Miloslav Samardžić, a ona govori da je pradeda ubijen januara 1946. godine u klisuri reke Gradac u blizini Valjeva, gde ga je Ozna opkolila. Taj scenario je Samardžiću u Švajcarskoj potvrdio i izvesni Kent, koji je kao pripadnik Ravnogorskog pokreta izbegao, a bio je član grupacije Nikole Kalabića. Od januara 1946. niko za pradedu nije ni čuo niti ga je video i njegov nestanak su komunisti iskoristili da sklope priču o izdajstvu kako bi kompromitovali ceo pokret. Pošto je već bio mrtav, nije ni mogao izdati Dražu koji je uhvaćen u martu, a ni pisati pismo Krcunu koje je datirano na kraj aprila - smatra praunuka nekadašnjeg najbližeg saradnika đenerala Mihailovića.

Vesna Dragojević kaže da prepoznatljiv potpis Nikole Kalabića može da iskopira „bilo ko vešt, pa i dan-danas to pojedini ljudi u Valjevu znaju“, kao i da bi to grafolozi mogli da utvrde. Ona podseća da je njena baba Borka sa svojim suprugom poslednji kontakt imala u decembru 1945. godine. Ona, međutim, do svoje smrti 1995. ni reč nije progovorila o suprugu iz straha da se deci nešto ne dogodi, tako da je sve tajne odnela u grob, ali je uvek samo jedno ponavljala: „Dao je zakletvu, on nije izdao Dražu“.
Kad je reč o fotografijama na kojima je Kalabić sa operativcima Ozne, Vesna kaže da je reč o montaži.
- Ili je na njima neko ko „glumi“ Kalabića! Nikola Kalabić je bio visok preko 1,85, dok je Radenko Mandić koji je učestvovao u hvatanju đenerala Draže bio visok 1,60, a na fotografiji su iste visine. Pored visine, ni fizionomija ni lice pripadnika Ozne koji je navodno Kalabić ne odgovaraju izgledu moga dede - komentariše ona.
- Prota Mihailo Danilović je Miloslavu Samadžiću ispričao da su mu očevici pogibije Nikole Kalabića, četnici Boža Božanović i Veljko Kostović, rekli da je Ozna potom angažovala izvesnog glumca iz Kraljeva koji je donekle ličio na dedu i da su ga u okolini Valjeva „pokazivali“ kao Kalabića. Verovatno je i on na tim fotografijama kao Kalabić. Da je Nikola Kalabić poginuo dva meseca pre nego što je uhvaćen Draža, pa ga nije mogao ni izdati, potvrdili su takođe očevici Milan Stojanović Ciga i kapetan Radomir Petrović Kent, koji je živeo u Švajcarskoj - ističu unuka i praunuka Kalabića.
One navode još razloga za sumnju u autentičnost fotografije.
- Sredinom sedamdesetih u okolini Užica u jednoj septičkoj jami je pronađena njegova oficirska torba u kojoj su, pored dokumenata koji su propali ali na kojima je sačuvan njegov ratni potpis čika Pera, nađene i porodične fotografije, kao i slike sina Milana, kog su komunisti streljali. Da je Kalabić, kako Ozna tvrdi, namamljen da dođe u Beograd, tu torbu bi poneo sa sobom. To što ju je odbacio svedoči o smrtnoj opasnosti u kojoj je bio, da je znao da mu je kraj - smatraju Vesna i Jelena.
U pismu koje je navodno napisao Kalabić u decembru 1945. „partizanskim vlastima“, a koje je „Blic“ juče objavio, navodi se da su mu „pukovnik Penezić i potpukovnik Milatović“ predložili da kaže da je uhvaćen, a „ostali likvidirani u šumi“, dajući mu časnu reč da neće biti streljani. „Pristao sam radi naroda…“, stoji u pismu čija autentičnost se utvrđuje. Drugo pismo iz 29. aprila 1946, koje je takođe BIA dostavila Državnoj komisiji za otkrivanje posmrtnih ostataka Mihailovića, naslovljeno je na Slobodana Penezića, kome obećava da će do groba čuvati tajnu o zarobljavanju Mihailovića.

 

Grafolog: Kalabić je autor oba pisma

Sudski veštak Jovan M. Krstić, grafolog i psiholog, tvrdi da je Nikola Kalabić zaista autor dva pisma koja je juče objavio „Blic“ – jednog, od 29. aprila 1946. adresiranog na Slobodana Penezića Krcuna, ministra unutrašnjih poslova Srbije, i drugog, iz decembra 1945, upućenog partizanskim vlastima, u kojem Kalabić navodi da mu je Krcun lično predložio da izda Dražu Mihailovića i u kojem objašnjava zašto je to prihvatio.

 
Grafolog Krstić je takav zaključak izveo nakon što je rukopis iz oba pisma uporedio sa potpisom Kalabića, na katastarskom dokumentu od 26. oktobra 1932.
- Isti su potpis Nikole Kalabića na pismu i katastarskom dokumentu. To je posebno uočljivo kod slova K. Takođe, isti čovek je pisac oba pisma - isti je rukopis na onom iz decembra 1945. i aprila 1946. godine. To se posebno vidi po dijakritičkim znakovima. Neka slova su zajedno pisana na originalan način, kao na primer „pr“ - objašnjava grafolog Krstić.
Na naše pitanje da li je moguće da je neko falsifikovao rukopis Krstić odgovara odrečno.
- Rukopis je precizan, a Kalabić je bio geometar i obično ljudi koji su tehnički obrazovani imaju takav rukopis - navodi Krstić.
Na naše pitanje da li se iz rukopisa može videti da li je pisan pod prisilom, Krstić navodi da se u pismima vidi da je pisanje spontano sa sopstvenim pobudama.
- Kada se piše pod prisilom, u rukopisu se vidi emocionalni naboj. Takav rukopis je obično isprekidan, drhtav, a ovde toga nema, redovi su pravilni i jednako nakošeni - objašnjava grafolog Krstić.
Branislav Jeftić, istraživač Ravnogorskog pokreta, kaže za „Blic“ da mu je poznato da je Nikola Kalabić koristio pseudonim Slobodan Ranković, kako je potpisao pismo iz aprila 1946, i dodaje da je i dalje otvoreno pitanje da li je Kalabić izdao Mihailovića.
- Moja razmišljanja su da je ipak Kalabić izdao Mihailovića. Bilo bi sjajno sada ispitati ta pisma i da se sazna prava istina - kaže Jeftović.

[Moca]

Opasno je tu polemisanje, znam da je Cica Draza svojevremeno izjavio kada je cuo za to da ga je Kalaba izdao "Jebes coveka koji nista od zivota vrednije nema."