Bijelo Dugme - Biografija

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[kovach]

Nastanak Bijelog dugmeta

Lider i osnivač grupe, Goran Bregović (rođen 22. marta 1950. godine u Sarajevu) u detinjstvu nije pokazivao veliku sklonost ka muzici. Iz drugog razreda niže muzičke škole (odsek violina) izbačen je kao lenj i netalentovan. Kada mu je majka početkom šezdesetih godina kupila gitaru, početničke lekcije dobio je od Ede, brata scenariste Abdulaha Sidrana. Prvi, bezimeni sastav osnovao je u  osmom razredu osnovne škole. Goran je želeo da upiše srednju likovnu školu, ali je majka, uplašena da se tamo skupljaju homoseksualci i insistirala da se opredeli za saobraćajnu tehničku školu. Pristao je pod uslovom da mu dozvoli da pušta kosu. U školi je postao član grupe Izohipse kao basista, u kojoj se nije dugo zadržao, ali ni u saobraćajnoj školi. Prešao je u gimnaziju i u grupu Beštije. Već sa šesnaest godina počeo je sam da se izdržava, pa je svirao narodnjake u kafani u Konjicu, prodavao novine i radio na gradilištima.

U to vreme Željko Bebek (rođen 16. decembra 1945. godine u Sarajevu) pevao je u grupi Kodeksi, jednom od značajnijih sarajevskih sastava tog vremena. Grupa je imala problema sa bas gitaristima koji su se smenjivali kao na pokretnoj traci. Na koncertu Beštija, Željko je zapazio Gorana i preporučio ga kolegama iz grupe. Tako su Kodeksi počeli da rade u sastavu: Edo Bogeljić, osnivač i gitarista, Ismeta Dervoz, vokal (kasnije prešla u Ambasadore), Lučano Paganoto, bubnjevi i Željko Bebek, vokal i ritam gitara. Za Gorana se tada interesovao i sastav Pro arte, ali mu njihovo viđenje soul muzike nije bilo primamljivo. Leta 1969. godine odlaze na tezgu u dubrovački Splendid bar gde sviraju repertoar za turiste. Pred leto su ostali bez Ismete Dervoz koja je napustila grupu i posvetila se fakultetu. Ipak, uočio ih je Italijan Renato Pacifiko i ponudio im da dva meseca sviraju u njegovom klubu u Napulju.

U tu avanturu su se upustili početkom 1970. godine uvežbavši repertoar Džimi Hendriksa i grupe Cream. Međutim, posle prvih svirki Renato ih je vidno razočaran uputio da sviraju kazačok i slično, kao u Dubrovniku. Uoči isteka prvog dvomesečnog ugovora Edo Bogeljić se vratio u Sarajevo i Goran prvi put prelazi na solo gitaru. Kao basista angažovan je jedan italijanski muzičar, a kada je on odustao, leta 1970. godine Goran i Željko pozivaju Zorana Redžića (rođen 29. januara 1948. godine u Sarajevu) koji je u to vrijeme svirao u sastavu Čičci. Zoran je doveo i kolegu iz grupe, bubnjara  Milića Vukašinovića (rođen 9. marta 1950. godine u Beogradu). I kada su se sva četvorica našla na okupu, stvari su krenule u sasvim drugom pravcu.

Kodeksi su do tog trenutka sasvim solidno živeli, svirali su u dva kluba, držali se komercijalnog repertoara i stekli redovnu publiku. Milić Vukašinović ih je sve inficirao novim viđenjem muzike. Počeli su da sviraju u skladu sa onim što su tada snimali Led Zeppelin i Black Sabbath. Dve nedelje po njegovom dolasku, dobili su otkaz na svim mestima na kojima su svirali. Bez angažmana, sa nešto ušteđevine, ostali su na ostrvu Kapri. Pozvani su da svoju novu muzičku koncepciju predstave u jednom klubu na ostrvu Iskia. Po završetku leta, prestaje i taj angažman. Vraćaju se u Napulj gde jedva preživljavaju. Postupno se iz te kombinacije sve više izdvajao Željko. Prvo su ga naterali da prestane da svira ritam gitaru, jer to više nije bilo u modi. Bebek se teško prilagođavao novom materijalu, a i pevački je za njega bilo sve manje mesta. On bi otpevao uvod, a zatim bi ostala trojica improvizovala po pola sata. Uz to, Milić je sve češće pevao. Polovinom jeseni 1970. godine Bebek se uvređen vratio u Sarajevo. Samo godinu dana ranije bio je stub Kodeksa, da bi razočaran otišao kao višak. Njih trojica su nastavili da nastupaju kao Mića, Goran i Zoran. Krajem godine po njih su došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil (basista Indexa) i vratili ih kući.

Do leta 1971. godine nastavili su da nastupaju kao Mića, Goran i Zoran, a onda je Milić Vukašinović otišao u London. Goran upisuje filozofiju, a u jesen 1971. godine gitarista Ismet Arnautalić ga poziva da formiraju grupu Jutro u kojoj su se našli Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pevač Zlatko Hodnik. U Jutru se Goran prvi put ogleda kao kompozitor. Iako punih godinu dana nije govorio sa Bebekom, kada su početkom 1972. godine dobili termine u studiju, Goran se odlučio da pozove starog pevača. Snimili su "Patim, evo deset dana" koja se pojavila na B-strani singla grupe Jutro. A-stranu je zauzela danas zaboravljena "Ostajem tebi" koju je na "Šlageru sezone" pevao Zlatko Hodnik. Pesmu "Patim evo deset dana" Bregović je kasnije uvrstio na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao u JNA, ali su oni čekali na njegov povratak.Tokom Bebekovog boravka na vanrednom odsustvu snimili su jos četiri pesme: "Kad bi' bio bijelo dugme", "U subotu mala", "Na vrh brda vrba mrda" i "Hop-cup" od kojih su se prve dve, početkom 1973. godine pojavile na singlu. Nezadovoljan muzičkim pravcem kojim se Jutro krece, Ismet Arnautalić ih je napustio krajem 1972. godine i sa sobom odneo pravo na ime grupe. Oko tog autorstva su se preganjali tokom 1973. godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Goran Ipe Ivandić (rođen 10. decembra 1955. godine u Varešu) koji je pre toga svirao u sastavu Rok i klavijaturista Vlado Pravdić (rođen 6. decembra 1949. godine u Sarajevu) koji je prešao iz Indexa. Sredinom godine, posle svađe, grupu je napustio Zoran Redžić, a njega je zamenio Jadranko Stanković.

Za novo ime su se odlučili relativno lako. Budući da je u Ljubljani vec delovao sastav pod imenom Jutro, a i publika ih je znala po pesmi "Kad bi' bio bijelo dugme", odabran je taj vizuelno zgodan simbol i grupa je zvanično krštena Bijelo  dugme 1. januara 1974. godine. U to vreme su u studiju sarađivali sa Batom Kostićem, gitaristom YU grupe. Goran je kasnije isticao kako je ta saradnja puno uticala na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je upotreba folka bila u pitanju. Nove snimke "Top" i "Ove ću noći naći blues" ponudili su tek osnovanom sarajevskom Diskotonu. Tadašnji muzički urednik Slobodan Vujović ih je odbio uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati da sačekaju bar pola godine do objavljivanja singla. Nestrpljivi, istog dana su potpisali petogodišnji ugovor sa Jugotonom. U početku su pretežno svirali u manjim gradovima, posebno u Zenici. Kada su shvatili da basista im Jadranko Stanković ne odgovara, otpustili su ga i marta 1974. godine ponovo pozvali Zorana Redžića. Sledeći singl sa pesmama "Glavni junak jedne knjige" (tekst je napisao pesnik Duško Trifunović) i "Bila mama Kukunka, bio tata Taranta" gotovo istovremeno su te 1974. godine objavili Jugoton i Diskoton. jer je Bregović, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisao i sa Diskotonom ugovor za singl. To im je donelo dobrodošlu gužvu u štampi i pomoglo prodaju ploče.

Prvi veći nastup imali su na BOOM festivalu u Ljubljani 10. maja 1974. godine kada su predstavljeni kao nove nade. Tog leta su svirali u hotelu Croatia u Cavtatu i pripremili materijal za prvi album. Treći singl sa pesmama "Da sam pekar" i "Selma" (autor teksta pesnik Vlado Dijak), objavljuju 30. avgusta 1974. godine i on predstavlja prelomni trenutak njihove karijere. Obe pesme ih izbacuju u prvi plan. Tokom septembra su svirali kao predgrupa Jugoslovenskoj pop selekciji Tihomira Asanovića, a oktobra u ljubljanskom studiju Akademik za dvadesetak dana snimaju debi album "Kad bi' bio bijelo dugme" objavljenog već krajem novembra. Pre tog značajnog događaja, 9. novembra učestvuju na Skopskom festivalu, gde izvode pesmu izvesnog Grigora Koprova. U želji da se uoči ploče što više pojavljuju u medijima, pretrpeli su najveću bruku u karijeri, kako je kasnije objašnjavao Bregović. Bebek je nevešto pevao na makedonskom, a sindikalni festival nikako nije bio okruženje za njih. Sledeće večeri nastupili su u beogradskom Domu sindikata na rođendanskoj proslavi tada kultne emisije Radio Beograda "Veče uz radio", gde su uz Pop mašinu, Smak i Crne bisere, naprečac osvojili publiku. U to vreme već rade sa agilnim zagrebačkim menadžerom Vladimirom Mihaljekom i on im organizuje da 16. novembra sviraju u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe. Petnaest hiljada okupljenih ljudi dočekalo ih je sa oduševljenjem. Bilo je sasvim očekivano što je debi album od samog početka zabeležio odličnu prodaju. Zapakovan u provokativan omot Dragana S. Stefanovića album je doneo seriju prijemčivih pesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak krstio kao "pastirski rock". Stefanovićev omot je kasnije uvršćen u englesko izdanje knjige koja predstavlja petsto najuspešnijih omota sveta.

[kovach]

Dugmemanija

Promućurni Mihaljek krajem februara 1975. godine organizuje Kongres rock majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da progura Bijelo dugme, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju je pobedio Radomir Mihajlović - Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije uvršćen u četvorku najboljih. Tu su se našli Vedran Božić iz sastava Time, Josip Boček (ex Korni grupa), Bata Kostić iz YU grupe i, naravno Goran Bregović. Svako od njih je snimio jednu stranu na duplom albumu "Kongres rock majstora" (Jugoton 1975.). Bregović se opredelio da radi sa svojom grupom, a pratio ga je i Zagrebački gudački kvartet. Tu su se našle pesme "Ima neka tajna veza" (na tekst Duška Trifunovića), "I kad prođe sve, pjevaću i tad", "Znam za jedno tiho mjesto" i instrumental "Minijatura za moju majku". Četvorka je krenula i na turneju, a pratili su ih članovi YU grupe, bez gitariste Dragog Jelića koji je tada bio u JNA. U to vreme Dugme je objavilo singl sa pesmom "Da mi je znati koji joj je vrag", a zatim su krenuli na iscrpnu jugoslovensku turneju. Već u proleće 1975. godine važili su za najpopularniji jugoslovenski sastav.

Uoči snimanja druge ploče povukli su se u selo Borike u Istočnoj Bosni na visinske pripreme. Razrađivala se ploča koja je morala da potvrdi kako prvi uspeh nije bio sluačajan. Album "Šta bi dao da si na mom mjestu" sniman je tokom novembra 1975. godine u Londonu sa producentom Nilom Harisonom. Bas gitaru je svirao Bebek, jer je Zoran Redžić uoči snimanja teško povredio prst leve ruke. Tekst za naslovnu pesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović. Udarni hitovi bili su "Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac", "Došao sam da ti kažem da odlazim", "Ne gledaj me tako i ne ljubi me više". Upakovana u raskošan omot, ploča je imala veću cenu od uobičajene, pa ipak je za kratko vreme otišla u tiražu većem od 200 000 primeraka. Zbog njih je Jugoton izumeo dijamantsku ploču, jer su prvi dostigli tako visoke tiraže. Odmah po objavljivanju ploče odlaze na turneju po Kosovu i Makedoniji. Umesto Zorana Redžića, bas svira Mustafa Kurtalić. Najavljuju veliki koncert za Novu Godinu u beogradskoj Hali sportova uz Pop mašinu, Buldožer i Cod. Iako je krenula intenzivna reklama, koncert je bez objašnjenja otkazan. Grupa je bila pozvana da za Novu Godinu svira drugu Titu u Hrvatskom narodnom kazalištu. Dežurni iz protokola prekinuli su njihov nastup posle nekoliko minuta jer su se prepali glasne muzike. Budući da je Zoran Redžić otišao u JNA, u grupu je stigao Ljubiša Racić, gitarista i vođa grupe Formula 4. Racić je dobio ulogu privremenog basiste, a prvi zadatak mu je bila jugoslovenska turneja. U Sarajevu ih je gledalo 15 000 mladih, a u Beogradu su tri puta prodali halu Pionir što pre njih niko nije izveo. "Dugmemanija", kako su je tada nazivali, uzela je pun zamah, a po novinama su se rasplamsale polemike za i protiv.
Marta meseca 1976. godine u izdanju PGP RTB, pojavio se retrospektivni album Gorana Bregovića na kome su se našli prvi snimci grupe Jutro, ali i pesme koje je uradio za Zdenku Kovačiček, Biseru Veletanlić i Jadranku Stojaković. Početkom aprila 1976. godine članovi grupe su se spremali da sviraju našim iseljenicima u Americi. Zbog toga što su posumnjali da je u organizaciju umešana i hrvatska emigracija. Od koncerata su odustali, ali ne i od odlaska u Ameriku. Tamo su snimili Ipetov singl sa pesmama "Džambo" i "Vatra" i Bebekov sa pesmama "Milovan" i "Goodbye, Amerika". Juna meseca članovi grupe odlaze na radnu akciju "Kozara 76" što je bio vešt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji. Bregović, Bebek i Racić su se sa radne akcije vratili okićeni udarničkim značkama. Početkom jeseni u JNA su otišli Ipe Ivandić i Vlado Pravdić, a na njihova mesta su došli Milić Vukašinović iz Indexa, dok je prelazak Laze Ristovskog iz grupe Smak odjeknuo kao fudbalski transfer.

Treći album su opet pripremali u Borikama. Ploča je prvobitno trebalo da se zove "Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje" po pesmi Duška Trifunovića koju je svojevremeno pevala Jadranka Stojaković. Bregović na taj tekst nije napravio muziku, pa je smislio naslov albuma "Hoću, bar jednom da budem blesav". To nije odgovaralo Jugotonu pa je nađena kompromisna varijanta "Eto baš hoću". Album je opet sniman u Londonu, producent je bio Nil Harison, a bas je svirao Bebek. Album se u javnosti pojavio 20. decembra 1976. godine. U međuvremenu je Ljubiši Raciću dozlogrdilo da svira velike koncerte za mali honorar, pa je tražio povišicu. Dobio je otkaz. Zamenio ga je Sanin Karić (ex Teška industrija). Njih petorica aprila 1977. godine odlaze na turneju po Poljskoj gde su održali devet koncerata. Najavljivani kao "Vodeća jugoslovenska grupa mladog pokoljenja" izazvali su oduševljenje publike nenaviknute na glamurozni rock. Po povratku, grupi su se priključili Zoran Redžić koji je odslužio vojsku i Ipe Ivandić jer je privremeno proglašen nesposobnim za vojnika. Jugoslovenska turneja nije tekla glatko. Koncerte su pratili tehnički problemi, a publika se nije odazivala u istom broju kao prethodne godine. Grupu su razjedali unutrašnji sukobi, a kada su prekinuli turneju po jadranskoj obali, sasvim ozbiljno je počelo da se govori kako su pred raspadom. Otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima je trebalo da se snima živi album. Kritike koncerata su bile uzdržane i grupi je prvi put posle četiri godine krenulo slabije. Trebalo je smisliti nešto veliko.

Po ideji novinara Petra Popovića odlučeno je da 28. avgusta 1977. godine, kao oproštaj pred Goranov odlazak u JNA, održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Goran je na tom mestu već nastupao sa grupom Jutro maja 1973. godine kada je Pop mašina organizovala besplatan koncert, tako da je bio svestan pogodnosti prostora. Te večeri poseta je prevazišla i najoptimističkije planove organizatora. Procene su se kretale od 70 000 do 100 000 mladih, okupljenih na proplanku u Topčideru, što je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj domaćoj istoriji rock muzike. Posle predgupa Zdravo, Tako, Leb i sol i drugih, na binu je izašlo Bijelo dugme, odsviralo uspešan koncert i izašlo iz krize. Deo te atmosfere zabeležen je u filmu "Nije nego" reditelja Miće Miloševića. Ispostavilo se da audio snimci sa nastupa tehnički nisu odgovarali za živu ploču, pa su 25. oktobra iste godine u sali Đuro Đaković u Sarajevu odradili još jedan nastup. Ti snimci uvršćeni su na album "Koncert kod Hajdučke česme". Naslov je delimično opravdan, jer su za ploču koristili reakciju publike kod Hajdučke česme.

[kovach]

Početak kraja

Po završetku miksovanja koncertne ploče, Bregović je otišao u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu, ali ne i za njene članove. Željko Bebek je juna 1978. godine objavio solo album "Skoro da smo isti" inspirisan simfo rockom. Snimio ga je sa bubnjarom Điđijem Jankelićem (ex Formula 4 i Čisti zrak), gitaristom Edom Bogeljićem, klavijaturistom Nevenom Pocrnjićem i uz učešće Filharmonije. Ploča je naišla na ravnodušan prijem kritike i publike. Laza i Ipe su uz pomoć gitariste Vlatka Stefanovskog, basiste Zlatka Holda, pevača Gorana Kovačevića, tekstopisca Ranka Bobana i Ipetove sestre Gordane (kasnije u grupi Makadam), snimili u Londonu album "Stižemo" koji se pojavio septembra 1978. godine. Uoči objavljivanja albuma 10. septembra 1978. godine uhapšen je Ipe Ivandić zbog posedovanja hašiša. Optužnica je obuhvatila i ostale sa albuma "Stižemo". Ipe je dobio tri godine zatvora, Goran Kovačević, godinu i po, Ranko Boban, godinu, a Zlatko Hold, šest meseci. Zbog specifičnog psihičkog stanja, Ipe je na izdržavanje kazne otišao tek početkom 1981. godine.

U jesen 1978. godine grupa se pojačana novim članom Điđijem Jankelićem i povratnikom Vladom Pravdićem okupila u Niškoj Banji gde su sa Goranom započeli pripreme za novu ploču. Kada su ih oficiri provalili, zabranili su Goranu izlaske iz kasarne, tako da su se u Sarajevu okupili tek 1. novembra 1978. godine, po njegovom izlasku iz vojske. U Studio V Radio Beograda ušli su već početkom januara sledeće godine. Objavljivanje albuma "Bitanga i princeza" pratila je serija cenzorskih poteza Jugotona. Odbijen je omot Dragana S. Stefanovića zbog "vulgarnosti". Nije prihvaćena fotografija na kojoj ženska noga šutira muškarca u kritično polje između nogu. Ploču je na kraju upakovao kućni dizajner Jugotona Ivan Ivezić. Iz pesme "Ala je glupo zaboravit' njen broj" izbačena je psovka "Koji mi je moj". Iz ključne balade "Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš", stih "A Hrist je bio kopile i jad" promenjen je u "A on je bio kopile i jad". Po obavljenim intervencijama ploča se pojavila polovinom marta 1979. godine i proglašena je njihovim prvim, zaista zrelim albumom. Urbana, potpuno lišena folk uticaja, na tragu Egziperijevog "Malog princa" donela je pored navedenih pesmama "Na zadnjem sjedištu mog auta", "Bitanga i princeza", i emotivne balade "Kad zaboraviš juli" i "Ipak poželim neko pismo" u kojima su ih pratili simfonijski orkestar i hor. Produkciju je opet radio Nil Harison. Ploča je tiražno oborila prethodne rekorde, a kritičari lista "Zdravo" proglasili su je pločom godine. Shodno tome i turneja je bila uspešna. U Beogradu su pet puta prodali halu Pionir, a sav prihod su uplatili postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na velikim koncertima ih je pratio hor "Branko Krsmanović" i simfonijski orkestar. Na stadionu JNA 22. septembra organizovali su koncert pod nazivom Rock spektakl 79. Uz brojne predgrupe: Opus, Suncokret, Siluete, Parni valjak, Generacija 5, Kako (kasnije Piloti), Prljavo kazalište, YU grupa, Revolver (iz Trsta), Metak, Boomerang, okupili su oko 70 000 posetilaca. U to vreme Goran je prvi put radio muziku za film i to za "Lične stvari" Aleksandra Mandića. Pesme "Pristao sam biću sve što hoće" (tekst Duško Trifunović) i "Šta je, tu je" našle su se i na singlu.Tokom 1980. godine grupa je bila na raspustu, a Goran je pretežno boravio u Parizu.

Krajem iste godine objavili su ploču "Doživjeti stotu" nastalu pod uticajem novog talasa. Ploču je prvi put producirao Bregović, što će kasnije redovno činiti. Sem pesama "Pristao sam, biću sve što hoće" i "Pjesma mom mlađem bratu" ostale su u duhu novog vremena. U temama "Ha ha ha" i "Tramvaj kreće (ili kako biti heroj u ova šugava vremena)", Bregović prvi put nudi političku obojenost, što je takođe bila karakteristika grupa u periodu novog talasa. Turneju po Jugoslaviji započeli su 24. februara u Sarajevu, a završili je 5. aprila u zagrebačkom klubu Kulušić gde su snimili drugi koncertni album. LP je pod nazivom "5. april '81" štampan u ograničenom tiražu od 20 000 primeraka i sem starih pesama, tu se našla obrada hita Indexa "Sve ove godine". U Beogradu su te godine svirali u više navrata. Pored dva promotivna koncerta u Pioniru, početkom septembra su se pojavili na rock festivalu na Hipodromu, a odsvirali su tri nastupa uoči i posle Nove Godine u hali Pinki. Početkom 1982. godine svirali su u Austriji, u Insbruku u okviru manifestacije na kojoj je budući domaćin zimske Olimpijade bio u poseti bivšem. Na povratku su im na carini zaplenili opremu i odrezali prilično visoku kaznu. Da bi se finansijski potkrpili, tokom jula i avgusta 1982. godine održali su turneju po Bugarskoj na kojoj su odsvirali četrdeset jedan koncert. Procenjuje se da ih je tokom tih mesec i po dana videlo preko 120 000 ljudi. Budući da je Điđi Jankelić aprila meseca otišao u JNA, na turneji je za bubnjevima sedeo Garabet Tavitjan, bivši član grupe Leb i sol. Po izlasku iz zatvora, grupi se krajem 1982. godine pridružio Ipe Ivandić. U isto vreme u javnosti se pojavila informacija da je Bregović izbačen iz Saveza komunista Jugoslavije zbog toga što nije dolazio na sastanke pri mesnoj zajednici. Budući da je ideja komunizma već bila u opadanju taj slucaj nije naneo nikakve štete grupi.

Početkom 1983. godine Bregović je uz Dugme i pesnika Duška Trifunovića snimio ploču za decu "A milicija trenira strogoću" Prvobitno je bilo zamišljeno da na njoj peva Sead Memić - Vajta (ex Teška industrija), ali kako je on bio zauzet, tu ulogu je obavio dečak Ratimir Boršić - Rača. Na ploči su se našla pesme za TV emisiju "Nedeljni zabavnik". Februara 1983. godine grupa je objavila album "Uspavanka za Radmilu M." kojim je Bregović planirao da se oprosti od publike i da posle turneje rasformira grupu. Kao gost, na snimanju je učestvovao Vlatko Stefanovski. Štos pesma bila je "Kosovska" otpevana na albanskom jeziku, intrigantna zbog rovitog političkog stanja na Kosovu. U ostalim pesmama Bregović se bavio muzičkim fazama kroz koje je grupa prolazila tokom karijere. Planirano je bilo da koncert na beogradskom Sajmištu 24. aprila bude poslednji, ali je izuzetan odziv publike naveo Bregovića da odustane od ideje o prekidu rada. Pred kraj turneje, 16. maja u Beogradu su odradili klupski koncert u "SKC"-u. Po običaju, grupa je opet dobila duži odmor, a Goran je otišao na put oko sveta.

[kovach]

Bez Bebeka

Za to vreme Bebek je snimio drugi solo album "Mene tjera neki vrag" i zvanično je napustio grupu 23. aprila 1984. godine. Novi pevač postao je Mladen Vojičić - Tifa (rođen 17. oktobra 1960. u Sarajevu) koji je pre toga bio u grupama Top i Teška industrija. Razmišljalo se i o Alenu Islamoviću, ali je on odlučio da ostane u Divljim jagodama, jer se pribojavao da će se Bebek ipak vratiti u grupu. Dugme je sa Tifom provelo leto u Rovinju gde su uvežbavali novi materijal. Preduzimljivi Bregović je u to vreme sa Zdravkom Čolićem u Sloveniji osnovao izdavačku kuću Kamarad, a kao distributer nove ploče dogovoren je Diskoton. Album se pojavio decembra 1984. godine. Nazvan je  jednostavno "Bijelo dugme", a na omotu nema slike članova grupe, već je objavljena reprodukcija slike Uroša Predića "Kosovka devojka". Ploča opet predstavlja folk orijentisanog Bregovića, a gosti su Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, Ladarice, ali i Bora Đorđević (sa Bregovićem i Tifom peva u "Pediculis pubis" i koautor je teksta). Laza Ristovski posle snimanja ponovo postaje punopravni član grupe. Provokativnost je ovog puta iskazana u obradi himne "Hej Sloveni", što je posredno pokrenulo čitav talas jugoslovenstva kod drugih sarajevskih grupa. Preradio je i svoju staru pjesmu "Šta ću, nano, dragi mi je ljut" koju je svojevremeno uz pratnju YU grupe snimila Bisera Veletanlić. Uz novi tekst i aranžman, pod nazivom "Lipe cvatu" postala je najveći hit sa nove ploče. Svoj dug život imale su i "Padaju zvijezde", "Lažeš", "Da te bogdo ne volim" i "Jer kad ostariš". Tiraž ploče i poseta na turneji su, po običaju, premašili prethodne brojke. Posle koncerta na Sajmištu opet su se vratili u "SKC". Klupske nastupe imali su i u zagrebačkom klubu "Moša Pijade" kao i u sarajevskoj "Slozi". Pod pritiskom ozbiljnih profesionalnih obaveza i teretom iznenadne slave, Tifa 1. oktobra 1985. godine napušta Dugme i odlazi u Gabelu na dosluženje vojnog roka. Sa Dugmetom je poslednji put nastupio 2. avgusta na koncertu u Moskvi kada su Sarajlije uz Bajagu i instruktore predstavljali domaći rock na Svetskom festivalu omladine i studenata.

Novi pevač postaje Alen Islamović koji je u međuvremenu napustio Divlje jagode, razočaran njihovim neuspesima u Engleskoj. Na novoj ploči "Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo", Bregović je kao gosta planirao Vice Vukova, pevača zabavne muzike iz šezdesetih godina koji je zbog nacionalizma bio na crnoj listi. Ipak, ideja je bila previše provokativna za to vreme i od nje se odustalo. Na omotu je trebalo da se nađe slika "Dve godine garancije" Miće Popovića, ali kako je on u to vreme još uvek slovio za disidenta, i to je palo u vodu. Na kraju se na omotu našla kineska propagandna slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples. Ploču otvara snimak na kome partizan i narodni heroj Svetozar Vukmanović - Tempo u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu decu "Ljubica Ivezić" iz Sarajeva, peva staru revolucionarnu temu "Padaj silo i nepravdo". U vreme narastajućeg nacionalizma Bregović je te 1986. godine ponudio jos jednu ploču inspirisanu jugoslovenstvom. Sem politički obojenih, tu se našao i instant hit "Hajdemo u planine" kao i balade "Noćas je k'o lubenica pun mjesec iznad Bosne", "Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude", "Ružica si bila, sada više nisi" i druge. Verovatno je suvišno spominjati da je i ova ploča odlično prošla kod publike. Na koncertu na beogradskom Sajmištu sa njima je nastupala i operska pevačica Dubravka Zubović. Dupli živi album "Mramor, kamen i željezo", snimljen na turneji, pojavio se početkom oktobra 1987. godine. Naslovna pesma je obrada starog hita iz repertoara zagrebačke grupe Roboti. Na ploči se našlo šesnaest pesama koje daju uvid u biografiju grupe: od prvih singlova, do poslednjeg studijskog albuma. Pesma "A milicija trenira strogoću" počinje verzijom "Internacionale", a u uvodnim taktovima "Svi marš na ples" Alen Islamović uzvikuje "Bratstvo! Jedinstvo!". Verovatno zbog toga što je bilo planirano da na koncertima tu pesmu peva na jezicima naroda i narodnosti Jugoslavije. Posle te turneje grupu sasvim tiho napušta Vlado Pravdić i posvecuje se poslu sa kompjuterima. Sa grupom se još nekoliko puta pojavio na velikim koncertima.

Krajem 1988. godine izašao je album "Ćiribiribela" koji je na omotu imao crtež Nojeve barke. Najveći hit bila je pesma "Đurđev dan". Iskoristivši stih Đorđa Balaševića "A ja nisam s onom koju volim" i staru cigansku temu, a u pratnji orkestra Fejata Sejdića, Bregović je ovom obradom zaludeo publiku napravivši kafanski hit za sva vremena. Provokacija je bila smeštena u pesmi "Lijepa naša"  koja je kombinovana sa "Tamo daleko". Na snimanju ploče, kao gosti su se pojavili Hor srpske pravoslavne crkve, Prvo beogradsko pevačko društvo, Klapa Trogir, bubnjar Vlada Golubović (iz grupe Bajaga i instruktori) i basista Nenad Stefanović - Japanac. Album je imao još pesama koje su se publici brzo "uvukle pod kožu": "Evo zakleću se", "Napile se ulice", "Ako ima boga", "Šta ima novo".Početkom 1989. godine polaze na dvomesečnu turneju koja je trebalo da traje do 1. aprila. Međutim, posle koncerta u Derventi 15. marta Alen Islamović, ne obavestivši nikog, odlazi u rodni Bihać da se leči zbog konstantnih bolova u bubregu. Turneja se naglo prekida, a niko još ne shvata da je to poslednji koncert u karijeri Bijelog dugmeta. Otkazuju koncerte u Kini i Sovjetskom Savezu, a Bregović odlazi u Pariz ostavljajući situaciju otvorenom za nagađanja.

Po napuštanju grupe, Alen objavljuje solo LP "Haj, nek se čuje, haj nek se zna" (Jugoton 1990.) u produkciji Nikše Bratoša. U proleće 1990. godine izlazi kompilacija balada "Nakon svih ovih godina" nastalih u periodu od 1983. do 1988. godine. TV Beograd marta 1994. godine emituje seriju od četiri jednosatne emisije o Bijelom dugmetu snimljenu povodom dvadeset godina od objavljivanja njihovog prvog singla. U isto vreme pojavljuje se i dupli  kompilacijski album "Ima neka tajna veza". Na omotu je reprodukcija slike "Radost bankrota" Dragana Maleševića - Tapija. Bregović u međuvremenu nastavlja izuzetno uspešnu karijeru filmskog kompozitora koju je započeo radovima na filmovima "Kuduz" i "Dom za vešanje". Željko Bebek se po izbijanju rata preselio u Zagreb gde je nastavio karijeru i predvodi Bebek bend, Zoran Redžić je u Finskoj, a Mladen Vojičić - Tifa je do 1995. bio u Sarajevu da bi potom prešao u Nemačku gde je oformio Tifa Band. Ipe Ivandić je po izbijanju rata prešao u Beograd gde je tragično nastradao 13. januara 1994. godine. Alen Islamović je nastavio karijeru kao solista.

[G@rf!3ld]

Vidim da si veoma veliki ljubitelj Bijelog Dugmeta
Ja imam skoro sve njihove pjesme

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Kovach HVALA za biografiju...
Ja imam sve njihove pesme !!! 
Eh...da nam su nam sada oni... 
 

[kovach]

Ma da smo mi rodjeni malo ranije bilo bi extra...
Mada nebi imali ovakve kompove & tehnologiju ali bi imali super provode...

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

MA j***s kompove... ja bih sve dala da sam rodjena ranije...mislim ne kazem ja sad da je sad toliko lose...ali tad je bilo mnogooo boljeee.....

[sivonja]

ee

[pedjabankovic]

Iz kog casopisa je ovo prekucano???

[muyaga]

ne znam odakle je prekucano, al znam daima stvarno cool stvari koje nisam do sada znao o njima

[Милан Бандић]

Nije slučajno da ponekad izgleda kao da prije Bijelog dugmeta Rock ’n’ Rolla nije ni bilo. I nije slučajno da ponekad izgleda kao da ga tek posle Bijelog dugmeta uopšte nije bilo. Isto kao što je odavno jasno da bi svijet bez Beatlesa bio drugačiji, tako je danas definitivno jasno da bi, isto tako, geografski prostori na kojima je Bijelo dugme suvereno vladalo punih petnaest godina imali nesumnjivo drugačiju emotivnu podlogu. Nekada maneken subkulture komunističke Jugoslavije, Bijelo dugme je lako nadživjelo zemlju u kojoj je postalo i opstalo da bi, danas, ostalo još jedina zajednička emotivna tačka dvadesetak milona ljudi rasutih po planeti – onih rođenih u bivšoj Jugoslaviji, ali i onih rođenih poslije nje. Među svima koji su na tim prostorima svirali takozvanu popularnu muziku, Bijelo dugme je prodalo najviše nosača zvuka i najviše ulaznica za koncerte. Ali, za razliku od mnogih koji su ostavili za sobom samo priče, iza Bijelog dugmeta nisu ostale samo istorijske brojke i legende o nevjerovatnim uspjesima. Iza Bijelog dugmeta ostale su pjesme, koje nisu postale istorijska građa nego su danas, pokazalo se, još novije nego ikad ...

[ChEtNiK]

MA j***s kompove... ja bih sve dala da sam rodjena ranije...

Eh da sam rodjen 1364... Onda bi se klao sa Turcima 1389

[Милан Бандић]

E jesi lud. Pa zar toliko mrzis Turke i Muslimane?

[ChEtNiK]

Jok ja...
Borio bi se na Kosovu za Srbiju, a to nema veze sa ovim sadashnjim nazovi muslimanima...