E ovako.. Pošto ste dosta toga već rekli, da se izjasnim i ja po ovom pitanju.
Činjenica je da prvo dete, uglavnom pokupi veći deo "karme" - preciznije, na njemu se najčešće "slome kola", jer su roditelji mladi, u punoj snazi, a sa nikakvim iskustvom u odgajanju dece, i na neki način se "vežbaju" na prvom detetu. Njemu se sve zabranjuje, najmanje daje i najviše "principijelnosti" pokupi - svi principi za koje roditelji misle da su bitni, moraju da "ispeglaju" prvo dete. Od zabrane izlazaka, viđanja sa suprotnim polom, sitničarenja oko "džeparca", i brdo sličnih stvari. Naravno od slučaja do slučaja, ali siguran sam da su se mnogi od Vas prepoznali..
A ona sledeća deca, u tom smislu, prolaze k'o "kroz sir", jer roditelji više nisu u najvećoj fizičkoj snazi, imaju malo vremena (i "mozga" - od raznih briga) za dete, i jednostavno ga pustaju da se samo vaspita.
Što se mene tiče, ja sam imao slična iskustva sa mojim sestrićem, jer mi je bio kao (dosta) mlađi brat. I takođe je bio hirovit i nemiran. Znao sam ponekad da ga čvrknem, onako malo, tek da ga smirim, ali mi se uopšte nije dopadala cela ta situacija.. Znao sam da nešto tu nije u redu, samo nisam mogao da to definišem, a kamo li da preduzmem nešto.
I nekako u to vreme, počeo sam sa meditacijom. Od prvog trenutka sam osetio toliko ljubavi u sebi, da jednostavno stvari više nisu bile iste. Ja sam bio druga osoba, pun ljubavi i razumevanja i što je najvažnije, napokon sam prema svom sestirću (sestrićima) osećao ono što sam prirodno trebao da osećam - ljubav i brižnost. Od tada se NIKADA nismo ni posvađali, nedaj Bože da sam ga udario ili nešto slično, i do danas se mnogo volimo i podržavamo i "na istoj smo talasnoj dužini", naš je odnos čista poezija...
Kao da se i on promenio. Tačnije, to sam siguran. Ali više sam se ja promenio.
A to je ono što ti je mala Ahimsa želela da kaže - unutrašnja transformacija je neophodna, zato što sve što nam se dešava smo, svesno ili nesvesno, sami krivi, na ovaj ili onaj način. Sad, teško je zaista shvatiti gde je tu greška, alli kad je nađemo, onda se takođe pitamo: A kako to nismo ranije uvideli?
Uzrok svakog nezadovoljstva je manjak unutrašnjeg ispunjenja, zadovoljstva, ljubavi u krajnjoj liniji. Dete koje je voljeno, na pravi način, jednostavno upije puno ljubavi i kasnije ne čini neke velike socijalne deformacije. Isto tako ako ne dobije dovoljno toga, bilo da su roditelji prezaposleni, ili su i sami problematični, kruti i nemaju sluha, onda se te posledice vide itekako.
Mlad naraštaj definitivno mora da se obrazuje i vaspitava. Za to je potrebno znanje, autoritet, snaga i i pre svega ljubav, jer se deca vaspitaju pre svega ljubavlju.
Eto Tamara, ako želiš da vaspitaš svoju sestru, moraš sve to da imaš u sebi i da pre svega nastupiš tako. Ako to uradiš, vratiće ti se sve to nazad, a možda i više od toga.. Shvatićeš da se ljubav davanjem samo uvećava...
Znam da ti je sada teško da to shvatiš, ali mislim da će tako biti, pre ili kasnije...
Da ne misliš da sam ja savršen i bez grešaka, reći ću ti da i ja često pomislim da bi takvu decu trebalo, po onome, "batina je iz raja izašla",
i možda ima slučajeva kada je i to u redu, ali opet, bitno je šta posle toga bude?! Ako se nakon toga stvori bolja situacija od prethodne i ako ne bude nekih trauma kod deteta, možda je i to neko rešenje, ali opet treba dooobro razmisliti o svemu... Takođe potrebno je što pre reagovati, jer deca ako se ne vaspitaju, posle bude sve gore, i načini za prevaspitavanje su sve teži, nezgodniji i slab je izbor, a život ih veoma nezgodno kazni za sve greške koje su nastale lošim vaspitanjem, kao što su ti drugari sa foruma već rekli.
Lično, znam puno razloga zašto je tako kako je, sa današnjom decom, ali ne bih ti više pričao, i ovo je puno.
Želim ti puno sreće Tamarice..