Nase pisanije...

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Pisete pesme... price... ? Imate nesto sto biste zeleli da podelite sa nama a vi ste napisali...
Izvolite...  

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Evo deo mog pismenog zadatka iz sprskog...

...Mnogi mudraci ovoga sveta su pokušali govoriti o Ljubavi. Hemičari su pokušali izračunati Ljubav. A filozofi se trude da dokažu da Ljubav ne postoji. Ali zar nije uzaludno govoriti o Ljubavi. Ona se oseća rukama, telom, prstima, srcem... Ona je tu. Ili volimo ili ne. I nema tu mnogo komplikacija...

Ljubav se ne može rečima opisati. Možes ti reći šta osećaš, ali nije to Ljubav - to su samo reči.

I ono ’Volim te’ - to svako može reći...

Ali kada zatvorimo oči i osetimo blizinu voljene osobe i kada nam ništa drugo nije potrebno do toga da samo bude tu...da se ne miče...ne govori ništa...samo da je tu.

Ili kada u hladnim noćima, dok ležimo sami u krevetu, osetimo neku toplinu, jer znamo da nas negde, neko voli...

Postoji samo jedna Čista Ljubav. Kada osećamo svakim delićem svoga tela, kada govore duše a ne usne, kada prosto volimo - ne obazirući se na vreme, mesto..

Ljudi kažu - Ljubav to je bol. Ljudi ne znaju ništa. Kako nešto tako čisto, nežno i uzvišeno može da boli. Ljubav ne traži ništa. Ništa ne uzima.

Put do najhladnijeg srca je put Ljubavi. To je jedini put.

I u Ljubavi nema mesta pameti. Suludo je govoriti o razumu u Ljubavi. Čim se umeša pamet, čim nadvlada srce, počinje sumnja, teskoba i Ljubav beži na neko sigurnije i bolje mesto.
Vazda su ljudi pokušavali da kontrolišu Ljubav ali uzalud. Ona je slobodna, divlja i nezaustavljiva. I kao takva može biti bilo kud, bilo kad.

I zaista nema smisla govoriti o Ljubavi, time se samo može narušiti, ugroziti,uplašiti.

Treba ostaviti Ljubav na miru, da bude tu, da nas ispunjava, jer kako srce ispunjeno Ljubavlju može da mrzi. A malo je Ljubavi na ovom svetu, a mržnje dosta. Mržnja je laka,a za Ljubav ’ za nju već treba imati dosta hrabrosti.

"Voleš jednom u životu,
sad bogatu il’ sirotu
to ne bira pamet
nego srce..." Đ. Balašević

[Skorpija]

Srce, ovaj put si prevazišla samu sebe!    Zadatak je... ma, nemam reči...


( m e n e   si ostavila bez reči... eeej..  )

[strateg3]

Zaista nesto predivno,

"Voleš jednom u životu,
sad bogatu il’ sirotu
to ne bira pamet
nego srce..."

ovo je nesto,zaista veliko

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Srce, ovaj put si prevazišla samu sebe!    Zadatak je... ma, nemam reči...


( m e n e   si ostavila bez reči... eeej..  )

Promenila si avatar! sad sam tek videla... kad sam dosla iz grada... i hvala na lepim recima... i tebe ostaviti bez reci... to mi je najveci kompliment...

Hvaja Bane

[ivaccc]

Bash lepo... Bash si pozitivna, kao da se Zen Tale javljao kroz tebe dok si to pisala... Zanimljive misli, ali sve one su za mene prozhete tankom niti boli... Sve je u redu ako je ljubav obostrana... Ali, ako nekog zavolish svim srcem i znash da ne mozhe biti tvoj, i dan danas ga volish, i svaki put kad ga vidish jebesh sebi mater iznutra i grizesh se za jezik, ako proplachesh hiljade i hiljade notji zbog njega, znajutji da i on tebe voli, ali ne na taj nachin, da te nikad netje tako gledati, i da je isuvishe ponosan da bi neke stvari priznao... ljubav i te kako zna da boli...
   Kachila bih ja ovde svoju neku prozu, ali je malo previshe lichna... Dve sveske sam spalila, ne bacila, spalila, jer su bile sablasne... Samu sebe sam istraumirala... Mrachan period mog zhivota... Jbga...
   Moja proza je originalna, oshtra, surova, mrachna i satirichna, i chisto sumnjam 
da bi se posle ovakvih divnih rechi ikome dopala... Mozhda bi shokirala, ali... Mada, ne zhelim da rasporim svoju dushu i istresem njen sadrzhaj pravo na internet... Jer, onaj ko prochita neshto shto sam ja napisala, znatje gde sam najranjivija i zaista tje me upoznati...

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Zato sam ja ovo vise opste pisala... uh sta ja imam ispisanih svezaka... pogotovu od juna prosle godine... i mnogo toga neispisanog...
I to sto si rekla kad volis, i on voli al' jbga... znam kako je... samo su kod mene neki drugi razlozi... ali opet ja sam rekla, nije to Ljubav kriva - vec ljudi... eto i sama kazes - glupi ponos - nije tu Ljubav nista zgresila... ona ne moze da zgresi...
I svaka cast onima koji uspeju uzviseno da zavole - kada volis samo da bi voleo - bez da taj neko i zna da ti volis...

[:) hope]

očito nam je ivacc još uvijek zaljubljena, jer ne zna da svaki vid ljubavi, pa i one bolne, je puno ljepše nego kad u srcu nema nikoga, zato uživaj i u svojoj boli, uživaj dok imaš o kome maštati, misli svoje usredrediti...
Jednom, daavno mi se kolegica žalila zbog nemoguće ljubavi. Kad sam joj odgovorila da uživa dok je ima, ona mi se nasmijala na te riječi. No, za par godina kad sam joj spomenila to, uvidila koliko sam bila u pravu. Ništa nema ljepše u životu nema neg bit ispunjen ljubavlju pa ma kakva bila. Zato je gajite i ne dopustite da ode od vas. Dok je s vama uvijek će te imat inspiraciju za ispisivanje cijelih stranica i ne dopustite da vam bilježnice budu prazne!!!

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Zar je opet propustena jos jedna prilika...
Zar opet okrecem ledja sreci...
Zasto se ljudi plase srece? Da li ne znaju sta ce sa njom... ili nemaju hrabrosti da se suoce...
Ja znam da sam jedna do ovih drugih... ja nemam hrabrosti... ma sta pricala... ma koliko se folirala...
Ja ne smem... slaba sam... Ljudi su slabi...
Cak i ako nam se nudi, i ako je tu ispred nas... ne vidimo... ili ne zelimo da vidimo...
Bezimo, zatvaramo se... i onda kazemo - meni je sreca okrenula ledja... Nije tacno. Mi smo njoj!
Uvek je tu negde, samo ceka da se pronadje i da se prihvati. A ljudi su slepi, i ljudi se boje.
Divim se onima koji uspeju da vide i koji uspeju da pobede strah... Zaista se divim.
Tezim da postanem jedna od njih... Mozda nekada... Nadam se...
I nemam pravo da kazem ja nemam srece... ja je odbijam, i sve dok ne naucim da je prihvatim svakim delicem svoga tela, nemam pravo da tugujem, nemam pravo nikoga da krivim do sebe same... Samo ja i uvek samo ja...

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Opet ja... a sta cu kad mi je dosadno... pa samo pisakaram...

Da bi opravdao svoje postojanje covekov zivot mora da sadrzi dve vazne stvari: ljubav i stvaralastvo.
Zasto je Bog stvorio coveka? Pitanje koje od pamtiveka muci ljude. Cemu svrha naseg postojanja? Zasto se radjamo, zivimo, umiremo? Zivimo radi nas samih...radi drugih ljudi? Zivimo radi zivljenja?
Nijedan covek se ne oseca lagodno kada nema svrhu. Ne mozemo ziveti samo da bi bili tu. Ne smemo.
Samim rodjenjem osecamo potrebu da pripradamo negde, da smo neciji, da volimo nekog i budemo voljeni. I ako pokusamo da idemo protiv toga idemo protiv nas samih. A samounistenje vodi jedino u propast.
Covek ima zadatak. Da zivi. I ma koliko nam se to u nekim trenutcima cinilo tesko, bolno i nemoguce mi ne smemo odustati od naseg zadatka. Covek mora da doprinosi, da stvara. Da cini male stvari koje ispunjavaju njega samog. Malim koracima da prelazi dugacak put. Gradimo svoj zivot. Radjamo se. Odrastamo. Igramo se sa drugom decom. Volimo roditelje. Polazimo u skolu. Volimo prijatelje. Dobijamo posao. Volimo zivotnog saputnika. Svakim danom starimo, zivimo za sebe i za druge, i volimo. Stvaramo i idemo napred. I ne postoji drugi put. Sem puta ljubavi koji nas vodi ka savrsenstvu. I samo tada mi se osecamo ispunjeno, potpuno, zivo. Ljubav je ona mala stvar koja upotpuni prazninu.
U nama se radjaju ideje i zamisli koje ostvarujemo. Ljudi prolaze kroz nas zivot. Neki i ostanu. Vezemo se za njih. Mali deo sebe ugradimo u njih, ali neprimetno i oni deo sebe daju nama. Upotpunjujemo se. Zajedno stvaramo.
Coveku je potreban smisao, potrebna mu je ljubav da ne bi bio izljubljen. Da ne bi lutao, bedno tavorio ovim svetom. Izgubljeni ljudi moraju pronaci svoj put. U suprotnom oni tonu, gube se, nestaju zauvek.
Svako ima pravo na zivot. Ali sami odlucujemo kakav cemo zivot voditi. Zadovoljavajuci osnovne ljudske potrebe mi volimo, voljeni smo, doprinosimo i stvaramo. I bez toga nema zivota.
I potrebna je ljubav, jer ona ispunjava dusu, a sve ostalo je iluzija...

[mgazilj1]

...OPROŠTAJNO PISMO

Nekoliko ruža,tek ubranih
sobu mi krase,
ali kidam laticu po laticu
dok mi suze lice kvase....
Oproštajno pismo ostavljam svima,
koji su me voljeli bar malo,
jer moj život nema smisla,
životu do mene nije stalo...
Nebo me jedino razumije,
i dalo mi je prekrasnog čovjeka,
ali zvijezde u tamnoj noći
ne sjaje za moje oči,
niti mjesec onaj žuti,
neće putem da me prati,
a tek sunce koje grije,
hladnoćom me okružuje,
a moje srce tako ludo bije,
za bićem koje više sretno nije...
Ne želim da živim,
želim da me rijeka odnese,
kada on u meni osim djevojke
nevidi i prijatelja,
kada meni ne može da
kaže probleme svoje,
pa moram da patim uz
najmilije moje...

I dok pišem svima i
zahvaljujem se na sreći,
svjesna sam da će taj
papir na kraju biti zapaljen
i skriven u dubini moje duše,
znam da ću se boriti protiv tuge
i boli,
jer moje srce unatoć svemu te ljude
još više voli,
znam da kada bih otišla srca bi im
bila puna boli,
ovako će bar malo sretniji biti,
najvažnije je da ne pate,
neka budu sretni,
darujem im ono što meni nebo ne
daje,
toplinu,sjaj i svjetlost....
pišem ovo oproštajno pismo,
riječima se odvajam od voljenih,
a sutra ću opet da se probudim s
jutrom
i zagrlim najdraže...
Bit ću sretna što još živim,
a sada idem po ruže nove...

[Милан Бандић]

Oproštajna pjesma

Oprosti majko za sve reči ružne,
tvoje su oči zbog mene bile tužne.
Oprosti majko što sam puno pio
i što nisam često kod kuće bio.

Majko, za neke postupke se kajem,
uzimam mnogo, a malo dajem.
Uhvatio me neki ludi vetar,
ne mogu stići taj životni centar.

Sad mi je žao što te nisam slušao,
pustila si me, kako bih život probao.
Uvek si mi dobre savete dala
i na tome majko tebi hvala.

Sjedim u sobi, suze mi teku,
kako bez tebe da pregazim rijeku?
Plačem za tobom, duša mi jeca,
sjećam se kad smo ja i sestra bili djeca.

Toliko bola je sada u nama,
noćas ću sve suze svijeta proliti.
Jako je teško kada padne tama,
noćas ću se za tvoj mir moliti.

Zar mi te Bog olako uze,
Zar te nikada više neću vidjeti?
PItam sam sebe kroz suze,
noćas ću se u tvoj mir nadati.

Život me k'o nikad ranio,
ne znam da li sam uopšte kriv.
Život mi je veliki bol nanio,
život mi je sada veoma siv.

Znam da moram nastaviti bez tebe,
biće mi jako teško.
Jer život je počeo bolno da me grebe,
više nemam mirno mjesto.

Još uvijek se sjećam tvojih riječi,
iako je bilo vrlo davno.
Rekla si mi: "Sine, u životu i suze će ti teći ..."
Draga majko sa tobom mi je bilo sjajno.

Već šest godina kako te nema,
znam da će i vječnost proći
dok shvatim da te više vidjeti neću
i da mi više nikada nećeš doći.

Majko, znam da me sada iz visina gledaš,
znam da znaš za moju patnju i bol.
Majko, znam da me i čuvaš i ne daš
znam i da čuješ moj tužni zov.

Kako je kuća sada prazna bez tebe,
još uvijek na prstima u nju ja ulazim.
Ne radim to zbog drugoga ili sebe,
pazim majko da te ne probudim.

Sve moje pjesme su postale tužne,
Od kada te Bog uze u krilo svoje.
Ćutim i brojim dane ružne,
u srcu nosim lik majke moje ...

Dedicated to:

Milka Bandić

1955 - 2002

[ivaccc]

Milane, rasplakao si me... Predivna je...

[Милан Бандић]

Kako je teško stići do zvezda,
put kojim idem je trnovit sav.
Ja samo želim svoj deo sreće,
a ti da ostaneš sama.

Sve što imam ja san je nestvarni,
da li tvoju ljubav vredi čekati?
Sve što imam ja san je nestvarni,
ali tvoju ljubav vredi čekati.

Pričam ti kako sam živeo nekad,
bio sam kralj, ti moja kraljica.
Daj mi bar jedan razlog da čekam,
jer vremena nemam ja ...

[Милан Бандић]

To The Unknown Woman

Mnogo puta život me razočara,
na nešto ružno me nagovara.
Ja stanem i razmislim
i onda na tebe pomislim.

Šta bi mi ti tada rekla,
da li bi ti iskrena suza potekla?
Tebe što upoznah to je sreća prava,
tebe što zavoleh, Bogu hvala.

Mnogo puta život me rastuži,
kvarno, bezveze me zaduži.
Ja stanem i malo razmislim
i naravno, na tebe pomislim.

Mnogo puta život me muči,
ali šta da radim, na greškama se uči.
Ja i tada stanem, pa razmislim,
šta misliš na koga pomislim?

Ja sam centar ludila na ovome svetu,
prolaznik više u tvom životu.
Sa srcem u kojem vlada nemir:
moja je ljubav velika k'o Svemir.

Da me shvatiš, ja molim te,
čini mi se da volim te.
Čuda čini taj tvoj glas,
reci mi ima li nade za nas.

Sve žene sveta manje mi znače,
kada te čujem srce lupa jače.
To srce u kojem vlada nemir:
ljubav je moja velika k'o Svemir …

Idem, a ne znam kuda ću stići,
srce me pita: "Da li ćeš joj prići?"
To srce kome je gospodar nemir:
moja je ljubav velika k'o Svemir.

Molim te, nemoj me pogrešno shvatiti,
ja ne znam šta će ti ovi stihovi značiti.
Ja mogu samo crno vino piti,
a ti ćeš istinu u sebi večno kriti.

Palim polako cigaru,
pišem pesmu za tebe
znam da će biti teško,
ali moram smiriti sebe.

Plašim se našeg prvog sastanka,
strah me našeg prvog dodira.
bojim se našeg prvog pogleda
ali ipak ga jedva čekam ja.

Kada ga čujem tvoj glas me umiri,
daje mi sigurnost u u novi dan.
Kada ga čujem tvoj glas me potpali,
kada ga ne čujem, nemiran mi san.

Oprosti što sam ovako iskren,
nalog za ljubav mi nije overen.
ali za ljubav trebaš biti pismen,
ja sam za ljubav odavno proveren.

Kada kiša pada iznad tvoga grada,
seti se jedne lude iz Novoga Sada.
A kada sneg počne po tebi da veje,
tada će moje srce da te greje.


Nemoj patiti za prošlim danima,
gledaj u dane buduće.
Ne plači za izgubljenim stvarima,
Ne tuguj za onim što je bilo juče.

Moj život bez tebe nema smisla,
kao ptica sam slomljenih krila.
Moj život je bio pun besmisla,
eh, kad bi moja bila.

Tražim objašnjenje za ovo što mi se dešava,
nešto u meni neda mi mira.
Tvoj poziv neke dileme rešava,
tvoj glas daje mi krila.

Ludujem za tobom
stvarno mi se sviđaš,
ne znam gde ću sa sobom
volim te kad pričaš.

Ove ću noći piti iz čaše
tog gorkog crnog vina,
voleću one noći naše
da si moja hvaliću se svima.

Probaću da te volim još više
dok saksofon tužno svira
naše će reči biti sve tiše,
tvoje mi oči ne daju mira.

Raspleti svoje duge kose
u ovoj predivnoj noći.
Neka me one sa mirom nose,
draga, opet ću ti doći.

Neka puknu svi što nas ne vole,
naše se ruke sretno drže.
Neka se naše usne vole,
neka mi srce lupa još brže.

A kad me neko pita
koga moja duša iskreno voli
reći ću moj san se zove Dragana
neka se tvoje srce ne boji.

Blagi Bože ja te molim:
čuvaj onu koju volim.
Ona je moja iskrena toplina,
čuvaj, Bože, svoga sina.