Nase pisanije...

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[strateg3]

Necemo ovako lepu temu da pretvaramo u politicka raspravljanja...
Svako ima pravo na svoje misljenje i stav... postujmo to...

Tek bi sada imao sta da  dodam,ali postujem Moderatora i Tacka................

[djeneral]

Ja te podrzavam.
Ko moze i treba da ode odavde jer ce sve ovo vrlo brzo otici u pi..u  mater.nu.
Jednom je neko rekao ..."za ideale ginu budale"...

ne treba niko da ide odavde. treba da se svako malo potrudi za boljitak a ne ko neke babe da zvocamo svi uokolo kako nam je uzasno lose jer nije bas tako....
sta ako odemo jos cemo vise usrati onima koji nemogu ili nece da odu, i ja necu moci da spavam posle toga i da mislim kako se drugi i dalje muce
svi mi treba da imamo dozu optimizma...i treba da volimo da se druzimo da se obrazujemo da posteno radimo i zaradjujemo da dizemo na noge one koji su poklekli da im otvaramo oci i da mislimo SVOJOM glavom jer ako svi uradimo bar malo verujte mi nakupice se dovoljno dobrog da pobedimo sve sto je u nasem drustvu lose
al jbg ima svako pravo da bude ocajan ogorcen i pesimista jer ga jebe zivot al sve nas jebe u istoj meri....
"ako Srbija danas stane treba ce joj novih deset godina da se pokrene" ovo vazi za sve nas ako se odreknemo borbe za pre svega za sebe i nase bliznje ostacemo i dalje cemo ovde ovakvi kakvi smo na mestu kojem smo i nista se nece popraviti pa sad ko zeli da dozivotno bude ocajan zbog svih sranja sveta njegov problem al se mi nesmemo predati treba nastaviti borbu jer nerpijatelj nikad nespava
svako treba da bude kovac sopstvene srece
vozdra
izvini Mici al morao sam

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Ivane, da te ne volim toliko i da mi nisi tako drag istog momenta bi dobio BAN !!!
Ja sam rekla... imate tamo onu vasu politiku - ne branim vam - otvorite temu pa razglabajte do sutra... ja to i onako ne citam... necu i ne dozvoljavam da mi knjizevnost unistavate !!! Da vise nisam videla nijedan post koji nije u vezi sa temom i koji ne odise knjizevnoscu !!!

[purple]

NISI MOJ
Crne te oči zovu k meni
Lipa miriše i mami seni
Jorgovan plavi u duši
Plače tužno i sve ruši
Trebaš mi tek opako
U ovakvoj noći naopako
Mi sve ide i samo ti
Sve lako možeš ispraviti
Poljubi me i nestani
Ne tražim ti više i kreni
Jer te čeka ona i zove
Treba roba natrag u okove

:-)

[purple]

         PLATON
Volim
Tvoje oči crne kao dubine mora
 Volim
Tvoju kosu svetlu kao jasena kora
Volim
Tvoje ruke divne kao maline plod
Volim
Tvoje usne male kao nebeski svod

Volim
Tvoju reč toplu kao plamena žar
Volim
Tvoje lice lepo kao vila plavih dar
Volim
Tvoje poglede tajne kao srca želje
Volim
Tvoje snove setne kao pahulje belje

[ZenTale]

Lepo, @purple! "Nisi moj" - deluje stvarno, kao da je iz ličnog iskustva.. I ova druga je lepa.. Prvi postovi, a tako lepi! Bravo!

[purple]

Hvala! 

[purple]

Strasna rec ljubav
Sta znaci niko ne zna
I ne trudi se da sazna
Kao da nas ne zanima
Sta krije rec cudna
Ili mozda
Srce staje i nestaje
U njoj
Sta je ljubav
Igra
Bolest
Magla
Sreca
Sunce
Ko zna neka objavi
Jer do sada niko nije
 Znao pravi odgovor
Tesko, zar ne

[ZenTale]

Pa i nije tako teško.. Za mene.. Lako mi je objasniti, mada objašnjenje nije baš onakvo kakvo se očekuje..

[Милан Бандић]

Желео сам да заборавим,
љубио сам после тебе,
немогу да се опоравим,
савест пече и срце ме гребе,
јер себе сам им давао,
на свакој видим твоје лице,
ноћима нисам спавао,
ГДЕ СИ? моја несанице.

Врати ми срце моје,
јер у теби ми је остало,
једно срце а нас двоје,
све неважно је постало,
сломићеш га на два дела,
дал ћу икад да постојим?
како си то тако смела?
нема те а сам се бојим!

Али не могу ти доћи,
моје тело нема визу,
зато јецам сваке ноћи,
и упадам у тешку кризу,
била си ми радост,туга,
знам да нисам много нудио,
дугачка нас дели пруга,
а због тебе сам се будио!

Само теби нисам никад,
ни на трен успео одолети,
и неверујем да ћу икад,
тако јако неког волети,
сетим се кад били смо сами,
а сад ме из живота шутираш,
у тишини нестајем у тами,
пронађи ме ако капутираш!

Немој никад срећо сузе лити,
осмехни се на тренутке слатке,
за тебе ћу увек близу бити,
кад је тешко само викни Татке!
знам нећемо се више виђати,
од тога ми нема већег бола,
заувек ћеш ми се привиђати,
волео сам те, истина је гола!

Ако икад нађеш сродну душу,
прећути и никад ми не реци,
бoље ме ухвати за гушу,
и мачем на пола исеци,
срећна буди, све од себе дај,
тражи неког ко волеће те више,
али таквог нећеш наћи знај,
пролеће је а лију ми кише...

[partibrejker]

Opet ja... a sta cu kad mi je dosadno... pa samo pisakaram...

Da bi opravdao svoje postojanje covekov zivot mora da sadrzi dve vazne stvari: ljubav i stvaralastvo.
Zasto je Bog stvorio coveka? Pitanje koje od pamtiveka muci ljude. Cemu svrha naseg postojanja? Zasto se radjamo, zivimo, umiremo? Zivimo radi nas samih...radi drugih ljudi? Zivimo radi zivljenja?
Nijedan covek se ne oseca lagodno kada nema svrhu. Ne mozemo ziveti samo da bi bili tu. Ne smemo.
Samim rodjenjem osecamo potrebu da pripradamo negde, da smo neciji, da volimo nekog i budemo voljeni. I ako pokusamo da idemo protiv toga idemo protiv nas samih. A samounistenje vodi jedino u propast.
Covek ima zadatak. Da zivi. I ma koliko nam se to u nekim trenutcima cinilo tesko, bolno i nemoguce mi ne smemo odustati od naseg zadatka. Covek mora da doprinosi, da stvara. Da cini male stvari koje ispunjavaju njega samog. Malim koracima da prelazi dugacak put. Gradimo svoj zivot. Radjamo se. Odrastamo. Igramo se sa drugom decom. Volimo roditelje. Polazimo u skolu. Volimo prijatelje. Dobijamo posao. Volimo zivotnog saputnika. Svakim danom starimo, zivimo za sebe i za druge, i volimo. Stvaramo i idemo napred. I ne postoji drugi put. Sem puta ljubavi koji nas vodi ka savrsenstvu. I samo tada mi se osecamo ispunjeno, potpuno, zivo. Ljubav je ona mala stvar koja upotpuni prazninu.
U nama se radjaju ideje i zamisli koje ostvarujemo. Ljudi prolaze kroz nas zivot. Neki i ostanu. Vezemo se za njih. Mali deo sebe ugradimo u njih, ali neprimetno i oni deo sebe daju nama. Upotpunjujemo se. Zajedno stvaramo.
Coveku je potreban smisao, potrebna mu je ljubav da ne bi bio izljubljen. Da ne bi lutao, bedno tavorio ovim svetom. Izgubljeni ljudi moraju pronaci svoj put. U suprotnom oni tonu, gube se, nestaju zauvek.
Svako ima pravo na zivot. Ali sami odlucujemo kakav cemo zivot voditi. Zadovoljavajuci osnovne ljudske potrebe mi volimo, voljeni smo, doprinosimo i stvaramo. I bez toga nema zivota.
I potrebna je ljubav, jer ona ispunjava dusu, a sve ostalo je iluzija...

pa u biti to je smisao života...čovjekov cilj...
Kad čovjek ne bi imao cilj,šta bi mu bio smisao života?
Zar smisao života nije pronaći njegov smisao ?

[partibrejker]

Jebeni ljudi... Jebena zemlja... Jebena situacija... Istorija se ponavlja u zacharanim krugovima... Mi ne znamo da chitamo misli, ne znamo da bacamo tarot, ne polazi nam bash preterano za rukom da meditiramo kao Buda, ali imamo tu jebenu istoriju kao dokaz koliko ne koristimo sopstvenu inteligenciju kao sredstvo da poboljshamo sve shto se mozhe poboljshati... Mogu ja srati kako mi je super, kako volim Srbe, kako volim svoju zemlju, mogu se zaklinjati na vechnu odanost svojoj otadzhbini, mogu da chuvam tradiciju (koja, inache, bledi, samo neki od nas ne mogu to da priznaju), mogu josh uvek ovde da nadjem nekog koga tju voleti i s kim tju biti do jaja, ali imam sve manje razloga za tako neshto...
   Zhivim u zemlji u kojoj nema pravila, u kojoj su lukavstvo i namazanost svim bojama kljuchevi uspeha, gde je moral misaona imenica, gde je prosek sasvim zadovoljavajutj, gde primitivizam kolo vodi, gde nisi siguran ko tje kad da ti zatvori vrata, gde morash da jebeno zavisish od drugih, a znash da si sposoban za vishe i bolje, i primoran si da odesh da bi napravio neshto od sebe... Patriote su budale, definitivno...
   Ljudi koji odskachu, ljudi koji su odlichni, ljudi koji imaju ambicije i sredstva kojima tje to ostvariti, ljudi koji znaju znanje ginu u atentatima kroz chitavu istoriju?! I mi to ponovimo?! Napravimo opet tu kardinalnu greshku?! I dozvolimo sebi da ostanemo zatucani, primitivni, da se valjamo u svojoj bedi i nemashtini samo da bismo nekome dokazali neshto za shta ni mi nismo sigurni tachno shta predstavlja, ali, bozhe moj, vetjina je zatucana, neobrazovana i primitivna, pa zashto bash ja da se razlikujem? Ipak je to SRPSKI INAT, osobina koja se toliko neguje... Potpuno pogreshno...
   Imali smo mnogo na pochetku, i nikad to nismo cenili... Nasha shansa je propala... Sami smo je unishtili... Od ljudi koji su pametni, ambiciozni i sposobni nachinili smo robove nemashtine i ogranichenosti... Zashto mladi bezhe napolje? Zato shto ovde nemaju SREDSTVA  kojima tje ostvariti svoje ambicije...
   Koliko god da sam vezana za svoj kraj i koliko god da me boli sve ovo, logika i zdrav razum mi sve vishe pomazhu da shvatim da ovde nemam shta da trazhim... Jer zhelim da budem od onih koji ODSKACHU... Ja sam borac... I ne volim da posmatram neshto shto je moglo biti barem normalno, ako ne i odlichno, kako propada... Vetjina nas je dovela na ivicu bezdana... Vetjina nije uvek u pravu...

zamaraš mozak glupostima = )
Čovjek se navikne na svaki smrad. =)
Pusti ti zemlju i "druge" ljude...Ako bismo otpatili svačiju nesreću, šta bi bilo od nas?

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Moje skorasnje pismo mom princu...

Poželim da sam tvoja... kao nekada...
Poželim da se vratim u one noći... da se opet budim u tvom zagrljaju... sretna i bezbrižna...
Jedino si ti znao tajni kod srca mog...  uz tebe pesme lepše zvuče... srce sretnije kuca... a duša plovi...
Sanjam te... često... u snovima vraćam film... ti...ja... šum mora u osvit zore...puste ulice i miris sveže ispečenog hleba... neki za mene nezaboravni trenutci koji će zauvek živeti u meni... i zauvek mi davati snage da nastavim dalje...bez tebe... Ne dam nikom da zaviri u moja sećanja... nikome da pomuti bistrinu tvojih plavih očiju i jasnoću tvojih reči... ne dopuštam da mi govore o tebi... ne zato što boli... već zato što nemaju pravo... niko nema pravo da mi sudi... Ljubav nije za osudu... a volim te...
Rekao si onoga dana kada smo se videli nakon godinu dana od svega... da veruješ da su čuda moguća... da sam ja tvoje malo čudo... tvoja beba... bila i ostala... zauvek.
Ja znam... njen si... ovenčan krunom... ali si tu u mom srcu... daješ mi snage da letim... daješ mi snage da volim... nevidljivom rukom brišeš suze koje se evo i sad slivaju niz moje lice... ne plačem što te nemam... plačem jer znam da ni tvoja ni moja sreća neće biti potpuna jer nismo jedno kraj drugog... naša sreća je ostala zarobljena u onim našim zajedničkim trenutcima koji sjaje u našim srcima... Sreća je tvoja poruka za laku noć i lepe snove... i poljubac za dobro jutro...
I nisam verovala da ja to mogu... nisam znala da umem ovako i ovoliko da volim... Iznenadila sam sebe samu... priznajem...
Bezbroj puta sam rekla sebi proćiće.. utihnuće.... ali ljubav je tvrdoglava... samo je postala jača svakim mojim pokušajem da je oteram od sebe... i pustila sam je na kraju... predala se... tek tada mi je postalo mnogo jasnije... i koliko i kako te volim...  i šta zaprvo ta ljubav čini za mene... Postala sam bolja osoba posle tebe... Obećala sam i sebi i tebi da ću nastaviti dalje... da će naići Onaj za mene... i ja tragam... i idem dalje... a ti stojiš... paziš svoju bebu... kao i uvek...
Nedostaješ...  nedostaješ rukama da te grle... očima da te gledaju... usnama da te ljube... telu da te grli...
Prestala sam da se pitam šta bi bilo da sam te ranije srela... Prošlost ostavljam prošlosti... sada se bojim da pomislim... pomirila sam se sa sudbinom... a ko zna... možda mi nanese vetar još kojeg princa sunčanih očiju, beskrajnog zagrljaja, dečačkog osmeha i velikog srca...

Ne, neću opet reći da te volim moj lepi prinče, tužnog oka.
Pustiću da vetar do tebe donese moje note a tvoje će srce razmeti sve...
Pustiću sunce da me miluje mesto tvojih ruku a ti ćeš znati da sam tvoja...
Moj lepi prinče tužnog oka nasmej se...
Srećna sam...

[Милан Бандић]

Noćas bih hteo da te sanjam,
misao mi se u suzi guši.
I ova noć kao da je kraća,
noćas bih hteo da te čedno ljubim.

Kao da me tvoja nežna ruka takla,
čudna toplina obuze mi grudi.
Pred tvojim likom gubi mi se mašta,
o, kako bih noćas hteo da te ljubim.

Ne govori ništa, tvoj šapat me budi,
zašto su ti oči tako noćas setne?
Znam da moje misli nisu tebe vredne
I zato bih noćas samo da te ljubim.

Uvek kad ih vidim,
tvoje oči ulepšaju mi dan.
Govore mi da se stidim:
Tvoje oči su kao lep san.

Uvek kad me ljube,
tvoje usne ulepšaju mi veče.
Ne želim da se izgube:
tvoje će usne ostati večne.

Uvek kad me miluju,
tvoje ruke ulepšaju mi godinu.
Želim da me uvek dodiruju:
i da zauvek ostanu tu.

Svaku noć kada zaspim
ja jedan san usnim
ne potraje dugo pa se probudim,
jer sanjam da ti usne ljubim ...

Razmišljam o tebi, mučim sebe,
čekam da se vratiš, ali te nema.
Ja stalno mislim samo na tebe,
otvaram usne, ali glasa nema.

Ujutro se budim, sve me boli,
tuga u momentu me ščepa.
Tebe moje srce ludo voli,
tebe, moja lutko lepa.

Čekajući sreću, stalno sam patio,
dok jednu stvar u životu nisam shvatio:
da sreća neće sama doći
i da ću morati sam po nju poći.

U noćima crnim tražio sam prečice,
dolazio i do same litice,
a onda si mi se desila ti:
neko mi je šapnuo: Nju ćeš voleti.

Kraljice moja u tihoj noći
da znam da mi sutra nećeš doći
kao cvet bez vode uvenuo bih od tuge
moje srce nebi moglo voleti druge.

Kada sam sretan i tuga će nestati,
moja ljubav prema tebi nikad neće prestati.
U životu samo sebe sam se bojao,
nikoga k'o tebe nisam voleo.

Ti si smisao mog' života na ovoj planeti
znam da ću tebe do groba voleti.
Moja ljubav prema tebi nema granica,
ti si moja poslednja ljubavna stanica.

Kiša opet caruje
iznad starog oluka
u mom životu mirišeš
kao zrela jabuka.

Sunce uvek sagori
tu, iznad oblaka
a ja od tvoga osmeha
samo dva-tri koraka.

Mirišeš na Jorgovan
s' proleća.
Dođeš mi kao sreća
ljubavi najveća.

Ti si moje svetlo, moja sreća i nada
da te nemam ja ne znam šta bih sada.
Zavoleh te jako i veruj mi da se ne kajem,
jer za tebe ću i život ako treba da dajem.

Bože, pomozi mi, pokušavam da zaboravim,
ali mi ne ide svako svitanje bez nje mračno je.
Njenih usana kada se setim, samo se rastužim
ne želim da je zaboravim.

Letim ka boljim danima sa tvojom slikom u mislima,
đavolu dušu prodajem, samo da sam kraj tebe ja.
U prvu krčmu navratim i svima piće tad platim:
sa suzama u očima, samo tebe volim ja ...

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Ne, ovo nije pesma... ja ne pisem pesme... ovo je nesto... sasvim moje... 

Jos uvek ne mogu da se naviknem da nisi tu...
Boli...
Jos uvek se nadam tvome glasu...
Pece...
U hladnim nocima ocekujem da ces me pokriti...
Nema te...
U vedrim jutrima ocekujem da ces me probuditi...
Spavam...

Obecanje sam svoje odrzala...
Na rastanku te zagrlila..
Pesmu izrectovala...
Ruku poljubila...

A tesko je...
Nema te...
Nema te da me otpratis...
Nema te da me docekas...

Tuzna sam...
Sama sam...
Boli me...

Zelim da te vratim...
Da te zagrlim... da me zagrlis...
Da ti jos jednom kazem koliko te volim... koliko te trebam...
A znam da ne mogu....
I dalje boli...
Previse...

Znam da si gore... da me cuvas...
Ispunjavas mi snove...
Ali zelim da te drzim za ruku...
Zelim... zelim... toliko toga jos...
A znam da ne mogu...