Balašević

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[yu-generation-89]

Samo da rata ne bude

Pijani momci prolaze
Duz nase tihe ulice.
Oni u vojsku polaze,
Prate ih tuzne curice,
Brinu ih slutnje sulude-
Da rata ne bude.

Ne mogu da me ne sete
Suze na vrhu nosica,
Devetsto-osamdesete,
Ulice Brane Cosica
I voza crnog k'o da s njim
Zauvek odlazim.

Znas sta,
Neka mora sve potope,
Nek' se gleceri rasture,
Vecni snegovi otope,
Pa sta,
Neka kise ne prestaju,
Neka gromovi polude,
Samo rata da ne bude.

Znas sta,
Nek' se doba preokrenu,
Nek' se zvezde uznemire,
Nek' se planine pokrenu,
Pa sta,
Vetri nek pomahnitaju
Nek' se vulkani probude,
Samo rata da ne bude.

K'o zlatni prah
Oreol sna,
Oklopnih malenih glavica,
I tvoja ljubav ranjiva,
Cuva ih kao lavica,
Lose te vesti uzbude,
Da rata ne bude.

Znas sta,
Neka mora sve potope,
Nek' se gleceri razvale,
Vecni snegovi otope,
Pa sta,
Kise neka ne prestaju,
Neka gromovi polude,
Samo rata da ne bude.

Znas sta,
Nek' se doba preokrenu,
Nek' se zvezde uznemire,
Nek' se planine pokrenu,
Pa sta,
Vetri nek pomahnitaju,
Nek' se vulkani probude,
Samo rata da ne bude.

Samo da rata ne bude,
Ludila medju ljudima,
Veliki nude zablude,
Plase nas raznim cudima
I svakoj bajci naude,
Da rata ne bude.

[yu-generation-89]

K'o ukleti jedrenjak
u gusti modri mrak
uranja kolodvor.
O, dobra noć Banja Luko!

Ne, ne dolazim,
samo prolazim.
Nismo se videli dugo.
Dal' to beše čast, šinjel maslinast?

Znam, ona spava sad
i možda ponekad
predgradjem njenog sna
prošeta ludi desetar.

Dal' ikad pomisli
uz prozor pokisli
il' je sve pomeo vetar?
Hej, oči čarne ispred kasarne!

Njenima nisam bio po volji,
važno im bilo odakle su moji.

Zašto to smeta, sa ovog su sveta,
hlebotvorci, čestit soj?

Njen me je baba uz'o na nišan:
dal' sam od njinih il' baš i nisam?

Sloven sam, belac, slobodni strelac.
Mani se čiča, ja sam svoj.

Od Stare Kanjiže,
pa malko naniže,
gde Tisa uspori
dići ću salaš na bregu.

Možda im pobegne
kad žito polegne,
kad se jarebice legu.
Možda kad sneva meni dospeva.

Otpravnik klima crvenom kapom:
"Vreme je bilo, 'ajmo polako".

Prosipa vetar behara pehar,
spavaj mala, mašala.

Ne volim kad me uzmu na nišan:
dal' sam od njinih il' baš i nisam?

Sloven sam, belac, slobodni strelac.
Za svaki slučaj, još uvek samo svoj.

[yu-generation-89]

Toga jutra sam stigao putničkom klasom,
pa kući sa stanice časom,
kroz bašte i prečice znane.
A u vojsci sam stekao druga do groba
i hroničnu upalu zgloba
- suvenir na stražarske dane.

Usao sam na prstima
mati beše već budna i brzo se prekrstila.
Reče: "Prošlo je ko za čas,
baš si stigao dobro jer svatovi su tu kod nas
pa će ti svirati, a ti ćeš birati".

Svadba beše k'o svadba, i šta da se priča,
parada pijanstva i kiča
i poznata cura u belom.
Već po redu poželeh im zdravlje i sreće
iz ruku mi otela cveće
i sakrila pogled pod velom.

Tad me spaziše cigani
kum je tražio pesmu, al' ja sam stig'o, briga njih
Širok osmeh i zlatan zub:
"Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub
nego zapovedi šta ćemo svirati."

Svirajte mi: "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac
al' ja moram čuti tu romansu.

Svirajte mi: "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla,
sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja.

Retko odlazim kući, a pišem jo ređe,
i slike su bleđe i bleđe
pa lepe potiskuju ružne.
Al' nekad poručim piće i tako to krene,
pa stignem u svatove njene
sve prave su ljubavi tužne.

Nikom ne pričam o tome
Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem.
Spas mi donose cigani
oni imaju srce, za svakog od nas, briga njih,
oni me pitaju šta da sviraju...

Svirajte mi: "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac
al' ja moram čuti tu romansu.

Svirajte mi: "Jesen stiže dunjo moja", al' polako
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...

[yu-generation-89]

Jos sam bio sasvim mlad,
neke barske ptice sam lovio tad,
kad je dosla da se kupa
lepa protina kci.

Nije znala gde sam ja,
da je gledam, krisom, kroz trsku i sas.
A preko reke noc je pala
kao plast.

Mesec tinja, nad vrbakom,
srebri nebo, zvezda roj,
i kapi vode kao biseri
koji blistaju svud po njoj...

O srce ludo, ludi sni,
vec se moji drugovi momcili svi,
a ja sam hteo samo jednu:
lepu protinu kci.

Cudnom pesmom, zvoni drum,
te su zime svatovi dosli po nju,
iz daleka, neki svet
za mene tudj.

Bas sam prosao sokakom,
padao je prvi sneg.
I jos ponekad zazvone praporci
sto je odnose, ko zna gde...

Da se zenim, imam kad.
Ja sam, eto, ostao momak do sad.
Nikad vise nisam sreo
lepu protinu kci.

Jedan zivot, miran, tih,
Nekad bacim kartu il' napisem stih.
Stvari teku
ja se drzim izvan njih.

I ljubim dobre, ljubim lake
Neke prave, a neke ne.
I sve su vile, sve su kraljice.
I sve su nevazne,
naspram nje...

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Kao davni greh,
uvek mi se ista javljas.
Odzvanja ti smeh,
cipele u prozor stavljas.

I vecno sanjas,
svetom putujes bez putovanja
a Badnje vece dolazi.

Mogla si mi bas
i reci neke reci nagle.
Oci su mi, znas,
pune one iste magle.

Al' suprotnost susta,
sad u meni tuga koren pusta
a badnje vece prolazi.

To je bilo nase zadnje,
sad opet zvona zvone - slusam to.
Ne, nije svako vece Badnje,
al' ovo danas,
sasvim slucajno - Badnje je.

U poslednji cas,
kao uvek na to vece,
gospodja do nas
unucima kolac pece.

U mojoj sobi
samo stari veker vreme drobi
a Badnje vece prolazi...

To je bilo nase zadnje,
sad opet zvona zvone
- slusam to.

Ne, nije svako vece Badnje,
al' ovo danas, sasvim slucajno -
Badnje je...

[Skorpija]

Dođoška


Njenog brata znao sam tako, iz čuvenja...
Nisam puno mario za te dođoše...
Vukla se ko kornjača jedna jesen lenja,
Spori dani davno prođoše...
Pretio je da će on na put da mi stane
I da mu se sestre okanem...

A mi smo samo šetali i pomalo kisli...
Dobro sam se nagled'o njenih koraka...
Druge su mi devojke pobegle iz misli,
Prhnule... Ko jato čvoraka...
Tih je dana zvonilo u čast Malog Princa
I odvažnog Bilbo Baginsa...

Na svim mojim crkvama satovi su stali...
Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše...
Sto hiljada reči znam... Al' jedna mi fali...
Da nju kako treba opišem...
I... sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše...
Al'... ni nalik na druge dođoše...

Otad baš ne uzimam svaku što se pruža...
Srce se odupire, pa se privikne...
Al' zumbuli su zumbuli, a ruža je ruža
Pa da na kraj sveta iznikne...

Ma, da se redom postroje odavde do ćoška
Nijedna ko moja dođoška...
Ta, idi...
Kao moja lepa dođoška...

[Skorpija]

Morao sam da se odselim


Prolaze gradom umorne bivse lepojke
iz moje slatke mladosti.
Skrivaju bore, s linijom se bore,
vreme im smislja pakosti.

Najbolji momci sa korzoa, mladi lavovi,
mangupi, ugursuzi,
sad su soferi, magacioneri,
kriju ih mracni bircuzi.

I kad o tome razmislim,
ja sam kriv sto zivim s tim.
Morao sam da se odselim,
da se davno izgubim.

I da se nikad ne vratim,
da ih onakve zapamtim,
morao sam da se odselim
kad mi je bilo dva'estri.

I ja sam bio decko s gitarom, mali car,
sasavi boem za sve njih.
Decko s gitarom, danas decko s honorarom
koji ga odvaja od svih.

I kad o tome razmislim,
ja sam kriv sto zivim s tim...

[Skorpija]

Provincijalka

Rekli su mi da je došla iz provincije
strpavši u kofer snove i ambicije..
Drug je studirao sa njom pa smo se najzad sreli ona i ja
shvatih... Bože, ovo je sazvežđe za nju - provincija...

Srce stade k'o dete da se otima...
tražili smo se po prethodnim životima..
Ostavih iza sebe svet, zablude, promašaje koji tište
prosto, lako, k'o neko beznačajno pristanište...

O da mi je da se još samo jednom zaljubim
opet bih uzeo kostim večnog dečaka...
i opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka...

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih,
usamljeni galeb iznad mora osrednjih...
Reči bi sve pokvarile, samo se ćutke pokraj mene stisla
sami... svoji... izbeglice iz besmisla...

O da mi je da se još samo jednom zaljubim
opet bih gledao niz kej kao niz prugu
i opet bih znao da se u oblak zadubim
i čekao bih samo nju, nijednu drugu

Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ću umeti. Reči jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim... ali postoje u nama neke neprevodive dubine... Postoje u nama neke stvari neprevodive u reči... ne znam...

Napiši mi pesmu, molila je. I nisam znao da li ću umeti. Voleo sam je tako lako a tako sam teško to znao da pokazem... A onda odjednom raspored mladeža na njenim leđima kao tajna mapa pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam i tako... eto ti pesma, ludo jedna...

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Lunjo

Lunjo, moj stari kofer opet mirise na sive ceste
a tvoja soba na mandarine i przen kesten.
I toplo je tu, tu ispod tvog krova.
O, dobro je tu, u zamku iz snova, pa sretna ti nova.

Lunjo, sad cu ti reci i vise nikom i vise nikad:
svako je od nas ponekom slican al' ti si unikat.
Procitas me, znam, od slova do slova.
Precutis to, znam, k'o pametna sova, pa sretna mi nova.

Ti uvek znas najbolji nacin,
s tobom lako stizem na tron.
Ti si ta nit, taj retki zacin
koji daje poseban ton.

Ti si mali carobnjak koji donosi spas
a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek zure bez nas.

Lunjo, ako me traze ti slazi da sam odavno mrtav.
Spusti roletne i navij sat na sredu, cetvrtak.
A napolju mraz i magla i zima.
A napolju mrak al' ovde sve stima, od kad tebe imam.

Ti uvek znas najbolji nacin,
s tobom lako stizem na tron.
Ti si ta nit, taj retki zacin
koji daje poseban ton.

Ti si mali carobnjak koji donosi spas
a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek zure bez nas.

Ti uvek znas najbolji nacin,
s tobom lako stizem na tron.
Ti si ta nit, taj retki zacin
koji daje poseban ton.

Ti uvek znas najlepse reci,
ti cak i cutis vise od svih.
Ti imas smeh koji sve leci,
ti od psovke nacinis stih.

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Tvoj neko

U jednom od onih pajzlova sa kariranim stolnjacima i nekrštenim vinom...
Umalo da me Potiski đilkoši konačno dotuku violinom...
Pesma beše o suncokretu... do zla boga žalosna...
Samo, za nju se kod nas vrlo malo zna...

"Kis naproforgo..." Lepi goropadni cvet...
Zbog kog se Sunce s neba spustilo na svet...
Da sazna što u sene glavu okrene?
Da sazna kom se sveti, kad ne gleda za njime ko svi drugi suncokreti?

Malo moje ćudljivo... Pusti šta je bilo, ne budi zlopamtilo...
Obići svet je zbog tog uzbudljivo... Da bi se ovde vratilo...
Digni tu lepu glavu... Pogledaj me bar...
U suzici što blista čuda se trista vide...
Tvoja je sreća samo tvoja stvar...
Al zato tvoja tuga... To je već priča druga... To na moj račun ide...

Pipneš jedared šlingu u bećaruše...
Pa cela veka snevaš divlje jagode...
Zbog nje se rime raspare i naruše...
I sve bi htele da se njoj prilagode...

Lako je kad te neko ni ne zavoli...
Tad samo tamna strana srca zaboli...
Teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli...
Teško je kad Tvoj Neko prestane da te voli...

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Nedostaje mi nasa ljubav

Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volem...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

DIVLJI BADEM

Vrteli se točkovi mog bicikla.
Gde god je stao taj rulet beše premija.

Smakla se o stepenik njena štikla.
Nekad su pogledi bili čista hemija.

Dobro je počela nedelja,
poslednje pripreme za maturu.
Virili smo u daljine
puni nade.

Preko gimnazijskog bedema,
k'o pravi dekor za avanturu
prosuo je nežni purpur
divlji badem.

Poneli nas vetrovi k'o maslačke.
Jedni su leteli lako, drugi padali.

I curice su postale prve mačke
a loši djaći odjednom svetom vladali.

Sve mi je odlično zvučalo.
Dobro sam stajao tih sezona.
Ljuljale mo oči širom
promenade.

A nju sam sretao slučajno,
uvek je s pogrešnim bila ona,
ali znao sam da sanja
onaj badem.

Stane sve u strofu-dve u baladi:
pustinja prošlih minuta i ova zrna sad.

I pred treći refren već nismo mladi.
Ušla je nedavno sama u kafe "Petrograd".

Suviše tajni u očima,
u zlati okov joj prstić pao.
Molio me dugi pogled
da je kradem.

Dovraga, kafa je gorčila,
al' taj sam ukus odnekud znao:
probao sam jednom davno
divlji badem.

[Skorpija]

Jaroslava


Umesto molitve rekla si "O tom ću misliti sutra..."
Sa šminkom od gara, ko Skarlet O'Hara... Tvoj preslikan lik
I dugo plutala ko brodolomnik ka obali jutra
Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik...

Još jednu noć si izgurala sama... Čehov je zaspao blaženim snom
Ni nezna da je orgijala tama pod prozorom
Vetar je vežbao violončelo.. Čežnjive skale u nedogled
Zora ti brižljivo pipnula čelo... Negde u tebi je goreo led...

Princezo, javi se... Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju
Pošalji poruku... Da vidim jednom to pisamce na displeju
Sve mi nedostaje... Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... šta ti je?

Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje k'o Atlantidu
Dok šmrka bioskop, fali ti neko da napravi geg
Da ti za rođendan ispiše sonet na komšijskom zidu
I s bandom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg?
Na podmetaču još crtam tvoj profil
Suvisna pitanja izbegnem fintom,
Ime ti ispišem u svakoj strofi nevidljivom tintom...
Pod mojom jelkom do proleća stoji
Jedino dar tebi namenjen,
Zauvek fosil tvog struka postoji
Na mome dlanu okamenjen...

Princezo, javi se... neke se pobede dobijaju na juriš
Ne tvrdoglavi se.. Priznajem javno da se genijalno duriš
Opasno postaje... Na durske akorde se paučina hvata
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata...
Princezo, dosta je...

[Skorpija]

Otilija

Jedva da se sećam dvanaest zvončića na njenoj bluzici
Sam je crni đavo poturio note muzici
Vrtela prstić oko dugmeta
Starija je sestra bila kao ukleta
Obećale, kući, da će doći i pre ponoći

Jedva da se sećam prvih pet-sest slova njenog imena
Mesec nesto flekav, ko stara trumpeta limena
Vitlao Bozić jata zvezdana
Mrznuo je Dunav nizvodno od Bezdana
A u nasem kraju, lepih seka iznad proseka

I baš lakonoga...
Za drugoga zaručena, a za mene naručena kod Boga.
Moja lepotuška...
Nedopijen gutljaj vina, dah karmina na krajičku opuška
Ko reči par u spomenar...

Jedva da se sećam da je ribnjak bio srmom okovan
Tad i nikad više miris'o je sneg na jorgovan
O, mati joj njena skrila papuče
Od mraza ringlov pred kućom napuče
U ocove čizme pa do čarde preko verande

Moja lakonoga...
Za drugoga zaručena, a za mene naručena kod Boga
Moja lepotuška...
Nedopijen gutljaj vina, dah karmina na krajičku opuška
I teški lom u srcu mom...

Ajmo deco...

I baš lakonoga...
Za drugoga zaručena, a za mene naručena kod Boga.
Moja lepotuška...
Nedopijen gutljaj vina, dah karmina na krajičku opuška
Ko reči par u spomenar...

Moja lakonoga...

[Skorpija]

Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo.
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije, kažu da je bio čudna sorta...

Otac mu je bio sitni paor, 'ranio je sedam gladnih usti'.
Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektičava,
umrla je s trideset i nešto...

Imali su par jutara zemlje, malu kuću na kraju sokaka.
Na astalu navek hleba, taman tol'ko kol'ko treba,
al' je Vasa hteo mnogo više...

Želeo je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilase, ali nije mog'o da ih ima.

Voleo je lepu al' sirotu, uz'o bi je, samo da je znao:
voleš jednom u životu, sad bogatu il' sirotu,
to ne bira pamet nego srce...

Sve se nad'o da će ljubav proći. Zanavek je otiš'o iz sela.
Nikad nije pis'o nikom, venč'o se sa miraždžikom,
jedinicom ćerkom nekog gazde...

Dobio je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilase, sve je im'o ništa im'o nije.

Propio se, nije proslo mnogo, dušu svoju đavolu je prod'o.
Znali su ga svi birtaši, tražio je spas u čaši,
ali nije mog'o da ga nađe...

Mlad je, kažu, bio i kad je umro - sred birtije, od srčane kapi.
Klonula mu samo glava, k'o da drema, k'o da spava
i još pamte šta je zadnje rek'o...

Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih,
džaba bilo sata i salaša...
Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih,
džaba bilo karuca, čilaša...
Kada nisam s onom koju volem,
kada nisam s onom koju volem...

Kad ja nisam s onom koju volem,
E, kad nisam s onom koju volem...

Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo.
Čak i oni slični njemu, kada razmisle o svemu,
kažu da je bio čudna sorta..