Kovach.rs
Vesti: Tekstovi pesama --> Lyrics
 
*
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.




Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije


Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Novembar 23, 2024, 23:16:37

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
članova
Ukupno članova: 185692
Najnoviji: Bobbohops
Statistika
Ukupno poruka: 185084
Ukupno tema: 4466
Prisutnih danas: 605
Najviše prisutnih: 1107
(Januar 12, 2020, 19:55:25)
Prisutni korisnici
Korisnika: 0
Gostiju: 309
Ukupno: 309
Prijatelji
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  123
Autor Tema: Djura Jakšić  (Pročitano 6603 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
lejenica
Moderator
Super Hero
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 3280


Ministar za kulturu


Pogledaj profil WWW
« poslato: Novembar 17, 2007, 14:42:31 »

Đura Jakšić (27. jul 1832, Srpska Crnja — 16. novembar 1878, Beograd ) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac, učitelj i boem.



Rođen 1832 godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, pa i nemačkog jezika.

U revoluciji od 1848, 1849. iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga neimaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen.

Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše i pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856.

Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini).

Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starično.

Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske.

Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine.

Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka.

Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku pozije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura.

U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta.


Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike.

Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak.

Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: Stanoje Glavaš, Seoba Srbalja i Jelisaveta. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878.

Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike Pesme.


Najznačajnije epske pesme su: Bratoubica, Nevesta, Pivljanina Baja, Barjaktarovići, Mučenica i Pričest.

Napisao je i tri drame u stihu: Seoba Srbalja, Jelisaveta i Stanoje Glavaš. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu.

Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih.

Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo.

Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao Na Liparu, Mila, Koga da ljubim, Put u Gornjak, Kroz ponoć nemu, spadaju u najbolje stihove srpske poezije.

Osmeh

Volem slušat morskijeh talasa
Strahovitu smrtonosnu jeku,
I noževa krvožednu seku,
I lajanje nesnošljivih pasa;
Volem čuti groma lelek pusti,
I urlanje lavova svirepo:
Nego osmeh umereni lepo
S čovečijih tankih slušat usti.
More davi, strasno lav ujeda,
Sablja seče, grmeć grom obara -
Al' toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh čovečijeg jeda.


Otac i sin

Jedanput ide stari Amidža
Ko neki sedi mandarin -
A za njim tapka, trči, skakuće
Junačke krvi najmlađi sin.
Vašar je bio - a na vašaru
Sablje, pištolji, arapski hat;
Tuniske kape, srebro i zlato,
Mletačka svila, ženevski sat.
A šta ćeš sine da kupi babo? -
Deteta sklonost kušaše svog;
'Oćes li sablju tu britku, sjajnu,
Il' voliš hata misirskog?
Il' mozda želis od svile ruho?
Neka ti bude svileno sve
Govori sine govori brže,
Da kupim one toke zlaćane?
Dete se česka rukom po glavi,
Kao da ne zna šta bi od sveg -
- Ah, babo, babo, kupi mi, babo,
Pečenja kupi jarećeg...
Sad se i babo češe po glavi,
Gledajući dugo sina svog -
- E, ja sam volo sablje i koplja,
A sin mi jarca pečenog.
« Poslednja izmena: Novembar 17, 2007, 14:45:50 lejenica » Sačuvana

lejenica
Moderator
Super Hero
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 3280


Ministar za kulturu


Pogledaj profil WWW
« Odgovor #1 poslato: Novembar 17, 2007, 14:47:14 »

Mila


"Vina, Mila!" orilo se
Dok je Mila ovde bila,
Sad se Mila izgubila.
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku malih,
- Ma se rasto bela sveta -
Meto čaše od bermeta
Otrova bi progutali -
Ana toči, Ana služi
Al' za Milom srce tuži.

Ko da igra, ko da peva,
Ko da žedni, ko da pije,
Ko li brigu da razbije...?
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.




Nebo


Nebo moje, sunce moje,
Zagrli me, poljubi me!
Željan sam ti pusta raja:
Zagrljaja, uzdisaja;
Zagrli me, raju moj!
Tude bele ruke sklopi,
Tako! Čekaj! Ljubi! Ljubi,
Dok se teret ne izgubi,
A srce ne rastopi -
Ne izgori život moj!
Sačuvana

:) hope
Super Hero
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6817


Ministar za porodicna i socijalna pitanja


Pogledaj profil
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 25, 2008, 23:37:09 »

Ponoc

...Ponoc je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duse to je svetinja...
To gluvo doba, taj crni cas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoci
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pucini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Mozda to dusi zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu vise ne cuje?
Pa zvezde placu, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji vise ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se cuje -
Da l' ponoc tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide navise?
Il' bolnik kakav tesko uzdise?
Il' andjo melem s neba donosi?
Il' ostru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...
Mozda se krade, da nam popije
I ovu jednu casu radosti?
Il' mozda, suza ide zalosti?
Da nas orosi tuzna kapljica?
Ili nam mrtve vraca zemljica?
. . . . . . . . . . . . . .
Vrata skrinuse...
O, duse! O mila seni!
O, majko moja! O, blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtase grudi,
Mnogo mi srca cepase ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo gresio
I s hladnom smrcu sebe tesio;
Mnogu sam gorku casu popio,
Mnogi sam komad suzom topio...
O, majko, majko! O, mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video!...
Il' mozda mislis: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne cuje,
Sto pauk veze zicom tananom
Nad onim nasim crnim tavanom,
Medju ljudma si - medju bliznjima -"
Al' zlo je, majko, biti medj njima!
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laz se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo sluzi,
A nevera se sa njima druzi...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Zivot je, majko, vrlo zalostan...
. . . . . . . . . . . . . . . .
Sačuvana



Ono što vidiš to imaš pred sobom.
:) hope
Super Hero
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6817


Ministar za porodicna i socijalna pitanja


Pogledaj profil
« Odgovor #3 poslato: Oktobar 25, 2008, 23:37:46 »

Jednoj nestasnoj devojci

Zar poljubac meni starcu,
Dajes mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?

Je l' to ljubav?... Je li sala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?

Il' si dosla zluradice,
Da me varkas, da me jedis?
Izmucene stare grudi
Da povredis, da pozledis?

- Ja te ljubim!... Tvrdis, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, duso, tesko pada...

Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra ziva -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.
Sačuvana



Ono što vidiš to imaš pred sobom.
svetlost
Super Hero
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 1380


Tragedija svake ljubavi je ravnodusnost...


Pogledaj profil WWW
« Odgovor #4 poslato: Oktobar 25, 2008, 23:52:17 »

Putnik         


Uvek na opazu
  Kud covek ne brodi
Birajuci stazu
  Koja sreci vodi.

Gledi staze redom:
  Ovom necu ici;
Idem pravo sredom
  Pre cu k meti stici.-

I polazi s bogom
  Putem putnik mladi,
Mladom, lakom nogom
  Po cvetnoj livadi.

Sto je drugom tesko,
  Lako je za njega,
Srce mu s' vitesko
  Ne strasi nicega.

Po bregovi tudji
  Ko zerav se sija,
Ide pevajuci
  A znoj ga probija.-

Sa junackim skokom
  Sve bede obara,
Pred njegovim okom
  Sve se u raj stvara.-

Mnogo je obiso
  Sveta pregolema,
I doma bi iso 
  Al vec doma nema.-

Mira meni treba,
  Snaga mi je pala,
A zaradit hleba
  Ruka j' malaksala.-

Ah! al' nigdi stanka,
  Nigdi za meneka!
Starost me nejaka,
  Starost mene ceka!

I sa tugom veljom
  Laca stap opeta,
No ne s onom zeljom
  Upoznati sveta.

Upozna ga dosti,
  Ne treba mu vise,
Sve mu vec pakosti
  O grudi razbise.-

Vrane njemu kose
  Postase srebrne-
Dobro noge nose
  -Da u grob posrne.-

Zbogom, svete beli!
  Ja stazu izbira,
Dusa dalje zeli,
  Telo iste mira.

I sve na opazu
  Dalje putnik hodi,
R a d o  s l e d i  s t a z u,
  K o j a  g r o b u  v o d i ..
[/b]
 1855.
Sačuvana

Ako si licem okrenut prema suncu sve će senke biti iza tebe.
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  123
 
Prebaci se na:  

Pokreće MySQL Pokreće PHP

Copyright © 2003-2013 by kovach
Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS! Dilber MC Theme by HarzeM
  2: fopen(/mnt/volume-cache/kovach/5868c741cec9ee5016d3a72e23b7351c.cache): failed to open stream: No space left on device
Datoteka: /home/kovach/sites/kovach.rs/current/index.php
Linija: 992