Nepoznat autor...

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[:) hope]

bravo micika na priči, sva ljepota se budi kad smo sigurni u sebe, a još više kad imamo i ljubavi u sebi...

[ZenTale]

Micki... sve lepše od lepšeg.. Da ne kažem, prevazišla si sebe..

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Biću srecan kad . . .

Ubedjujemo sami sebe da ce zivot biti bolji kad se vencamo, dobijemo bebu, a zatim drugu bebu. Onda smo isfrustrirani zato sto deca nisu dovoljno velika i bicemo zadovoljniji kada porastu. Nakon toga, isfrustrirani smo zato sto imamo posla sa pubertetlijama. Sigurno cemo biti srecniji kada izadju iz tog razdoblja. Govorimo sebi da ce nam zivot biti potpun kada se nas supruznik dozove pameti, kada kupimo lepsa kola, kada budemo u mogucnosti da odemo na lepo putovanje, ili kada odemo u penziju. Prava je istina da ne postoji bolji trenutak za srecu od ovog trenutka. Ako ne sada, kada?
Tvoj zivot ce uvek biti ispunjen teskocama.

*
Najbolje je da to priznaš sebi i da odlucis da svejedno budes srecan. Sreca je pravi put. Zato, cuvaj svaki trenutak koji imas, i cuvaj ga jos vise zato sto si ga podelio sa nekim posebnim, dovoljno posebnim da bi provodio vreme sa njim... i zapamti da vreme nikoga ne ceka.

*
Zato, prestani da cekas...
Da otplatis kola.
Da kupis novu kucu ili automobil.
Da ti deca odu od kuce.
Da se vratis na studije.
Da zavrsis studije.
Da izgubis 10 kg.
Da dobijes 10 kg.
Da se ozenis (udas).
Da se razvedes.
Da dobijes decu.
Da odes u penziju.
Da dodje leto.
Da dodje prolece.
Da dodje zima.
Da dodje jesen.
Da umres.

Nema boljeg trenutka za srecu od ovog.
Sreća je put, a ne cilj.

Zato
radi kao da ti ne treba novac,
voli kao da nikada nisi bio povredjen,
i igraj kao da te niko ne gleda.

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

“Ako ja ne želim ono što ti želiš, ne trudi se, molim te, da mi dokažeš da je ono što ja želim pogrešno;

ili, ako ne vjerujem ono što ti vjeruješ, zastani malo prije nego što počneš da me ubjeđuješ;

ili, ako osjećanja pokazujem jače, odnosno slabije od tebe u istim situacijama, dopusti mi da to ipak učinim onako kako mi odgovara;

ili, ako nešto radim na način koji se razlikuje od načina kako ti radiš to isto, dozvoli mi.

Ne zahtjevam od tebe da me potpuno razumiješ, bar ne sada; to ću, možda, tražiti tek kad osjetim da od mene hoćeš načiniti kopiju sebe....

Možda sam tvoj bračni drug, možda radni kolega, tvoj roditelj, ili jednostavno, prijatelj.. I dok ostvarujem svoje želje, pokazujem svoja osjećanja ili izražavam vjeru, ti otvori svoje srce i dopusti da u njega uđe i razvija se saznanje da nije sve pogrešno što je različito od tvoga. Prihvati me onakvu kakva jesam - to je prvi korak koji možeš učiniti ako hoćeš da me razumiješ...

Jednog dana, ako me ikada stvarno shvatiš, vidjećeš da u tome kakva sam postoji mnogo lijepog. I tada ćeš, nadam se, osjetiti snažnu potrebu: ne da me mijenjaš da bih bila kao ti, nego da me cijeniš, priznaš, podržiš i voliš....”

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Setaju dva mudraca mostom i gledaju u reku.

- Pogledaj ribe kako se veselo pracakaju, vidi se da su srecne.- rece jedan.
- Odakle ti znas sta je njihova sreca kad nisi riba? - rece drugi.
- A odakle ti znas da ja ne znam, kad ti nisi ja ?! - odgovori prvi.

Dva coveka izgubljeni u pustinji. Umiru od gladi i zedji.
Na posletku dodju do velikog zida. S druge strane je dopirao sum vodopada i pesma ptica. Nad zidom se nadvijale grane bujnog drveta. Njegovi mirisni plodovi izgledaju zamamno.

Jedan covek uspe se popeti preko zida i nestade na drugoj strani.

Drugi se pak vrati u pustinju kako bi pomogao ostalim izgubljenim putnicima pronaci put do oaze.

[:) hope]

ah, a ja baš sinoć razmišljala o pričama, i eo ih - jutros ugleda i to sve bolja od bolje

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Posmatraj stablo. Razmisljaj o njemu kroz godisnja doba. Videces kako nailazi na mnoga iskusenja.

U prolece, radovaces se gledajuci ga kako mu cvetaju pupoljci. Mozda i neces zapaziti kako tesko podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa.

Svidja ti se stablo kako se lagano njise na toplom letnjem suncu? Ali mozda neces shvatiti kako je zedno u susnim razdobljima. Mozda neces cuti vapaje za toplom letnom kisom kako bi utolilo zedj.

Svidjaju ti se sjajne sarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao uzivati u prelepom predelu? Ali primecujes li njegovo ukoceno telo na hladnoj kisi u ledenom januaru? Uocavas li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list ?

Zimi ce ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoca stvaraju na njegovim granama. Ali cujes li kako mu grane pucaju od studeni i tezine snega?

Promatraj stablo. Razmisljaj o njemu od jednog do drugog godisnjeg doba. Pored lepote uoci patnju.

I reci sebi: slicno mi je. Ima svoja godisnja doba kao i ja. U njima otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kusnje. Jer zivot, coveka ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suse…

Ne postoji zivot bez iskusenja. Nemoj misliti da zivot nije zasluzio zivljenje. Suprotno. Svako iskusenje skriva jedan trezor. Otkrices ga ako razbijes skoljku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono ce promeniti tvoj zivot u blistavi dragi kamen.

Iskusenje te moze srediti. Matirati. Moze se sruciti na tebe kao sto se prirodna nepogoda sruci na stablo. Ali iskusenje je poziv na uzdignuce. Zamisli sta bi bilo od leptira da ne zeli izaci iz caure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskusenje promene.

Covek raste menjajuci se: od razdora u susret, od napustanja u prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajuci mnoga umiranja citavoga zivotnog veka, umiranja vode u nova radjanja.

Ne trci prema iskusenjima. Pusti godisnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskusenja isprece na putu, ne bezi. Ne odustaj. Uspravi se. Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godisnja doba. I uci se od njega.

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Nekada davno postojalo je ostrvo na kome su živeli: Sreća, Tuga, Taština,
Bogatstvo, Znanje i Ljubav.
Jednoga dana je objavljeno da će ostrvo potonuti,
tako da su svi, koji su imali, pripremili svoje čamce i otišli.
Ljubav je jedina ostala.
Želela je da bude tu do poslednjeg trenutka.
Kada je ostrvo skoro potpuno potonulo, Ljubav je odlučila da potraži pomoć.

Bogatstvo je upravo prolazilo pokraj ostrva u velikom čamcu.
Ljubav je rekla: “Bogatstvo, možeš li me povesti sa sobom?”
Bogatstvo je odgovorilo: “Ne, ne mogu. Imam mnogo zlata i srebra u čamcu
i nema mesta za tebe.”

Tada je Ljubav odlučila da potraži pomoć od Taštine koje je tu prolazila u prelepom čamcu.
“Taštino, pomozi mi!”
“Ne mogu ti pomoći Ljubavi. Pa ti si sva mokra i možeš uništiti moj čamac.”

Posle Taštine naišla je Tuga, pa je Ljubav i od nje zatražila pomoć.
“Tugo, molim te, pusti me da idem sa tobom!”
“O, ja sam tako tužna i treba mi samoća. Ne, ne mogu te povesti sa sobom.”

A onda je Sreća prošla pored Ljubavi, ali je bila toliko srećna da nije ni primetila
da je ostrvo skoro sasvim potonulo i da Ljubav traži pomoć. A Ljubav ju je zvala i zvala!

Odjednom, začuo se glas: “Ljubavi, dođi, ja ću te povesti!”
Ljubav je bila toliko zahvalna i srećna da se nije setila da upita stranca kako mu je ime.
A stranac je, čim je Ljubav iskrcao na obalu, otišao svojim putem.

Tada je Ljubav upitala Znanje ko je bio ovaj stranac.
Znanje je odgovorilo: “Bilo je to Vreme!”
“Vreme?!”, začudila se Ljubav, “ali zašto mi je baš Vreme pomoglo?”
Znanje se nasmejalo i sa dubokom mudrošću odgovorilo:
“Zato, jer je jedino Vreme sposobno da shvati koliko je Ljubav velika!”

[Beki70]

Reci ranije . . .

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona bejaše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njezin muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

Od toga dana ženi je pošlo nabolje. Danas se vrlo dobro oseća. Lekari se i dalje pitaju od koje je to bolesti bolovala i koji su je lekovi tako brzo izlečili.

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna. No, bi li se ti ikad umorio slušajući voljenu osobu koja ti to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«. Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.

[Fidiot (Filip - taken)]

Nek' ovo zvuci kako zvuci ali mi je stvarno potekla po koja suza niz nos od ovih prica.

Da pokusam to lepse da kazem: Price su do jaja! Samo nastavite!

[Beki70]

Žabice

Bila je jedna grupa žabica koje su se želele takmičiti. Želele su izaći na veoma visoku kulu pa je došlo mnogo gledaoca da daju podršku žabicama.

Utakmica je počela...
Ali...
Niko od prisutnih gledaoca nije verovao da će neka žabica uspeti doći do vrha kule.
Klimali su glavama i govorili:
”Joj, to je veoma naporno, nikada neće uspeti!”
ili:
”Ma neće uspeti, kula je veoma visoka!”
Žabice su počele da zaostaju...
...osim jedne, koja je brzo puzila, sve više i više...

Gledaoci su vikali:
”To je veoma naporno! Nemoguće je tako visoko dospeti!”
Jedna po jedna, žabice su odustajale i okretale se natrag...
osim jedne koja je istrajno išla napred... i uopšte se nije htela predati!
Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne žabice koja se sama i s velikim ambicijama popela na vrh kule!
Ostale žabice, kao i gledaoci, su želeli saznati kako je uspela baš ona uraditi ono što su ostali smatrali nemogućim.
Jedan gledaoc je pristupio žabici i zapitao je kako je uspela skupiti toliko snage I volje da izađe do samog vrha .
Tada se ispostavilo, da je... pobednička žabica gluva!!!

Naravoučenije?
Nikad nemoj slušati one ljude koji su negativni i pesimisti . . . jer ti uzimaju najbolje čežnje i snove koje imaš u svojoj duši!
Uvek misli na snagu reči jer sve što čuješ ili čitaš utiče na tvoja dela!
Dakle:
Budi UVEK OPTIMISTA!
i šta više…
jednostavno budi “gluv” kada ti neko kaže da ne znaš i ne možeš ostvariti svoje snove!
Pomisli:
U svemu možeš uspeti kad to stvarno želiš!

[ZenTale]

Bravo Beki, srce 

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

U staroj Grčkoj Sokrat je bio na glasu kao čovek koji ceni znanje. Jednog mu je dana prišao poznanik i rekao mu:
- Znaš li što sam upravo čuo o tvom prijatelju?
- Stani malo - odgovori Sokrat. - Pre no što mi išta kažeš želim napraviti mali test. Zove se "Test trostrukog kriterijuma"
- Trostrukog kriterijuma?
- Upravo tako - nastavi Sokrat - pre nego što počneš pričati o mom prijatelju, mogao bi trenutak razmisliti zadovoljava li to neke kriterijume.
Prvi kriterijum je Istina.
Da li si potpuno siguran da je to što mi želiš reći istina?
- Ne - odgovori poznanik - zapravo sam to tek čuo i ...
- Dobro - reče Sokrat - znači nisi potpuno siguran da li je to istina ili nije.
Da vidimo sada i drugi kriterijum, kriterijum Dobra.
Da li je to, što želiš reći o mom prijatelju, nešto dobro?
- Ne, naprotiv...
- Dakle - nastavi Sokrat - želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi čak ni siguran je li to tačno. Još uvek možeš proći na testu, jer je ostao još jedan kriterijum, kriterijum Koristi.
Da li će to, što mi želiš reći o mom prijatelju, biti korisno?
- Ne, ne baš.
- Pa - opet će Sokrat - ako to što mi želiš reći nije istina, nije dobro, i nije korisno, zašto bi mi uopšte rekao?

[:) hope]

  ja stvarno neman riječi  svakom novom pričom pomislim, pa nema je bolje od ove... kad ono!

[:) hope]

NASRUDIN I NEZADOVOLJNI PUTNIK
Jednoga je dana Nasrudin išao svojim putem. Ugledao je čovjeka, koji je sjedio na
rubu ceste tužan i smrknut.
“Što je tebi, kakve su ti lađe potonule?” upita ga Nasrudin.
“U životu nema ničega, što bi me radovalo,” protuži taj čovjek. “Tako sam
nezadovoljan sa svojim životom! Ništa me ne zanima.”
“Nezadovoljan si sa svojim životom? Ništa te ne zanima? Reci mi - da li ti nešto
nedostaje? Vidim na tebi lijepu i skupocjenu odjeću, nisi, dakle, siromašan...”
“Ah, ne, ja sam bogat!”
“Da nisi možda bolestan?”
“Ah, ne, zdrav sam, zdravcat!”
“Imaš li obitelj? Ženu, djecu, rodbinu, prijatelje?”
“Ah, imam dobru ženu, dobru djecu, imam i rodbinu i prijatelje, ali eto, ništa me to ne
veseli!”
Tada Nasrudin bez riječi zgrabi putnikovu torbu, i nagne bježati niz cestu. Trčao je
kao odapeta strijela. Putnik se najprije zabezeknuo, a tada se dade u potjeru za Nasrudinom.
No nije ga mogao stići.
“Moja torba!” vikao je zadihan. “Vrati mi moju torbu! U njoj je novac i isprave!”
Kad je već daleko odmaknuo od putnika, Nasrudin zastade, sakri se za drvo, a torbu
stavi ukraj ceste. Kad je putnik sopćući stigao do toga mjesta, on se s radosnim poklicima
obruši na torbu.
Nasrudin mu priñe.
“To je sreća, zar ne?” upita. “Gle, otkrio si da se možeš obradovati!”

(Perzijska, arapska, izraelska, afganistanska priča )