Nepoznat autor...

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[Њавица]

Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš.
Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.
Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedan od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostareo.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru.
Stari orao je zapanjeno gledao uvis. "Šta je to?" pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro među kokošima, neznajući ko je.

"Nesvesan život nije vredan da bude proživljen. Kada odbacite svoje iluzije i postanete svesni sebe i sveta oko vas, otkrićete svu lepotu života na Zemlji."

[svetlost]

Neka se žena nalazila u smrtnoj borbi. Iznenada je imala osjećaj da je uzeta u nebo i da se nalazi pred sudačkom stolicom.
"Tko si ti?" upita je Glas.
"Ja sam gradonačelnikova žena", odgovori ona.
"Nisam te pitao čija si žena, nego tko si ti."
"Ja sam majka četvero djece."
"Nisam te pitao čija si majka, nego tko si ti."
"Ja sam učiteljica."
"Nisam te pitao što si po zanimanju, nego tko si ti."
Tako je išlo dalje. Bez obzira što bi odgovorila, činilo se da nije dala zadovoljavajući odgovor na pitanje: "Tko si ti?"
"Ja sam kršćanka."
"Nisam te pitao koje si vjere, nego tko si ti."
"Ja sam ona koja je svaki dan išla u crkvu i uvijek pomagala siromahu i potrebnom."
"Nisam te pitao što si činila, nego tko si ti."
Očito, propala je na ispitu i bila je vraćena na zemlju. Kad se oporavila od bolesti, odluči pronaći tko je ona. U tom je bila sva razlika.

[:) hope]

Za vrijeme građanskog rata u feudalnom Japanu vojska bi često iznenada upala u neko mjesto i preuzela kontrolu. Jednom su svi stanovnici izbjegli iz nekog sela neposredno prije upada vojske - svi osim starog zen majstora.
Radoznao o tom starcu, general osvajačke vojske ode do hrama da ga vidi. Kako nije bio primljen s poniznošću i uvažavanjem na koje je navikao, general planu gnjevom:
 
- Ti budalo! - vikao je, potežući mač. - Zar ne shvaćaš da stojiš pred čovjekom koji te može probosti, a da na trepne!? Usprkos prijetnji majstor ostade miran.

-A ti stojiš pred čovjekom koji može biti proboden, a da ne trepne - mirno odgovori majstor.

[Њавица]

Pocetak price ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju cerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Božic. Sledeceg jutra je devojcica donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema nicega, jako se naljutio. Cerkicu je prekorio: “Ako nešto pokloniš, ocekuje se da se u kutiji nešto nade!!”
Devojcica ga je žalosno pogledala i s suznim ocima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred cerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj. Do kraja života cuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osecao izgubljeno i ocajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je cerka spremila unutra.

Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni, prijatelji, deca, Bog… Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su andjeli, koji nas dignu s dna, kada imamo poteškoce i podsete nas na to, kako se leti.

[svetlost]

Njavice, iako sam znala ovu pricu, opet me dodirnula! Divna pouka! 

[svetlost]

Jedna mala priča - nepoznati autor

         Devojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma. Pošto je trebalo dugo da čeka, odlučila je da kupi knjigu da bi joj vreme brže prošlo.

         Kupila je knjigu i paketić keksa. Sela je u čekaonicu VIP da je niko ne bi uznemiravao. Pored nje je bila stolica sa keksom, a na sledećoj jedan gospodin koji je čitao novine.
         Kad je ona počela da uzima keks i gospodin je uzeo jedan. Ona se šokirala, ali ništa ne reče i nastavi da čita knjigu.
Pomislila je : "Ma gledaj ti ovo, da samo imam malo više hrabrosti, do sada bih ga već udarila!"
         Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, čovek pored nje, ne obazirući se ni na šta, je uzimao isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i devojka pomisli: "Bas me interesuje šta će sad uraditi!!!"
         Čovek uze poslednji i podeli ga! "Ovo je zaista previše!" poče da uzdiše šokirana, uze svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz čekaonice.
         Kada se osećala malo bolje, nakon što ju je prošla ljutnja, sela je na mesto gde nije bilo nikoga da bi izbegla neke druge neprijatne događaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci. U tom trenutku ugleda paketić keksa još uvek netaknut. Postide se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio gospodinov, ali koji je, bez šokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj poslednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, koja je čak osećala da su joj povređeni ponos i osećanja.

ZAKLJUČAK:
         

       Koliko puta u našem životu ćemo ili smo pojeli tuđi keks, a da to nikad nećemo ili nismo ni saznali? Pre nego što dođeš do brzopletog zaključka i pre nego što počneš misliti loše, GLEDAJ sa pažnjom detalje, vrlo često situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!
         

         U životu postoji 5 stvari koje ne mogu da se vrate:

• Kamen kad je bačen;
• Reč nakon sto je rečena;
• Mogućnost nakon sto je izgubljena;
• Vreme kad je prošlo;
• Ljubav za koju se NE BORI.

[Њавица]

Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.
U duši svakog čovjeka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bijes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, grijeh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saosjećanje i vjeru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vrijedno usmjeri u dubinu djedovih rijeci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobijedi?
Deda odgovori sa smješkom na svom starom licu:
-Pobjedjuje uvijek onaj koga hraniš...

[Њавица]

Moderan čovjek

Neki moderan čovjek zalutao u pustinji. Nemilosrdna sunčeva žega gotovo ga je ispila. Odjednom ugleda oazu.
- Fatamorgana, - mislio je - igra svjetla i zraka koji me želi zavarati. Približavao se oazi ali ona nije išćezavala. Vidio je datule, travu i stijene iz kojih je izvirala voda.
- To je, razumije se, fantazija gladnoga - razmišljao je - pa, jasno, sad čak čujem žuborenje vode. Halucinacija sluha! Kako je priroda nemilosrdna!
Skapao je u tim mislima i umro.
Sat kasnije našla su ga dva beduina. Reče jedan:
- Možeš li ti takvo što razumjeti? Datule mu rastu gotovo uz sama usta, a on pored samog izvora leži - skapao od gladi i žeđi!
- On je moderan čovjek - odgovori drugi beduin - nije vjerovao.

[Њавица]

Prolece


Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.

Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje.

Za sve osobe čiji je osmeh
taj koji cini boljim ovaj svet.

[:) hope]

 
U Chicagu, tri covjeka su bila greskom zatvorena u kamion-hladnjacu. Nisu mogli iznutra otvoriti vrata, niti ih je itko mogao cuti. Znali su da ce se u roku tri sata smrznuti ne uspiju li izaci. Bili su obuceni u laganu ljetnu odjecu i njihove mogucnosti za prezivljavanje bile su jednake nuli. Slijedeceg dana pronadjeni su mrtvi i svi su pokazivali znakove smrzavanja. Zapanjujuce u cijeloj prici bilo je to sto hladnjaca tog dana uopce nije bila ukljucena. 


Jedan asmaticar dozivio je tijekom noci snazan napad bolesti. Mislio je da ce se ugusiti. Doteturao je do vrata balkona, otvorio ih i nekoliko puta duboko udahnuo. To mu je pomoglo i stanje mu se brzo smirilo. Kada se slijedeceg jutra probudio, ustanovio je da te noci nije otvorio vrata balkona nego vrata ormara.

[alice in velvet]

Stvori Bog magarca i reče mu: Biti ćeš magarac, raditi ćeš od zore do mraka, teglit ćeš na svojim leđima sve sto ti stave i živjet ćeš 30 godina. Magarac odgovori: Neka bude volja Tvoja, Gospodine, ali..... 30 godina je previše, zar ne bi bilo bolje 10? Usliši Gospodin magarca i načini ga takvim. Zatim stvori Bog psa i reče mu: Biti ćeš pas, čuvat ćeš kuću čovjekovu, jest ćeš sto ti stave i živjet ćeš 25 godina. Pas odgovori: Neka bude volja Tvoja, Gospodine, ali... 25 godina je malo previše, zar ne bi bilo bolje 10? I usliši Gospodin psa i učini ga takvim. Onda stvori Bog majmuna i reče mu: Bit ćeš majmun, skakat ćeš sa stabla na stablo i činiti majmunarije za zabavu okoline svoje i živjet ćeš 15 godina. Majmun odgovori: Neka bude volja Tvoja, Gospodine, ali... 15 godina je malo previše, zar ne bi bilo bolje 5? I usliši Gospodin majmuna i načini ga takvim. Konačno stvori Bog čovjeka i reče mu: Biti ćeš čovjek, najinteligentnije stvorenje na zemlji, gospodarit ćeš svijetom i svime u njemu (osim ženom - to ti nikada neće uspjeti) i živjet ćeš 30 godina. Čovjek odgovori: Hvala ti i neka bude volja Tvoja, Gospodine, ali...30 godina je premalo, zar mi ne bi mogao dati 20 godina sto neće magarac, 15 sto ih odbije pas i 10 sto ne htjede majmun? I usliši Gospodin čovjeka i načini ga takvim. I tako čovjek živi 30 godina kao čovjek, zatim se oženi i živi 20 godina kao magarac, radeći od zore do sumraka i tegleći na svojim leđima teret obitelji. Potom ode u mirovinu i živi 15 godina poput psa, čuvajući kuću i jedući sto mu daju. I na kraju, živi još 10 godina kao majmun, skačući od stana do stana svoje djece i kreveljeći se da zabavi unuke.

 

[ZenTale]

Poucna prica

Danas sam dobio lepu i poučnu priču. Možda će se neko prepoznati u njoj...

MRAV

Jednom davno, živeo je srećan i vredan Mrav, koji je svakog dana dolazio prvi na posao.

Bio je vredan. Veseo. Jednom rečju, bio je srećan dok je radio. Pevušio je vesele pesmice, a rezultati njegovog rada su bili odlični.

Slušajući pesmu Mrava, gospodin Stršljen, direktor firme, zaključio da se mrav previše zabavlja a premalo radi, jer nema pravo usmerenje i šefa koji bi ga kontrolisao.

Zato je zaposlio Bubamaru koja je imala veliko iskustvo sa upravljanjem.

Prva briga Bubamare bila je da organizuje evidenciju dolazaka i odlazaka mrava na posao (odnosno sa posla). U tu svrhu, uspostavila je sistem prijemnih i odlaznih dokumenata.

Sa vremenom, broj dokumenata se povećavao i zbog povećanog obima posla oko papira morali su da zaposle nekog ko bi pripremao papire i izveštaje.

Zaposlili su Pauka koji je odmah uspostavio sistem arhiviranja i postao je odgovoran i za preuzimanje telefonskih poziva.

A mrav? Mrav je i dalje radio kao i pre.

Izveštaji koje je dostavljala Bubamara su bili izvanredni. Direktor Stršljen je bio oduševljen izveštajima koje je dobijao od Bubamare i uskoro je počeo da zahteva: uporedne studije sa grafikonima, analize trendova razvoja, itd.

Da bi se zadovoljio direktorov zahtev, bilo je nužno da se zaposli Hrčak koji bi bio direktna pomoć direktoru. Njemu su odmah kupili nov računar sa štampačem.

Srećni i vredni mrav je i dalje radio kao i pre. Jedino se požalio da bi mu bilo lakše ako bi imao neki računar. Nisu mu odobrili.

Ovo je bilo prvi put da se Mrav na nešto požalio i direktor Stršljen je odmah shvatio da je potrebno najhitrije reagovati. Kreirao je novo radno mesto šefa službe koji bi nadzirao srećnog i vrednog mrava.

Na novo radno mesto je zaposlio Cvrčka. On je odmah po svom dolasku zamenio celokupni namestaj u svojoj kancelariji i na zahtev dobio ergonomski oblikovanu stolicu i nov računar sa ravnim, LCD ekranom.

Broj računara je narastao i morao je da se kupi i instalira i mrezni server.

Novi šef službe je shvatio da hitno treba pomoćnika (koji je uzgred bio njegov pomoćnik i u prethodnoj firmi). I tako je zaposlio Stenicu.

U isto vreme Mrav je postajao sve manje srećan i sve manje produktivan. Opet je tražio racunar. Opet mu nisu odobrili.

Situacija sa Mravom, zabrinula je Cvrčka i on je zakljucio da mora da naruči studiju o zadovoljstvu zaposlenih u firmi. U poznao je sa tim direktora Stršljena koji je shvatio Cvrčkovo objašnjenje i odobrio angažovanja agencije za te potrebe.

Skupa studija je uradjena i Cvrčak je počeo da primenjuje predložene motivacione metode. Svuda je okačio motivacione plakate. Vodio je Bubamaru, Pauka, Hrčka i Stenicu na motivacione treninge u poznata letovalista itd...

Mrav je i dalje, ali nevoljno, radio. Čitao je motivacione poruke na plakatima i nikako nije mogao da nadje nadredjene kad su mu trebali. Jednostavno, ili nisu bili tu ili nisu imali vremena za njega.

I tako je vreme teklo.

Direktor Stršljen je i dalje dobijao redovno svoje perfektne izveštaje ali su oni počeli da pokazuju da firma nije više tako rentabilna kao pre.

To ga je duboko zabrinulo i morao je da reaguje.

Unajmio je najelitnijeg konsultanta, gospodju Sovu. Sovin zadatak je bio da izvrši potpunu analizu organizacije i poslovanja firme i da predloži resenja da bi firma poslovala rentabilno.

Nakon tri meseca, Gospodja Sova je direktoru predala sledeći izveštaj: "U firmi je previše zaposlenih!"

Direktor Stršljen je oduševljeno prihvatio stručnu analizu i odmah otpustio:

MRAVA.

______________

Naravoučenije:

Nikada nemoj da budes srećan i vredan mrav.

Mnogo se više isplati da si nesposoban i da ne radiš ništa.

Nesposobnima ne trebaju nadzornici.

Ako si uprkos svemu produktivan, nikad ne pokazuj da si veseo kada radiš, jer za to nema opravdanja.

Ako, ipak, na svaki način želiš da si mrav, osnuj svoju firmu i tako nećeš morati da radiš za Stršljena, Bubamaru, Pauka, Hrčka, Cvrčka, Stenicu i Sovu.

[Њавица]

Srebrni Bokal

Davno, vrlo davno zivela je lepa devojka po imenu Huane. Roditelji su joj bili siromasni. Imali su samo jednu njivicu, sa koje su skupljali toliko da su mogli da se prehrane do kraja zime. adgod je nastupalo prolece, da ne bi pomrli od gladi, roditelji su slali svoju prelepu kcer Huane u polja i sume da bere jestive treve korenje. Jenom tako, skupljajuci korenje, Huane se nadje na obali reke. Zagleda se u reku,a onda odjednom,podize glavu. Cudan zvuk flaute, milozvucan i cist, dolazio je odnekud i osvajao devojku. Ona poce da slusa i sasvim zaboravi ono zbog cega je dosla. Vrlo pazljivo razmaknu guste grane zbuna i vide da na priobalnom kamenu,okrenut licem reci, sedi siromasno obucen mladic, a oko njega pasu goveda. To je on svirao na maloj srebrnoj flauti. Huane je, kao zacarana, stajala i slusala sve dok mladic nije prestao da svira. Tada se Huane prenu, kao iz sna. Kako je bilo vreme da se vrati kuci, to nemajuci kud, pusti grane i necujno koracajuci, s polupraznom korpom, napusti sumu. Sledeceg dana njeni brzi koraci dovedose je opet do reke. Huane zatece istu sliku kao i predhodnog dana. Pastir je mirno sedeo i tiho svirao. Devojka se ponovo zanela slusajuci ga. Nije ni osetila da je ispustila svoju korpu. padajuci, korpa zakaci grane i cu se sum. Sve krave, koliko ih je bilo, okrenuse svoje rogate glave i pogledase Huane. pastir, se takodje, okrenu i nikada do tada on ne bese video takvu lepotu. Mladic skoci. Huane se zbuni i poce da bezi,ali i bezeci ne promace joj da je i mladic isto tako lep kao i melodija iz njegove srebrne flaute. Huane je sutradan ponovo otrcala na reku. Elem, kako i biva u takvim slucajevima, devojka i mladic su se zavoleli. Svakog dana su se jos pre zore sastajali. Najpre bi mladic pomogao devojci da do vrha napuni korpu jestivim trevama i korenjem, a zatim bi sedeli na obalu, gledali kako sunce zalazi iza planina i kako njegovi posledji zraci zlate vodu. Mnogo je melodija odsvirao mladic za Huane na svojoj flauti. Sve su joj se dopadale, ali najvise ona koju je prvi put cula i zato je svakog dana pre rastanka svirao tu melodiju. Huane i pastira je videla jedna susetka. nije proslo mnogo vremena, a o njihovom sastajanju se pricalo po celom selu. I nista nije cudno sto o tome ubrzo saznadose i roditelji lepe Huane. Otac se strasno razljuti, zatvori svoju kcer i naredi da je najstrozije cuvaju. Huane sada nije smela da izlazi iz kuce. Medjutim, to nije bila jedina nesreca za nju. U susednom selu ziveo je bogati udovac. Dugo je zeleo da se ozeni mladom i lepom devojkom, iako je sam bio star i ruzan. Slusajuci o lepoj i mladoj Huane, usudi se bogati udovac da posalje prosioce s poklonima u kuci njenih roditelja. Uzalu je kci molila da vrati poklone, jer ona nije zelela da se uda za starog udovca. Otac ne htede ni da cuje. Huane je molila majku da se zauzme kod oca,ali majka je jedino mogla, zajedno sa svojom ljubimicom, kad otac ne vidi, tiho i dugo da place. Pokloni su bili primljeni i svadba je bila zakazana na prvi dan sledeceg meseca. Pastir je, kao i ranije, zajedno sa svojim kravama dolazio na obalu, ali je njegova flauta zanemela jer s njim ne bese njegova voljena Huane. jednog dana krave na obali reke, umesto mladog pastira, dotera covek sa sedom bradom, jer je mladic, civsi za idaju Huane, pao u poselju tesko bolestan. Razbole se od tuge. Lezeci u svom polurazvaljenom krevetu, postajao je sve bolesniji. pastir je imao suseda prijatelja koji je radio u gradu kod jedog juvelira. On se bavio livenjem zlata i srebra, kao i izradom raznih predmeta od izlivenog plemenitog mretala. Cesto je ovaj mladic dolazio iz grada u selo da vidi svoju ostarelu majku. Cuvsi da je njegov prijatelj bolestan, pohita mu u posetu. Videvsi ga, pastir mu rece: *Dosao si na vreme, dragi prijatelju. Cuj moje reci i dobro ih zapamti. Nemam nista osim srebrne flaute koja mi je od dede ostala. Zeleo bih da je poklonim Huane. Ti si vest majstor. Molim te, izlij od flaute srebrnu polugu i od nje napravi bokal, koji na dan svadbe daj lepoj Huane, kao moj poslednji pozdrav.* Samo sto je izgovorio te reci, mladi pastir sklopi oci zuvek. Livac ispuni poslednju zelju svoga prijatelja. Izli od flaute divan srebrni bokal. Na dan svadbe lepe Huane, stanovnici dveju sela skupise se kod mladozenje. Dodje i livac. Stavi srebrni bokal na asuru, koja je bila pripremljena za stavljanje darova. Uskoro poce svadba. Jela i pica je bilo u izobilju. svi su se veselili, samo je Huane, koja je, dok su gosti svetkovali, sedela u najudaljenijoj odaji i gorke suze lila. Plakala je secajuci se svog dragog pastira koga vise nikad nece videti. Odjednom se veselje, koje se culo iz gostinske sobe, utisalo, a u toj tisini cuo se cisti glas flaute. To je bila omiljena melodija koju je pastir svirao Huane. Devojka je skocila i potrcala onamo gde se glas cuo. Nadala se da ce tamo videti pastira i da su je samo prevarili, rekavsi da je on umro. Otvorivsi vrata gostinske sobe brzo pogleda sve, ali, na njenu veliku zalost, onog koga je jedino zelela, ne nadje tu. Njena omiljena melodija dolazila je iz srebrnog bokala, koji je bio napunjen vinom. Gosti su sedeli cutke i izbezumljeno gledali, a bokal je, zavrsivsi melodiju, zacutao. Nakon toga gosti su isipali iz bokala vino, zatim ga ponovo u njega sipali, ali sve je bilo uzalud bokal je cutao. Dugo je zivela nesrecna Huane i uvek je, kad joj je bilo tesko, uzimala bokal, prinosila ga usnama, a on je tada pocinjao njenu omiljenu pesmu. Na samrtnom casu Huane je ovaj bokal poklonila svojoj kceri, koja je isto tako bila lepa. Medjutim, bokal je u rukama mlade lepotice cutao sve dok se jednog dana nije zaljubila. Od tada je proslo mnogo vremena. Srebrni bokal se prenosio od majke na kcer, s kolena na koleno, a cudesnu melodiju mogao je da cuje samo onaj koji je zavoleo pravom i cistom ljubavlju.

[svetlost]

Sve boje sveta

Jednom davno sve boje sveta su započele svađu. Svaka je tvrdila da je baš ona najbolja, najvažnija, najkorisnija, najomiljenija.

Zelena reče:

«Jasno je da sam ja najvažnija. Ja sam znak života i nade. Izabrana sam za travu, drveće, lišće...Bez mene, uginule bi sve zivotinje. Bacite pogled na prirodu i videćete da mene ima najviše.»

Plava je prekine:

«Ti samo misliš na zemlju, ali uzmi u obzir nebo i more. Voda je izvor života, pomoću oblaka iz plavog mora. Nebo daje prostor, mir i vedrinu (spokojsto). Bez mog mira vi biste bili mahnita tela.

Žuta se zakikota:

«Vi ste tako ozbiljne. Ja donosim smeh, radost i toplinu u svet. Sunce je žuto, mesec je žut, zvezde su žute. Svaki put kada pogledaš suncokret, celi svet počinje da se smeši... Bez mene ne bi bilo zabave.»

Narandžasta je bila sledeća koja je zasvirala svoju pesmu:
«Ja sam boja snage i zdravlja. Možda sam retka, ali sam dragocena, jer služim unutrašnjim potrebama ljudskog života. Ja nosim sve najvažnije vitamine. Setite se samo šargarepe, narandži, dinja, ploda manga... Ja se ne povlačim sve vreme okolo, ali kada ispunim nebo za izlaska ili zalaska sunca, moja lepota toliko blješti da niko ni na jednu od vas ne pomisli.»

Crvena više nije mogla da izdrži. Viknula je:
«Ja sam vladar svih vas, krv života. Ja sam boja opasnosti i hrabrosti. Voljna sam boriti se s razlogom. Mogu zapaliti krv. Bez mene bi zemlja bila pusta kao mesec. Ja sam boja strasti i ljubavi, crvene ruže i maka.»

Purpurna se digla do svoje pune visine. Bila je visoka i govorila je sa velikom pompom: «Ja sam boja vladanja i moći. Kraljevi, čelnici, vladike - uvek su me birali, jer ja sam boja autoriteta i mudrosti. Ljudi me ne pitaju, nego slušaju i pokoravaju se.»

Indigo je govorila najtiše od svih, ali vrlo odlučno:
«Zamislite mene! Ja sam boja tišine. Jedva da me primete, ali bez mene sve ste vi suvišne. Ja zračim misao, sumrak i dubine. Trebate me za ravnotezu i kontrast, za molitvu i unutrašnji mir.»

I tako su se boje nastavile hvaliti, svaka uverena da je ona najbolja. Njihova svađa postajala je sve glasnija.

Odjednom bljesnu sjajna bela svetlost, začuje se grom i prasak. Poče jaka kiša. Sve se boje skupiše od straha i stisnuše jedna uz drugu.

Kiša progovori:

«Vi, glupe boje, borite se medju sobom!Svaka pokušava vladati nad ostalim.Zar ne znate da vas je sve Bog stvorio? Svaku za svoju posebnu svrhu, jedinstvenu i različitu. On voli sve vas. Uhvatite se za ruke i pođite sa mnom. On će vas prostrti preko neba u velikom luku boja kao podsetnik da vas sve voli i da možete živeti zajedno i u miru. Obecava da je On sa vama, znak nade za sutra.»

I tako svaki put kada Bog koristi jaku kišu da opere svet, on stavlja na nebo dugu.Kada je vidimo, setimo se da treba ceniti i druge ljude!

[/color]

[:) hope]

 
Kad je bilo jasno da će učitelj umrijeti, učenici su bili potišteni.
Učitelj, smiješeći se, reče:
 "Ne vidite li da smrt daje ljepotu životu?"
"Ne. Voljeli bismo da nikada ne umreš."
"Što god je istinski živo, mora umrijeti. Gledajte cvijeće: jedino plastično cvijeće nikada ne umire."