Само за Четника

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[djtufna]

^^^^ цццц рекли смо ћирилица

[Милан Бандић]

Злочин у Гораждевцу

Младо жито навијај класове
Још се чује Лазарева клетва
Док скупљамо крваве пластове
Прије рока дошла ти је жетва.

О, Косово грдно судилиште
Божур ти се данас осушио
Докле више Србе на стратиште
На сред тебе содом запушио.

Опрости, мудри Владико
Потребне су ми твоје ријечи
Косово данас јечи:

Иване, јаблане
Мајка Спасенија бројала дане
Хтјела да те жени, надала се одмјени
За сватове спремала дарове.

Пантелијо, делијо,
остала поред Бистрице недочитана књига
отворена на седамнаестој страни
Седамнаест страна мајци Гордани.

Моје племе сном мртвијем спава,
у кошмару без наде и жеља
запала нас кошуља крвава
суза моја нема родитеља.

Нада нема права ниукога,
Ни у добру, ни када су муке
Српски роде не надај се с' тога
До у Бога и у своје руке.

Прво је било Србе на врбе,
па измислили Србе на Србе
Српска им крв наслађе пиће
Мало им ждрали, хоће и ждраловиће.

Иване јаблане, Пантелијо делијо
пробуди се ожалошћена Србијо.
Ко тебе каменом, ти њега хљебом то више не иде.
Дланови ми бриде.

Младо жито навијај класове
Још се чује Лазарева клетва
Док скупљамо крваве пластове
Прије рока дошла ти је жетва.

О, Косово грдно судилиште
Божур ти се данас осушио
докле више Србе на стратиште
на сред тебе содом запушио.

У трећој години трећег миленијума
злотвори помућеног ума
у Гораждевцу убијају дјецу.

У Српској земљи светој
задужбине Немањића
нијемо стоје надошла Бистрица ријека
то сузе српских мајки испирају крв дјеце своје.

Иване јаблане, Пантелијо делијо
у немоћи пјесник занијемио.

Моје племе сном мртвијем спава
у кошмару без наде и жеља
запала нас кошуља крвава
суза моја нема родитеља.

Нада нема права ниукога
ни у добру ни када су муке
Српски роде не надај се с' тога
до у Бога и у своје руке.

Ej, бјеше јутро августа мјесеца,
грану Сунце изнад Гораждевца!
Ово дивно и питомо село,
увијек је богато живјело,
јер је Господ у старом земану,
на том мјесту у једноме дану,
сва богатства из ризнице своје,
оставио у најљепше боје,
плодне њиве, зелене пашњаке,
и ријеке, шуме и врбаке,
ту је вода као суза чиста,
ту и сува дреновина листа!

Кад је Сунце поља огријало,
и зрацима по Космету пало,
омладина скупи се из села,
бијаше их жеља понијела,
да на хладну Бистрицу отиђу,
и на њене обале да сиђу,
да ужитак осјете слободе,
па кренуше пут Бистрице воде!

Иду Српчад, а пјесма их прати,
мало ко би мога’ вјеровати,
да су тако поносни и зорни,
а сви дивни, весели и орни,
прате момке лијепе ђевојке,
а Бистрица у њедра их прима,
и радосно грли се са њима,
скачу ђеца у воду студену,
младост краси обалу зелену!

Гледала их са Дечана вила,
па јој сузе оросише крила,
јер одавно није запамтила,
да се радост и пјевање чују,
да за мртвим Срби не тугују,
па јој бјеху сузе радоснице,
оквасиле и крила и лице!

Не би дуго радости и среће,
на Бистрицу црни ђаво слеће,
два Шиптара из оближњег села,
с' пушкама су брзо долећела,
заклоњени густином врбака,
уперише цијеви пушака,
на невине животе дјечака,
одјекнуше злочиначки хици,
наста покољ на води Бистрици!

Вриште ђеца, чују се јауци,
грми пушка у шиптарској руци,
по Бистрици падају тијела,
воду хладну крв залијева врела,
и крвници тог несрећног дана,
усмртише Јововић Ивана!

На крвавом овом полигону,
млада глава Иванова клону,
и у трену последњега часа,
очи склопи а не пушти гласа,
јер му бјеше пушчано олово,
распорило срце соколово!

Истог трена од банде проклете,
још једно је страдало дијете,
Пантелију Дакића убише,
лијепе му очи затворише,
да се никад не пробуди више!

Паде Панто крај друга Ивана,
љуто писну вила са Дечана,
па се диже са дечанске цркве,
не би л’ како оживјела мртве!

Кад шиптарски престаше рафали,
вила слеће крвавој обали,
Пантелију нађе и Ивана,
па им меће мелем преко рана,
а љуби их у млађано лице,
још захвата воде са Бистрице,
да упали угасле свијеће,
које више упалит' се неће!

Па кад виђе да им нема наде,
топла суза из ока јој паде,
а вила се пут Дечана
врати                                                                       
на звонику ужета се лати,
и огласи звоном по Косову,
за крваву трагедију ову!

Кад зачуше крвничке рафале,
Српкиње су мајке закукале,
па полеће мало и велико,
мирне душе не остаде нико,
свако жели у овој недаћи,
свога ближњег у животу наћи!

А призор их стравичан дочека,
пуна крви таласа ријека,
болно јече ђеца рањеници,
свуђ се чују кукање и крици,
док закука једна мушка глава,
чу се лелек Дакић Милисава:

„Панто, сине, што ми се не будиш?
Реци нешто, зашто, срећо, ћутиш?
Немој, чедо, тату остављати,
немој оцу срце вријеђати,
како, сине, без тебе да живим?
Да те нема, са тим се не мирим!
Драги Боже, прими мога Панта,
Твога Раја отвори му врата!”

Кад Милисав Панта залелека,
стиже Милош и жена му Сенка,
на кољена крај Ивана пали,
па за својим сином закукали:

„О, Иване, наш најљепши дане,
како да ти извидамо ране?
Како да те повратимо сине,
из наручја проклете судбине!
Остаће нам срцу вјечна рана,
зелен боре одсјечених грана!”

С' манастира дечанскога краља,
ђе је симбол српског православља,
одјекнуше звона православна,
одлијеже Метохија равна,
к'о да звоно са Дечана јеца,
што су српска изгинула ђеца!

Јече звона а громови бију,
црна вијест узбуни Србију,
да су српска побијена ђеца,
крај питомог села Гораждевца! ...

Шта су гусле јаворове,
но светиња српског рода,
што пјевају вјековима
о страдању мог народа!
 
Плачи, плачи, Метохијо,
немој брисат’ сузе с' лица,
не стиди се, српска земљо,
што си тешка мученица...

Док је пјесме и гусала,
Грачанице и Дечана,
неће Србин заборавит’
Пантелију и Ивана!

[Милан Бандић]

Негдје Србин, сакривен у гори,
Страшно чудо измисли и створи,
Научи га сила са небеса
Јаворово дрво те отеса.
Ископа га и кожом подапе,
И низ њ'га коњску длаку запе.
Онда дрво јадиково сави,
Па и на њ'га коњску длаку стави.
Па кад длаком про длаке превуче
То му исто као муња пуче.
Цио свијет зачуди се томе
Шта измисли Србин роду своме,
Да то чудо има од дрвета,
Само Србин од свега свијета.
То је дрво с јаворова пања,
Пуно силе, истине и знања.
Није шала пет стотина љета,
Суво дрво да расте и цвјета
Вазда гори а да не изгори –
Вазда мртво а довијек збори!
Довијек се за слободу бори,
То никаква није загонетка,
Него гусле српска петстољетка.
Историја старога завјета,
Србиново рај дрво живота.
Посађено из божије руке
Те га спаси кроз највише муке.
На њима је написана тема:
''Који народ историје нема
Па ма каква и колико била
Тај је народ ка птица без крила'',.
Ето тако српске гусле кажу,
Српске гусле не знаду да лажу,
Та је њина културна висина,
Прелазила са оца на сина.
Па зар данас да се роде људи
Да не слуша Србин кад загуди?
Зато слушај, мој Србине брате,
Како чудо твоје гусле памте,
ДА е не паде твога рода слава,
У велики понор заборава,
Још кад бијах на мајчину крилу
Ја чух од њих за змаја и вилу,
Који лете у облаке к небу,
И Милошев мегдан у Јастребу,
Кад прекиде неситу аждају,
И кад се оте крила љутом змају.
Сто сам пута од гусала чуја
За некаква Алија и Муја,
И Будалу Тала од Орашца,
И за муке Вујадина старца,
За Лазара и Косовску битку,
И за сабљу Милошеву бритку,
За врлине Југовића мајке,
За љепоту Атлагића хајке,
За невољу Кунине Златије,
За јунаштво Сењанин Тадије,
За грофицу Џафер-беговицу,
Кад јој Новак продаде Грујицу,
Од велике невоље и мука
Те набавља храну за хајдука,
За орање Краљевића Марка,
И Секула кад тражи ујака,
Од Сибиња бан-војводу Јанка,
Па планине Кунар и Јадику,
И за Мусин гроб на Качанику,
Па кад Марка опремаше мајка,
На Косово да казује царство,
Такво царство, такво свједочанство
И толико књижевно богатство
Нема свијет нема иностранство!
Па сватове српског цар Шћепана,
И Милоша у свате незвана,
Ал' Милоша с њим да не б'јаше
Латини му свате крдисаше.
Ко проведе кроз морску отоку
На срамоту Турцима ђевојку?

[Милан Бандић]

ДРУГИ ДEО БОЈА КОСОВСКОГА

Kад Алија узалудно крену
Да направи Босну суверену,
Да шеријат у Босни заведе
И све Србе на ислам преведе,
Да не буде Божјих литурђија,
Но да оџа c мунара завија...
Да се прича и арапски пише,
Но му Срби c пјесмом поручише:
"Ој Алија, мани се белаја,
Нит' си султан, нит' су Срби раја"
Не шће Туре поруку да схвати,
Босна плану, љуто се зарати...
Куда србска војска ногом гази,
Туд' сулуди џихад не пролази!...
A на чело јуначке нације,
Стаде витез, ко вазда раније.
Србске мајке рађају јунаке,
К'о ничије у свијету мајке,
Своју дјецу подижу и хране,
За час судњи и овакве дане,
За спас вјере и србске нације,
Никад срца мањкало нам није.
Сад нађосмо вођу и војника
У Петници, надомак Шавника...
Ту је царство орла и хајдука,
Ту је лоза Караџића Вука,
Колијевка србских великана —
Ту Јованка роди Радована!
Бољег мајка подигнула није,
Српском роду прије, нит' касније.
Да отвори цркве забрављене,
Да измири Србе завађене,
Да све Србе под заставу сврста,
За спас вјере и Часнога Крста...
Трпјели смо зулум од Турчина,
Шест стотина и више година.
Никад више Срби пристат неће,
Да их гуши "хрватско цвијеће"!
Зар у србско Дучића Требиње,
Смије некрст хулит' на светиње,
И да оџа са мунара вије
Ђе је рођен Свети Василије,
Ђе је Лука подизао буне
И ђе грме са гусала струне?
Зар да клону Крајишници љути,
Ил' да пушка невесињска ћути,
Да јуначка падне Романија,
Пред најездом босанских балија,
Семберија зар да не устане,
Када пушка устаничка плане,
Херцеговци да остану кући,
Кад се ваља c усташама тући?
То су била залудна надања,
Некаквога Алије и Фрања.
Сад је ово, драга браћо моја,
Други дио Косовскога боја!
После шесто љета владавине,
Још ће једном Мурат да погине!
Ено Марка на врх Качаника,
Дави Мусу, србскога крвника!
Новак гором Романијом пјева,
Плаши Турке око Сарајева,
Мирко носи Смаил-аге главу,
Стеван чека на Чегру крваву!
Дим се диже од Крајине старе,
Мишић кличе изнад Колубаре,
Бан Страхињић са Газиместана,
Милош пара Мурата султана,
Звекћу токе Вујадина старца,
Срђа Турке преко себе баца,
Бошко барјак по Косову вије,
Бој косовски тек се сада бије,
Да Господ нас напустио није!
Све су српске васкрснуле наде,
A Караџић командант постаде,
Добро пази на свесрбску слогу,
Са њим Срби изгубит' не могу.
По свијета са нама се бије,
Да Господ нас напустио није,
Бог је један, бојимо се њега,
Ал' на овај свијет - ни од чега!
Сви ратови у овом су рату,
Брат ће Србин припомоћи брату,
Да свршимо, са помоћу Бога,
Други дио боја косовскога!

[Милан Бандић]

ДОБРО ДОШ'О БРАТЕ, РАДОВАНЕ

Од Косова до данашњих дана,
Чека Србин свога Радована,
Чека вођу сличног Карађорђу!
Бистра ока, погледа широка,
Оштра слуха, Његошева духа,
Мудра пера, часног карактера,
Сјени благе, Обилића снаге,
A владара, ко Душана цара,
Што је моћан државу да ствара!
Од покоља код Газиместана,
Србин чека свога Радована.
Позната је народна изрека:
"Ко заслужи, треба да дочека!"
Бог га посла у пресудне дане,
Добро дошо, брате, Радоване!
У твоју се заклињемо славу,
C тобом Срби створише државу,
За коју смо залагали главе,
Од косовске вечере крваве,
Од кад Милош распори Мурата,
Па до овог Отаџбинског рата.
Сад се Срби од свијета бране,
Добро дошо, брате, Радоване!
Од велике косовске голготе,
Многи Срби дали су животе,
За државу ову и оваку -
Гинули смо на сваком кораку!
A у овом двадестом стољећу
Платили смо цијену највећу:
Људских глава србског национа —
Нешто више од три милиона,
C легендарног Цера до Пештера,
Од Сјенице, до „Плаве гробнице",
Од Мојковца, до србског Сокоца,
C Колубаре, до ријеке Таре,
До Требиња и до Невесиња!
Ево вакат и вријеме дође
Да се роди нови Карађорђе,
Да Бог србске благослови ране,
Добро дошо, брате, Радоване!
Немој стати, мораш издржати,
Нек те Господ кроз побједе прати!
Сво те Србство сложно подржава
Да се србска учврсти држава.
Преко Дрине — највећи Србине,
C обје стране — брате Радоване!

[Милан Бандић]

МАЈЦИ РАДОВАНА КАРАЏИЋА

Радована Караџића мајко,
Поносна си, a није ти лако.
Твога сина, великог Србина,
Крије гора и пуста планина.
Бог га чува, Србство да сачува.
A због чега у Хаг траже њега?
То сви знају, али не признају.
Сина твога, сокола сивога,
Траже мрски, противници србски,
Зато што је, у вријеме своје,
На пут стао и није им дао
Да се сатре и да нам се затре
Име србско, одавно им мрско.
Бранио је и одбранио је
Народ србски, јер кољачи дрски,
Шћаху Србе, поново на врбе,
Те усташе, зло домаће наше,
Изненади и план им поквари,
Да се јади не понове стари.
A били су припремили каме,
Са Србима да припуне јаме.
Свој је народ од зла спашавао
И најтеже ствари решавао.
Ето зато, крволочни НАТО
Сина твога, прогласи кривога,
Што је тешки покољ спријечио,
Што је Србе ујединит хтио,
Што се бори за спас своје браће,
Данас му се добро са злом враће.
Мјесто да се са нама налази,
Да те пази, да те обилази,
Он се неђе у планине крије,
Kao што су хајдуци отприје.
Што се крије, кад крив ништа није?
Па ово је за плакање Богу
Ни браћа га виђети не могу,
Нити сестре, ђеца, ни супруга
Ни родбина многобројна друга,
Ни његова у Никшићу мајка,
Лошег здравља, стара и нејака.
Од кога му опасност пријети,
Ако дође мајку да посјети?
Коме смета, кроз град да прошета?
Па ђе би му било сигурније
Да је среће, као што је није!
Ђе би вишу имао слободу
Но у своме граду и народу?
Али мајко, добра и поносна,
Твога сина сачуваће Босна.
Неће дати љути Романијци
Да у Хагу суде му крвници.
Дако Бог да, да једнога дана
Дочекамо c пјесмом Радована,
Уз почасти што му припадају,
Када дође своме завичају.
Ти си срећна и поносна мајка
Кад си таквог родила јунака,
Што се за спас свог народа бори
Да га свјетски не затру злотвори,
Што су са свих страна јуришали
Да униште овај народ мали.
Да имамо више Радована,
Била би нам слога сачувана.
Били бисмо једно и заједно.
Не би смјели свјетски поклисари
У наше се мијешати ствари.
Ето то је кривица једина
Твог сина, највећег Србина.

[Милан Бандић]

                   НОЖ

Када је старцу Вукашину из села Клепаца у Херцеговини,
Усташки кољач у Јасеновцу,одсјекао уво.
С'миром свеца Вукашин одговори:
''Само ти дијете ради свој посао''.



Јекну гора Зеленгора
Неретва се заталаса,
а природа занијеми
од страхоте и ужаса.
Са врхова од Лучева
полу мјесец крвав сину,
и обасја Југовиће
Србско село у долину.
одсјај баци на прозоре
стари кућа из далека,
година је четрес друга
Бадње се вече чека.
Ту Нићифор прота стари
за трпезом вино пије,
шеснаест је са њим душа
Југовића фамилије.
До њега је брат Станоје
замишљено проту гледа,
притисле га зле године
а нарасла брада сједа.
Што је прото невесео
ко да Бадње вече није,
то несрећу неку слути
па Станоју брату крије.
Не прича му за курира
што од њега јуче оде,
носећи му неко писмо
четничког војводе.
Молио га Митар бјеше
бјежи прото у планину,
спаси своју фамилију
да од ножа не изгину.
Ми ћемо вас сачекати
а одатле даље с нама,
неверујте прото брате
крвождерним усташама.
Прота Митру по куриру
истог дана одпоздрави,
неће ваљда кум на кума
да подигне нож крвави.
А сво братство Османовић
одавно им кумоваше,
село поред Југовића
по њима се називаше.
По староме обичају
Бадњаци су унешени,
вечера је уз цицвару
на којој се масло пјени.
Течност као огледало
што га за ту згоду праве,
по њој ће се кажу знати
Ко на рамен нема главе.
Тек што кућа Југовића
ка трпези пришла бјеше,
прасну стакло,а комади
са прозора полјетеше.
Нико није ни слутио
каки ће их јади стићи,
кад са врата неко викну
срећан Божић Југовићи.
Зајечаше пушке танке
у зло доба пред вратима,
Османовић Хасан дошо
ко полазник кумовима.
Води браћу и синовце
и отац је Кемал с њиме,
баца жито и пркоси
а помиње Христу име.
Хусеин је Бадњак узо
у бијесу из шпорета,
па их одма одудара
варнице запуцкета.
Пламти Бадњак Турчин виче
колко искрија из мојих,
нек кумова ноћас буде
Југовића мртвих мојих.
А Станоје пропаст гледа
па Љубицу снаху зове,
иди снахо дар донеси
што се спрема за кумове.
Дај кошуљу Хусеину
полазнику крвавоме,
а остале да дарујеш
по аманету кумовскоме.
Хусеина то разјари
узаврему крв на лицу,
ја кошуљу куме нећу
не кошуљу но Љубицу.
У том трену Југовићи
ка Турцима кидисаше,
а Станоје и два сина
погођени попадаше.
И Братомир рањен паде
да одбрани своју жену,
којој Турчин блузу бјеше
већ покидо на рамену.
Док Љубицу Турчин љуби
остали се Турци смију,
па Хусеин у заносу
нож испусти из прстију.
А Љубица ко губчица
сину ножем Хусеина,
док распорен Турчин јекну
пуче стомак ко мјешина.
Помислише потурице
то он јечи од милине,
кад виђеше локву крви
чу се лелек Хусеине.

Још бијаше у животу
док гледаше оком к њима,
а руке му умршене
у просутим цријевима.
Виђе Кемал Османовић
нема спаса Хусеину,
кад из руке Љубичине
осветничка кама сину.
''Бијте браћо влашке змије''
тако Кемал тада рече,
па Љубици хитро приђе
и дојку јој одсијече.
Али ни то незасити
бијеснога крвопију,
извади јој десно око
те га баци на синију.
А онда се у тијело
три пут зари нож крвави,
све док жену намучену
од живота не растави.
Па рањеном Братомиру
потурица хитро скочи,
у грло му нож забоде
чашу крви да наточи.
Те крваву диже чашу
старом проти да наздрави,
пије Турчин,а низ грло
слијева се млаз крвави.
Све је у крв окупано
на трпезу очи пале,
све од млади девојака
што су каме искидале.
Сву су чељад Југовића
раставили од живота,
још на Турке крвопије
мирно гледа стари прота.
А ал за њега смрт најгору
кумови су припремили,
у цркву га затворише
ђе су стоку сакупили.
И онда је Османовић
млади хоџа браћи реко:
''реците ми сада брзо
јели ико жив претеко''.
Кад дијете тек рођено
у бешици донијеше,
ко звијери из дивљине
Турци зачас полуђеше.
Да се затре то зло сјеме
дојило је влашке груди,
зато хоџо друге нема
него да му кама суди.
Ааа ал вели хоџа млади
Рекао је из освете:
''мјесто нашег Хусеина
узећемо то дијете''.
Рабија му сада доји
тек рођеног малог сина,
а и ово ће подизати
као свога Фахрудина.
Алија му Османовић
данас име ми дадосмо,
јер некад од Илије,
Југовића постадосмо.
Па нек нам је од напретка
кад је такву срећу имо,
да се и ми браћо сада
још једанпут ородимо.
Онда цркву потпалише
те понову јекну гора,
то се чује црна клетва
старог проте Нићифора.
''Пуста горо Херцегова
пропала се и проклела,
колико си Србском роду
зла и јада донијела.
Колико си великана
за небеско царство дала,
хиљаде си пута више
у бездање прогутала''.
Кад се црква Југовића,
у пламени огањ лати,
црни су се полазници
већ почели одмицати.
Те стигоше са бешиком
на прилазе свога села,
гдје их бјеше друга група
са крвавог пута срела.
То рођаци њини бјеху
што од Фоче долећеше,
и дијете једно мушко
у бешици донијеше.
Па рекоше да су прошли
кроз спаљено једно село,
и само је од четника
то дијете преживело.
''Нека мали Селим буде'',
викну хоџа међу њима:
''па Рабији понесите
и Алију и Селима''.
И убрзо код Рабије
скупише се сви у селу,
па јој хоџа дјецу даде
завијену у шињелу.

[Милан Бандић]

Има л' ишта од јунаштва прече?

 

(Погибија Воја Поповића и Миша Ивановића)

 



Дајте, браћо, гусле донесите,

на огњиште ватру наложите,

да чујемо шта нам гусле кажу,

српске гусле не знају да лажу!

Ој, светињо, у Чајничу што си,

сво се Српство са тобом поноси!

Ти, пресвета мајко Богородице,

а хришћанства Божја заштитнице!

Ој, чајничка света Богомајко,

српско Сунце са истока јарко,

што с олтара светог од давнина,

гријеш душу свакога Србина,

ти си вазда, кроз црна стољећа,

била српска нада и свијећа,

у теби је Србин вазда има,

лијек својој души и болима,

и свијећу у најгорој тами,

кад су Срби остајали сами,

и када је нападала сила,

ти си Српству заштитница била!

Чуваше те дична Србадија,

од усташког ножа и балија,

у планине под јелово грање,

у малено село, на Сречање,

а одатле у ледне пећине,

недалеко у село Трпиње,

у јуначком гнијезду Трпињу,

чували су чајничку светињу,

часни Срби, прави Обилићи,

што презиме носе Поповићи,

вазда бјеху соколови љути,

за крст часни спремни погинути!
Половином двадес’тог вијека,

зањиха се дјечја колијевка,

крај огњишта Поповића Рада,

родише се три сокола млада!

Ка’ три виле нагоркиње младе,

породише Косара и Раде,

три планинска огњевита змаја,

сина Воја, Милана и Баја...

Три сокола Поповића куће,

дивни као зора у свануће,

покрај оца и мајке му драге,

до мушке се докопаху снаге...

Родитељи бјеху поносити,

три им сина ка’ борови вити,

са чојством се и љепотом зоре,

као виле с Романије горе...

Но из свога милог завичаја,

судба узе најстаријег Баја,

у земљу га одведе далеку,

те остави своју колијевку...

Иза Баја, свога брата мила,

млади Милан раширио крила,

као сури ор’о са планине,

у Горажде слеће покрај Дрине,

бијаху га понијеле жеље,

те остави своје родитеље,

учитељско стекао је звање,

кроз напорно своје школовање,

ал’ му младост не даваше мира,

него момче град Високо бира,

и у њему благостање нађе,

ал’ га гуја из пријека гађе,

смрт га узе у најљепше доба,

одведе га пут вјечнога гроба...

Само Војо никуда не оде,

њега жеље туђини не воде,

но крај оца остаде и мајке,

у чајничке модре боровњаке,

а кад Војо за женидбу стаса,

узе жену од доброга гласа,

с’ Ранком дивне породи синове,

ка’ косовске славне витезове,

па му срце пуно у грудима ,

што он такву фамилију има...

Рат крвави плану на Балкану,

опет Србе страдање запа’ну,

вода Дрина у крви се мути,

ништа добро Србину не слути,

опет мунар зове са џамије,

да устану паше и дахије,

да се Српству свијећа угаси,

да се мунар са крста огласи!

Устадоше потурчена браћа,

стари адет поново се враћа,

криве ћорде опет засијаше,

српске мајке опет заплакаше...

Када Босном рат крвави плану,

ситна књига у Чајниче пану,

из команде војног батаљона,

то је позив свети од искона,

да се земља брани од злотвора,

јер за Српство, мријети се мора!

Књигу Војо Поповићу чита,

па се диже јунак крај огњишта,

Страшно га је било погледати!

из очи му жива ватра пламти,

два му мрка засукана брка,

ка стијена широка рамена,

у грудима лавње срце бије,

таквог мајка још рађала није!

Прекрсти се и спомену Бога,

и великог свеца острошкога,

приђе Ранки, својој вјерној љуби,

загрли је и њежно пољуби,

ријеч му се са усана оте:

„Нема веће бруке и срамоте,

но одбити позив отаџбине,

да за њену слободу се гине,

и ја данас уз помоћу Бога,

нећу чекат’ трена ни једнога,

са огњишта отићи ћу право,

на бојиште љуто и крваво,

да се борим и да Српство браним,

макар себе мор’о да сахраним...

Нека буде како мора бити,

од судбине не могу се скрити...

Моја Ранка, моја миљенице,

немој за мном оквасити лице,

буди храбра, немој сузе лити,

Бог ће дати, па ће добро бити,

а ти наше подижи синове,

као праве Србе соколове,

нека знају ко су и од кога,

нек се крсте са вјером у Бога,

нек’ за Божић у бадњаке крећу,

нек’ за славу упале свијећу,

нек’ Турчину никад не вјерују,

нек’ се браћа воле и поштују,

а за оца кад питају свога,

ти спомени кнеза косовскога,

и његове храбре витезове,

што падоше крај Ситнице воде,

у одбрану Српства и слободе!

Нека знају да и њихов тата,

брани српској отаџбини врата,

на обале плаховите Дрине,

док год Сунце слободе не сине...”

то изусти, уздахну дубоко,

са огњишта полеће ка’ соко,

и вину се пут крваве Дрине,

ђе ’но Србин за слободу гине...

Топовска се паљба проломила,

а запјева са планине вила,

развише се Христови барјаци,

полећеше у борбу јунаци,

да крст часни поново завлада,

са бедема од Горажда града!

Љута борба за Горажде траје,

српска војска жесток отпор даје,

турска сила одасвуд сијева,

бој се бије код "гувна царева",

ђе највише мртвијех бијаше,

ал’ јунаци смрти се не плаше!

Храброст ових српскијех јунака,

не обрука старину Новака,

но крв њина што бојиште зали,

записаше да су славно пали,

у одбрану Српства и слободе,

њино дјело у бесмртност оде...

На овоме пољу од мегдана,

ђе ’но Срби допадаху рана,

храбри Војо Поповићу бјеше,

као да га виле донијеше,

као соко по бојишту лети,

страх га није да ће умријети,

већ рањене јунаке спасава,

износи их с бојишта крвава...

Док у трену најжешћег мегдана,

паде војник од љутијех рана,

баш између Срба и Турака,

обори га ватра из пушака,

па се јадник са ранама бори,

крв јуначка из груди му гори,

нит’ се може помјерити како,

а ни душу не предаје лако...

Кад то Војо Поповићу виђе,

њему снага витешка наиђе,

па из рова ка’муња излеће,

ка’ да соко с планине полеће,

у три скока рањенику стиже,

те га Војо на плећа подиже,

ал’ га турске очи опазише,

те на Воја рафал опалише,

проломи се рафал из пушака,

врела зрна стигоше јунака,

Воју ноге клонуше од рана,

дочека га крвава пољана,

вас у крви с рањеником паде,

али душу још Богу не даде!

Турци ово једва дочекаше,

те на Воја рђе кидисаше,

да живога ухвате делију,

да му главу на колац набију!

Тешка слика бјеше пред очима,

ал’ још лава у Србаља има,

из шанца се српскога појави,

зорно момче, Карађорђе прави!

сиви соко Ивановић Мишо,

не шће Воја предати без крви,

па из шанца излијеће први,

кроз облаке барутнога дима,

срце правог Обилића има!

Али овог великог витеза,

црна судба у окове свеза,

још не бјеше до Воја ни стига’,

док ево ти јада и кастига,

куршуми га искидаше жива,

у крви му тијело заплива,

на пољану крваву се сруши,

нека му је вјечни покој души!

Паде Мишо на витешком пољу,

ђе се Срби са Турцима кољу,

а кад Војо смрт Мишову виђе,

камен туге у срце му сиђе,

жа’ му бјеше младог поручника,

ђе настрада од турских крвника,

са њим задња нада му потону,

да му Турци главе не допану,

па донесе витешку одлуку,

поче пузит’ са руке на руку,

и до Миша витеза допуза,

тијело му ороси од суза,

његов пиштољ иза паса трже,

па га челу примаче још брже,

задњом снагом обарач повуче,

груну пиштољ као да гром пуче,

прште глава у српскога лава,

сном вјечитим отпоче да спава,

угаси се живот у јунака,

жив не паде у руке Турака!

Кад се борба стиша и умири,

мирис крви пољем се рашири,

а с крваве касапнице ове,

понијеше мртве витезове,

пред командом Чајнича бијела,

изложише витешка тијела,

два јунака из крвавог боја,

храброг Миша и бесмртног Воја!

Ту их војска почасно испрати,

како народ одавно не памти,

пут Пониква Миша понијеше,

ђе му рака ископана бјеше,

сахранише великог јунака,

нека му је црна земља лака...

Чајниче се од плача затресе,

када Воја мртва донијеше,

шта је суза проливено тада,

три би царска потопило града!

Крај ковчега свога мртва сина,

приђе Раде, јуначка старина,

спусти руку на Војове груди,

да га како из мртвих пробуди,

да зал’јечи рану без лијека,

па из грла сина залелека:

„Ђе ми оде, моја десна руко?

Ко те убра, зелена јабуко?

Како оца данас љуто рани,

те он тебе мора да сахрани...

Остаће ми рана без лијека,

жалићу те сине довијека,

ал’ си оцу образ освјетлао,

јер си храбро на мегдану пао...

Сине Војо, у миру почивај,

на небеса с анђелима снивај...”

Када Раде залелека сина,

и мутна са заталаса Дрина,

љуто писну са Горажда вила,

пут Трпиња разви своја крила,

на оџаку Поповића слете,

своје косе жалосна расплете:

„Поноси се братство Поповића,

кад у себи имаш Обилића,

који живот даде за слободу,

своме братству и српском народу!

Војо данас витешки погину,

бранећ’ своју мајку отаџбину,

себи име бесмртно заслужи,

и потомке за вазда задужи,

Воју име неће умријети,

докле соко под облаком лети,

српство ће га спомињати, вала,

докле буде српскијех гусала!”

[Милан Бандић]

Небесна литургија


1
Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал су вјетри, дал су вихорови,
Ил шуморе горе јаворове,
Ил са земљом трава разговара,
Ил пјевају на небеси звјезде?


2
Нит су вјетри, нит су вихорови,
Нит шуморе горе јаворове,
Нит са земљом трава разговара,
Нит пјевају на небеси звјезде,
Но служи се света литургија
У небесном царству Христовоме.


3
Службу служи Јован Златоусте
И са њиме три стотин владика,
Све владика земних мученика
И три хиљад часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује ђаконе Стеване
И са њиме свети Лаврентије.
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Вангелије,
Крсте држи царе Константине
А рапиде свети стратилати
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевстатије
И остали многи стратилати.
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети Врачи помазују миром
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику
А Цар славе сједи на престолу
Лицем својим небо осветљава.
С десна му је света Богомајка
Огрнута звјезданом порфиром,
Свети Сава жезал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звјезда.
Измјешани свеци с анђелима
Па се не зна ко је од ког љепши.


4
Кад се света литургија сврши
Светитељи Христу прилазили
И пред њиме поклон учинили,
Најпоследњи светитељу Саво
И са Савом Срби светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал се не хте светац да усправи
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази света Богомајка
Да подигне светитеља Саву,
Јер јој Саво Хилендар посвјети,
Ал се Саво диже на кољена
И даље се дићи не хоћаше
Већ остаде пред Христом клечећи.


5
Благи Христос Саву миловаше
Од милоште вако му збораше:
"Чедо моје Немањићу Саве,
Што си ми се тако растужио,
Што си ми се тако расплакао,
Никад тако ти плакао ниси,
Ниси тако плако за Косовом
Кад је српско потамњело царство,
Потамњело царство и господство.
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л Срби кано што су били
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли многе задужбине.
Кано некад у време Немање
И сина му светитеља Саве,
И славнога Милутина краља,
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мога мученика
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и кнегиња,
Да л се и сад тако Бог поштује,
Да л Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л се моје шири,
Српска земља да л тамјаном мири,
Светли ли се образ у Србина
Пред људима и пред анђелима,
Великаши да л праведно суде,
Богаташи да ли милост дјеле,
Да л сусједа сусјед оправдава,
Да л нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л дјевојке држе дјевојаштво,
Да л попови по светињи живе,
Калуђери да л за народ клече
И да л греју пештере сузама
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недељу свјеткује,
Да л празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични светитељу,
Српског рода други спаситељу,
Каква ти је голема невоља
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?"


6
Тад говори светитељу Саво:
"О Господе велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
Има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом,
Под каменом гују отровницу,
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од тебе сакрити
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све прекрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш."


7
"Нису Срби кано што су били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ни једну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници вјером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе, грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недјељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником цркве испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње,
Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.
Зато плачем мој предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
Волио бих и у паклу бити,
Само Срби Богу да се врате."


8
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју свету главу;
И мислима небеса потресе.
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка од губе губава гријешница.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.


9
Тада Господ устеже облаке,
Да не падне киша ни росица,
Благо сунце у жар се обрати,
Сва сагоре земља Србинова,
Пресушише рјеке и потоци,
Прекапише дубоки кладенци.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.


10
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасушише питоме воћњаке
По питомој земљи Србиновој.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.


11
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тесна гробља а мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.


12
Тада Господ кризу попустио.
Пуна земља свакога обиља,
А сви вичу: нигдје ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.


13
Тад Сатану Господ одрјешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини што је њему драго,
Са државом и са српским тјелом,
Само да се не дотиче душе.
А Сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својијех једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоружо,
Повео их на земљу Србију.


14
Пљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кудак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радити ван кулака,
Нити сјести, нити хљеба јести
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.


15
Тако ишло задуго земана
Док набуја земља Србинова
Од мртвијех српскијех тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме пријатељу,
Јединоме своме спаситељу,
Вишњем Богу светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
"Доста, Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио.


16
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.


17
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи литургија,
У небесном царству Христовоме.
Службу служи светитељу Саво,
И са њиме три стотин владика,
И три хиљад српских свештеника.
Ђаконује архиђакон Стево,
А са њиме ђакон Авакуме
Што на коцу за Христа пострада,
На баиру усред Биограда.
А цар славе сједи на престолу,
Док са земље грми ка олуја,
То Србија кличе – Алилуја!
Благо мајци која Саву роди
И Србима док их Саво води.

[Милан Бандић]

Зидање Љубостиње


Хај, Боже мили а Боже једини
Шта се оно чује из даљине
Дал то звече сабље агарјанске
Ил јауче сиротиња раја
Нити звече сабље агарјанске
Нит јауче сиротиња раја
Но то чекић о камен удара
Тешки чекић Рада неимара
И његових триста каменара
Чекић туче, чарне горе хуче
Чекић бије, звериње се крије.


1
Кад је Раде посо почињао
Сабрао је пет стотин мајстора
Па овако њима говорио:
"Браћо моја и дружино драга
Позвала ме царица Милица
Најславнија српска удовица
Да јој зидам цркву Љубостињу
Њеној души вјечну задужбину
Ко што зидах славноме Лазару
Задужбину цркву Раваницу
Да се и њој поје литурђија
Овог свјета кано и онога.


2
"Ал чујте ме моја браћо драга
Није зидат цркву ка џамију
Нит је зидат цркву ка ћуприју
Кад се црква православна зида
Прво душа од греха се вида
Па се кади тамјаном молитве
Опасује пасом уздржања
И светијем причешћем залаже
Тако само и Господ помаже
Ето вас је пет стотин мајстора
Прије него цркву отпочнемо
Да постимо неђељицу дана
Да постимо и Бога молимо
Седмог дана да се причестимо
Светом Крвљу Христа Спаситеља.


3
"И још браћо завјет да чинимо
Да држимо петак и сриједу
И остале посте по закону
Од злих дјела да се устегнемо
И од псовке, ђавоље уловке
И од сваке злобе у мислима
У мислима тајним у срцима
Одвојени од својијех љуба
Да живимо строго по хришћански
По хришћански и по манастирски
Више сада него ли икада
Док зидамо цркву Љубостињу
Царичину царску задужбину
Тако нам је остало од старих
Кад је Саво свету Жичу зидо
Краљ Владислав цркву Милешевку
А краљ Стеван Високе Дечане.


4
"Па сад браћо да се разумијемо
Ко је вољан оваки завјет дати
Тај ће моћи са мном работати
Нек остане, нек у Рада гледи
Раде ће се њему одужити
А царица Раду неимару.
Кој другаче мисли и умје
Тај нек иде, просто нека му је
Нека зида по калу калдрме,
Беговима камене конаке
Ханџијама низ друме ханове
И хоџама арапске џамије
Па нек ради нек се хљебом храни
За тог нема посла ни динара
У дружини Рада неимара".


5
Кад то чуше пет стотин мајстора
Двје стотине њих се издвојише
На рамена алат затурише
Па одоше куде који знаде
Остадоше три стотин мајстора
Остадоше завјет положише
Завјет Богу и Богородици
А свом Раду вјерност и послушност.


6
Многе мајке родише јунаке
Многе мајке родише вјештаке
Неке мајке родише и царе
Неке опет свете патријархе
Ал је један Боровићу Раде
Српске земље протонеимаре
Што му равна у свијету није
По вјештини са вјером вјенчаној
Благо мајци која га родила
Српској земљи што га одхранила.


7
Зида Раде цркву Љубостињу
Мушки зида, женски украшује
Ђевојачки по мермеру везе
По мермеру кано по ђерђефу
Руком зида, срцем Бога моли
Да заштити цркву ода свуда
Те да траје до Страшнога Суда.


8
А Милица покрај Рада стоји
Сваки камен милује и броји
На свакоме воштаницу пали
Сузе лије, вако намјењује:
"Овај камен нека спомен буде
Мом Лазару честитом кољену
Војсковођи крстоносне војске
Што за Христа паде на Косову
Да се вјечно пјева и спомиње
У небесном царству Божијему
И у сваком дому Србинову.


9
"Овај други нека спомен буде
Мом бабајку старом Југ Богдану
Ћутљивоме старцу на језику
Али гласном у витешком боју.
О мој бабо, спомен овај мали,
Ал сузама ја га више зали
Него кречом Раде неимаре.


10
"Овај трећи мојој старој мајци
Милој мајци мојих девет брата
Девет брата девет Југовића
Што из ока сузе не пустила
Ни за једним сином ни рођаком
Док јој срце пуче за Дамјаном
Кад јој гавран пусти из облака
Из облака па у крило мајци
Мртву руку мог брата Дамјана.
Теби мајко овај камен мали
Сузама га тужна ћерка зали
Вреле сузе с врелим кречом смеша
С врелим кречом Рада неимара.


11
"А сад Раде, славни неимаре
Глачај мени девет каменова
Нек блистају ка сестринске сузе
Све за спомен мојих девет брата
Девет брата девет Југовића.
Глачај длетом а ја ћу рукама
И рукама и челом и лицем
Нек осјете њине свете душе
Колико их милује сестрица
Сад жалосна робиња Милица.
Ево палим на сваком камену
Од мирисна воска воштаницу
Да Бог прости мога милог Бошка
Барјактара све цареве војске
И Војина, Влатка и Дамјана
И остале Бог да прости редом...
Реч је слаба – језик ми се суши
Али ето – лакше ми је души".


12
Кад то чуо Раде неимаре
И његових триста каменара
Опустише чекићи мистрију
Заплакаше кано ђеца мала
Па је Раде кроз плач бесједио
"Госпо наша царице Милице
Ти једина роду узданице
Та не плачи, срце нам не парај
Не слаби нас и не малаксавај
Ова црква треба да је пјесма
Пјесма Богу из долине плача.
Пјесма снажи руке неимара
Тежак посо пјесма олакшава
Ка што бива међу жетеоци
Међ копачи и међу орачи
Међу ткаље и међу везиље
И ја госпо бејах на Косову
А са браћом и родбином цјелом
Сви осташе гробом на бојишту
Сам се врати потуцало Раде
Да сам хтео за њима плакати
Обадва би ока исплакао
Те ти не бих данас овђе био
Ни зидао твоју задужбину
Слијеп не зида својијем рукама
Теке пипа туђу зидарију.
Него пјевај Госпо или ћути
Прими савјет, на ме се не љути.


13
"Но почуј ме што ћу бесједити
Што је прошло нико не поврати
Што ће доћи нико не одврати
Него скупи триста удовица
Све косовских сињих кукавица
Да пјевају пјесму будућности
Да пјевају српском васкрсењу
Тако ћемо, о царице свјетла,
Носилице свенародног бола
Свенародног бола и надања
Тако ћемо твоју задужбину
Брзо свршит и срећно довршит".


14
Милица је мирно саслушала
Па је Раду вако бесједила
"Мудра главо, неимаре Раде
Мудро мислиш и мудро говориш
Послушаћу како ме сјетујеш
Ал допусти цркви до слемена
Да ја сама плачем за Косовом
Да оплачем косовске јунаке
Да ожалим прошлост Србинову
А по томе Боровићу Раде
Од слемена до врха кубета
Нек се ори пјесма будућности.


15
"А сад Раде овај камен вељи
Нек је спомен војводи Милошу
Моме зету, славном Обилићу.
Ој Милоше, сунце међ звјездама
Ој Милоше, дико витезова
Сад опрости честитоме кнезу
Што послуша Бранковића Вука
Послушао па се покајао.
Овај камен Топлици Милану
Овај до њег Косанчић Ивану
Милошевим до два побратима
Крв им печат вјерности Лазару
Моје сузе – од мене уздарје.


16
"Овај камен нек је спомен драги
Страхинићу витезу без мане
Што погуби силног Влах Алију
Те част опра дому Југ Богдана.
Овај до њег Херцегу Стјепану
Што направи покор од Турака
А са своји кршни Херцеговци.
Овај до њег Мусићу Стевану
И брату му Мусићу Лазару
Синовима Мусе војводе
И Драгане сестре цар Лазара.
Овај камен Ваистину слуги
Што погибе крај свог господара.
Овај до њег Васојевић Стеви
Што опозда стићи на Косово
Што опозда али не одоцни
Но бој нови отпоче са Турци
Док последње обоји божуре
Крвљу својом и крвљу Азијском
И све храбре ђеце Васојеве
Те се тако ослободи клетве
И Лазина прими благослова.


17
"Овај камен Рељи од Пазара
Чудном Рељи, крилатом јунаку
Што потврди славу Србинову
Својом славом и својим јунаштвом.
Овај до њег Владети војводи
Што ми први донијео гласа
Са Косова поља божурнога
Ђе божури бјели растијаху
Док од бјелих посташе крмезли
Обојени крвљу од јунака.
Овај до њег слуги Голубану
Што вољаше за крст умријети
Нег остати са мном у Крушевцу.
Овај до њег Орловићу Павлу
Рањеноме до смрти витезу.
Овај до њег Косовци ђевојки
Што умрије лечећ рањенике -
Глачај Раде овај камен бјели
Нек се блиста српско ђевојаштво
Ка јутарња звјезда међ звјездама."


18
Тако Госпа редом спомињала
Спомињала косовске јунаке
Сваки камен споменик једноме
Јал двојици јал десеторици
Десетини јал буљуку цијелом
Са њиховим славним војводама
Док сто тисућније набројала
Изгинуле на Косову војске
Сваки камен плачем оживјела
На свакоме свјећу упалила.


19
Тако ишло по задуго врјеме
Док је Раде цркву изградио
Од темеља дори до слемена
А кад Раде до слемена дође
Тад царица свика удовице
Свикала је триста удовица
Све косовских сињих кукавица
И са њима њине сирочиће
Соколова палих соколиће.


20
Па кад их је царски погостила
И дарима многим обдарила
Овако им смјерно бесједила
"Сестре моје, тужне удовице
Погледајте цркву Љубостињу
Док је Раде до слемена зидо
Ја сам сваки камен намјенила
Јунацима палим на Косову
За крст часни и слободу златну
Јали моме јал вашем бабајку
Јали моме јал вашем војину
Јали мојој јали вашој браћи
Јали моме јал вашем рођаку
Јали куму јали пријатељу
Јал велможи јал његовом слуги.
Над сваким сам сузе исплакала
И свакоме свјећу запалила
Нек свак има споменик у цркви
Башу овој бјелој Љубостињи
Као да су живи узидани.
Њине душе нека овдје сљећу
Нека буду близу моје душе
Нека штите свету Љубостињу
Нек слушају српске уздисаје
И молитве сиротиње раје
Па нека их у небо узносе
Пред Господа и Богородицу.


21
"Сестре миле, ја вас нисам звала
Да плачете и да наричете
Над косовским драгоцјеним гробљем
Милица се за вас исплакала
Док је Раде Љубостињу зидо
Од темеља дори до слемена
Докле цркву није претворила
А у српски велики сузарник.
Данас ваше сузе уштедите
Још ће бити дана за плакање.


22
"А сад Раде гле кубета зида
Витка, свјетла, висока и красна
Да нам буду спомен будућности
Будућности свјетле Србинове
Изидане на горкој прошлости
На мукама многих мученика
На жртвама многих витезова
На сузама многих удовица
И на писку многих сирочића.
Сада сестре пјесму запјевајте
Запјевајте пјесму радосницу
Запјевајте српској будућности
И будућим срећним кољенима
Што ће доћи после ропске ноћи
Запјевајте српском васкрсењу
Докле Раде уздиже кубета
На бијелој Љубостињи цркви."


23
Кад то чуло триста удовица
У грлу су сузе уставиле
Па дрхтавим гласом запјевале
Запјевале пјесму радосницу
Радосницу српској будућности
"О свевишњи Боже над војскама
Над војскама небесних анђела
И војскама српскијех ратника
Благослови српска покољења
Што ће доћи после ове ноћи
Да с' умноже с Твојом помоћи
Кад Ти хтеднеш и Ти када рекнеш
Сухо дрво озелењет мора
Кад Ти хтеднеши Ти када рекнеш
Српски ће се васкрс заблистати
Твојом славом Срби прославити
Порушени двори оправити
И кандила хладна упалити
Упрљано име Исусово
Опраће се водицом од ружа
Усправит се сломљени крстови
А замукла звона зазвонити
Земља ће се крстом освјештати
Народ ће се Христу поклонити
Завладаће правда и слобода
Зацарити љубав и истина
Наша села пјесмом напунити
С младићима старци ће играти
С невјестама баке ликовати.
Хвала Богу и Божјој милости
О да дивне српске будућности
Красне, свјетле, високе и славне
Ка кубета царице Милице
Што их гради неимаре Раде.
Све ће тако бити ако Бог да
И бијела црква Љубостиња
Наше миле Госпе задужбина."


24
То све слуша Раде неимаре
Па од миља и он запјевао
Још повика на триста мајстора
Да и они гласно запјевају.
"Кад косовске, браћо, удовице
Пјеват могу народу и Богу
И у ноћи чекати свануће
А у ропству срећу и слободу
Шта ј' остало нама јунацима
Што са Лазом бисмо на Косову?
Но пјевајте, браћо моја драга
Све пјевајте и опет пјевајте
Док на цркви кубета свршите
Кубета нас са небом везују
И са светом Небесном Србијом
И са свјетлом нашом будућношћу
Тако рече госпођа царица
И осталих триста удовица."
Тад запјева три стотин мајстора
Запјеваше мушки гласовито
Чекићима пјесму удвојише
Све пјеваше и попијеваше
Докле свету цркву довршише.


25
Ето тако, Срби и Српкиње,
Љубостиња како се градила
Пола с плачем а пола с пјевањем
То је судба правога човјека
И то вам је судба Србинова
Без плакања нема радовања
Без трпљења нема ни спасења
Без Голготе нема Васкрсења
Једно с другим када се удруже
Личе трњу око рујне руже.
То је знала царица Милица
Љубостињска славна ктиторка.

[Милан Бандић]

KO 'HO ГОРОМ РОМАНИЈОМ ПРОЂЕ!

Срби, браћо, да запјевам и ја
Нека јекне гора Романија,
Да србскога поменемо лава,
Којега је овјенчала слава,
A душманске патроле и страже,
По врлетним планинама траже,
A крију га зелене јелике
Од проклете земље Америке!
Ко 'но гором Романијом прође,
Је ли Лазар, или Карађорђе?
Оно десет пунанијех љета
Брат Радован Романијом шета!
Романијо, Новакова горо,
Знаш ли горо шта обећа скоро,
Напаћеном роду и племену,
У најтежем вакту и времену,
Да га нећеш крвницима дати,
Па да ће се свијет џомбосати!
Кажи роду, Србинова дико,
Чува ли га од хајдука ико,
Од хајдука кова Новакова?
Да л' је хајдук у животу који,
Што се смрти јуначке не боји,
A да може, умије и смије
Врелу крвцу да за њега лије?
Рашири му, Романијо, гране,
Чувај нам се брате, Радоване!
Радоване, наше име мило,
У душу се србског рода скрило.
Залуду те прогоне и траже,
Тебе Господ чува и помаже,
Свети Сава на распећу мије,
A кријепи Свети Василије,
Јер си свету ватру пропирио,
Кад си браћу c браћом помирио
И Србина вјером обожио
И на жртву себе приложио,
Te je јада међ' Србима мање,
Радоване, рода радовање!

Јавор гусле не знају да лажу,
Чујте, браћо, шта нам гусле кажу:
Ко издао витеза србскога,
За дукате силника мрскога,
Проклето му довијека племе,
Кућно му се провалило шљеме,
Крвљу му се прелили бадњаци,
Од њега се излегли губавци,
Затрла га са небеса сила!
Је л' овако, Срби, браћо мила?

[Милан Бандић]

Суђење Сердару Шћепану Радојевићу

Силна војска Омер Паше
црногорског Књаза примораше
да примирје са Турцима склопи,
ради општег мира у Европи.
Кад Књаз ово потписа и среди,
у нахије јави и нареди
да ко неби пушку опалио,
и примирје ово покварио.
Сердар Шћепан није знао за то,
те прекрши наређење дато
оде с четом низ Херцеговину,
те под тврду Голију планину
на вратима од дуге крваве
двије турске посијече главе,
и по своме обичају старом
из Дуге се врати са Шићаром
и у село стиже Марковину,
танкој кули низ Гарач планину.
Кад је за то Књаз Данило чуо,
као муња небеска плануо
и не мога бијес да савлада,
већ дозива Ђукановић Рада,
:"Узми Раде перјаника седам
ил ми се не враћте ни један,
и у току данашњега дана
пронађи ми Сердара Шћепана,
због кршења уговора мира,
од два суда један нека бира.
Или нека на Цетиње дође
или нека Мушовићу пође
да му Турци у Никшићу суде,
због његове самовоље луде
нешћеднели тебе послушати,
на мјесту га мораш мушкетати."
А кад стиже Марковини Раде,
и наредбу Књажеву предаде
Сердар стао не зна шта да ради,
наредба га ова изненади
па размишља на коју ће страну,
или Књазу или Капетану
зна нарав је Књажева пријека,
ту сигурна погибија чека
и то од свог Богом побратима,
и ријеши да иде Турцима
да га братска не убије рука,
Турци су се намучили мука
гонећи га да му главу смакну,
и на бедем никшићки истакну,
сам ће им је данас однијети,
једном ће се свакако мријети
и на свога помамног дорина,
пређе преко тврдијех планина
па кад градским бедемима приђе,
и стража га из шанаца виђе
прво Сердар оружје одложи,
и долазак његов образложи
па је онда замолио стражу,
да све Бегу Мушовићу кажу,
да је дошо да му суде Турци,
сад се нађе Мушовић на муци
јер овоме надао се није,
али сазва Турке виђеније
на својему бијеломе хару,
да пресуду донесу Сердару.
Но кад Шћепан међу Турке бану,
он поносно приђе Капетану:
"Капетане од Никшића града,
доста сам ти задавао јада
доста сам то заплакао була,
и тврдијех разрушио кула,
ево главе са Сердара жива,
дар који се ником не дарива.
Одавно је тражиш Мушовићу,
да закитиш бедем у Никшићу!"
Дрскост ова изненади Турке,
на сабље им полећеше руке,
чекали су молбу и кајање и
његово понизно клањање.
Бег Мушовић корити га поче,
"Mало лакше мрки Црогорче,
није ово Дуга ни Голија,
већ суд турских праведних судија
што пресуду треба да донесу,
самовољи твојој и бијесу."
Џидић Хасан устаде и рече,
:"Jа предлажем да се посијече,
сам је себе на смрт осудио,
суд му није ни потребан био."
Oнда рече Мустај Беговићу,
:"Jа предлажем Беже Мушовићу
да се Сердар на колац набије,
и пресуда изврши што прије."
Онда вели Париповић Беже,
:"Hас освета и крв братска веже,
да овога нашега крвника
и великог дрског разбојника,
на најтеже ударимо муке,
пошто смо га скучили у руке,
он је дваес посјеко Турака,
најбољијех Никшићких јунака
многе буле у црно завио,
на хиљаде брава објавио
није дао из града изаћи,
па да би се одужили браћи
нешто теже од смрти пронаћи,
те Сердара црногорског смаћи."
Аџиманић Беже проговара,
:"Aман Турци дајте ми Сердара,
два ми брата у Дугу посјече,
а онда се пред Књазом зарече
да ће главу и моју да скине,
па тако ви Меке и Медине,
и тако ви у Стамболу Цара,
поклонте ми Шћепана Сердара,
да га мучим да срце насладим,
док му живот на муке извадим."
Аџајлија Перизовић стари
сабираше изложене ствари
има старцу стотину година,
зна га добро Мека и Медина
састајо се с Никцом од Ровина,
носи рану с` крвавијех Круса
бранио је Цариград од Руса,
три је пута био код Султана
па се старац диже са дивана:
"Турци браћо, мојега ми дина
ви немате људскијех врлина
ни јуначке части ни угледа
зар то није за Цара уврједа
ако главу смакнемо Шћепану
помрачисмо славу Капетану
и зато ће сва Европа знати
зар се смије тако поступати,
свезана је лако погубити
а још лакше углед изгубити
но освета братска кад вас мучи
што се који од вас не одлучи
да Сердара под оружјем срете,
јер јунаци јуначки се свете
или што га на мегдан не тражи
разјарено срце да ублажи.
Сердар тако поступао није
са Турцима рука свезаније
ћерка моја у Гацко удата
Сердару је Шћепану предата
Када су је Црногорци били
у злогласној Дуги заробили
Сердар Шћепан у Дугу крваву
чувао је као своју главу
да је неко мрко не погледа
док на Крстац Звиздићу је преда
тако људи и јунаци чине,
то су праве људске величине!
Да је Шћепан за примирје знао
и за ријеч Књаз коју је дао
не би данас на суд турски био
нит би Књазу ријеч погазио
ово није катил ил зликовац
већ поштени један Црногорац,
који живот и слободу брани
а ви данас Турци Никшићани
мислили сте да стекнете славу
кад смакнете Сердареву главу
коју сабља ни пушка не штити
смије ли се који усудити
да на мегдан позове Сердара
доље испод Мушовића хара
у присуству овог славног суда
и с тим нек се заврши пресуда."
Погледаше преда се бегови
предлог им се не допаде ови
па кад мучна тишина завлада
док подоцкан Капетан од града
прошета се по бијелом Хару
затим приђе Шћепану Сердару:
"Jа у име правде и Алаха
и у име Никшићких Турака
поклањам ти живот каурине
без дана се суђеног не гине
а коме се од Бегова крива
што те пуштам из Никшића жива
нек те сјутра нађе и посјече."
Oнда Шћепан Радојевић рече:
"Капетане ти ме пушташ жива
а сви Турци сматрају ме крива
и тебе ће сјутра окривити
кад ти стану дојаве долазити
да је Сердар Шћепан с хајдуцима
ударио Никшићким Турцима
па се немој после покајати
примирје ће кратко потрајати."
Капетан му потврду написа,
па удари печат и потписа
а коња му и оружје врати
и стража га из града испрати
до високог Будоша планине.
Но што мрки Црногорци чине
од како су чули за Сердара
и поступак Књаза господара
сва се Црна узбунила Гора
Сердар Шћепан осветит се мора
на муку се нађе Књаз Данило
покаја се но је касно било,
Црногорци пргави и љути
с Турцима ће кавгу заметнути.
Но кад Шћепан стиже на дорину
у малено село Марковину
проломи се плотун из пушака
а запјева Сердарева мајка,
гласнуше се Гарча чобани
при врх брда на сјеверној страни
џефердаре танке опалише
и веселу вијест објавише
у сва села Катунске нахије
Сердар Шћепан да погубљен није.

[Милан Бандић]

КРВАВА КРАЈИНА

Гуслар Божидар Божо Ђукић

Еј иако ме братске ране боле,
пјеват' оћу Крајишници воле
Да их жеља од Крајине прође
све док вакат од освете дође
Да поврате своју ђедовину,
еј јер јунаци никад не умиру.

Причаћемо младом нараштају
за Крајину и њену издају
Питају се српске избјеглице
камо наше војне јединице
Ко наредбу издајничку даде,
те наш народ толики пропаде.

Што поклато а што побивено,
ил' на друге муке уморено
Камо наша сила и техника,
еј ко то пусти српскога крвника.

Без иједног метка опаљена
да Крајина буде опкољена
Мјесто да су дијелили метке
издајници растурише летке
Те остаде ријеч за памћење
и наредба строга - Повлачење!

На два дана прије пада Книна
пут направи срамотна дружина
Кудијеће проћи избјеглице,
голоруки и без одступнице.
Крајина је у старом земану
одољела Цару и Ћесару
а не мога' одољет' Туђману.

Пет година крвавога рата
ниђе неби да приђе Хрвата
Да помоли у Крајину носа,
јер је било српскога поноса
Камо српске јединице наше
те олако уђоше усташе
Да кланицу по Крајини чине,
еј на срамоту српске сиротиње.

Што Крајину обавија тама,
горе села код Грчког Ислама
Јели могло осванути прије
црње јутро од Светог Илије
Те два дана по Илиј'ну дану
еј Српство моје овако пропану.

Миљевачки плато код Дрниша
Србинова гробница највиша
Дивосело код Госпића града
каквијех је доживјело јада
Дивна Лико од Крајине дико,
остал' тамо од Србина ико.

Ој Штиково твоје ти љепоте
можеш ли ми описат' страхоте
Како прође од усташког ножа,
јели кућа у животу можда
Ко ми моју ђедовину дира, имал'
иђе штиковачког сира
Твоја поља и росне ливаде,
еј шта ми моји Штиковљани раде.

Не чује се више пјесма личка,
велика је туга избјегличка
Нит се чују дипле ни двојнице,
замућена вода на Плитвице
Нит' освићу као прије зоре,
а Каринско сво у крви море.

Еј тече Крка мутна и крвава,
а Зрмања људске кости ваља
Ништа није као што је прије,
шаховница над Книном се вије
Пала тама цијелом Крајином,
плаче небо за српском судбином.

Опет се је као некад прије
Чарнојевић диг'о Арсеније
Заставит' се неће до Карпата,
тражи кућу без кућнијех врата
Крену раја с Баније, Кордуна,
Зеленграда, Војнића и Слуња
Од Обровца, Лапца и Бенковца,
од Дрвара, Грахова, Петровца
Имал' теже на свијету ишта
но кад кућна остављаш огњишта.

Ведро небо а муња сијева,
јели јава или се снијева
Тужно бјеше погледати ово,
далматинско пусто је Косово
Куд погледаш свуд је касапница,
гордо стоји црква Лазарица
А у њојзи нема свештеника,
разваљена врата од челика
Крв просута по њеном олтару,
свеца нема на њеном дувару
Ништа од ње боље прошла
није стара црква Пророка Илије.

У даљини на једном пропланку
чујеш неку ојађену мајку
Тужно цвили за јединцем сином,
за Косовом, цијелом Крајином
Ој Косово Далматинско
оћеш икад бити српско!

Оће ли те млади нараштаји вратит'
икад српском загрљају
Оћел' икад Српство у будуће нестат'
клете Бранковића куће.

Еј да ми је сад у ове дане
да устане Рашковић Јоване
Соко сиви, људска величина,
па да дође до његовог Книна
Шаховницу види ђе вијори,
а сви српски похарани двори
А гробови наши прекопани,
еј није исто што је било лани.

Јованова разорена кула,
а крајишка пјесма умукнула
Личка капа са црнијем флором,
низ њу ресе, жалост за Косовом
Ех шта ми је ђе сам залутао,
сном вјечитим Јован је заспао
Ни мртвоме недам да почине,
опрости ми неумрли сине!

Еј да ми је да ме жеља мине,
на извору да дођем Цетине
И цвијеће ђе је неувело,
на лијепо Милошево врело
Зором дођем на ријеци Крки,
ђе су вазда калуђери мрки
Школовање ђакона, монаха,
епископа, српских Патријарха.

Ој Косово што си поред Книна
бићеш опет у руке Србина
Твоја поља, природно богатство
највеће је Крајишнику царство
Па ће опет на бедеме Книна
винут барјак у руци Србина
Доћ' Личанин у лијепој Лици,
еј јел' овако браћо Крајишници!

[Милан Бандић]

Погибија Попа Мила Јововића

У данима кад на Никшић
Црногорци ударише,
кад бијаху дошли дани
да не буде турски више,
у логору Црногорском,
покрај куле Лековића
неко књазу оклевета
Попа Мила Јововића.
А књаз Мила позиваше
уз присуство свих војвода,
па му рече: " Попе Мило,
нит си вино нит си вода!"
плану Мило као муња,
полеће му сабљи рука,
а два ока ко стријеле
сијевнуше у хајдука!
Војводе се уплашише
од изгледа вука горског
да оружје не потегне
на владара црногорског.
Као да му оштрим мачем
срце мушко расијече,
па запита: " Господаре!
Бог са тобом, шта то рече?!
Зар признање то је твоје,
што учињех Црној Гори,
и зар има неког ко би
мого Мила да прекори?!"
књаз не рече ништа више
но у страну некуд гледа,
док чувеном харамбаши
срце пуца од иједа!
Па се с тешком љутњом бори
савлађује бијес у се,
од иједа златне токе
на прсима тресу му се!
Па љутито напуштио
Господара и војводе,
и у шатор свој свилени
са мислима тешким оде.
Јекну као лав рањени
неправда га пече, боли
мисли како осветит се
господару књаз Николи.
Па у љутњи гусле зграби,
одјекују танке струне,
кликну Мило као соко,
па се Ћетном мајком куне:
да ће поћи у град Никшић
сам, без иког, истог дана
и на мегдан позват силног
Мушовића капетана!
Баци гусле, узја вранца
преко Зете пређе воде
и на хату помамноме
преко поља у град оде.
лети вранац низ Растоке
као да га носе крила,
док с бедема турска стража,
опазила Попа Мила.
Па излазе из шанаца
да чуднога госта виде,
па питају један другог:
"Ко је? Куд ће? Од куд иде?
То је неко полудио,
или иде на предају,
или иде да погине,"
турске страже нагађају.
А Поп Мило све је ближе
до Турака и шанаца,
под собом је заморио
бијеснога свога вранца.
Као што му доликује
бира турске породице
на најљуће иде шанце,
на најљуће градске злице.
па, ако би погинуо
да погине од јунака,
од чувених и признатих
Феризових потомака.
Устави га турска стража
на капију од Никшића,
каза им се и нареди:
"Зовите ми Мушовића!"
Када чуше Турци ко је,
потрчаше капетану,
мало затим и Мушовић
на капију градску бану.
Па кад виђе Попа Мила
на бијесном вранцу своме
доласку се изненадном
обрадова његовоме:
"Од куд јутрос, Јововићу?"
веселијем гласом рече,
"Зар од књаза црногорског,
у мој тврди град утече?
Примамо те објеручке,
све ћемо ти опростити,
животу ти харамбашо
вјеруј, неће ништа бити!"
Плану Мило: " Доста више!
Не будали без потребе.
Ја сам дошо капетане
Да на мегдан зовем тебе!
Да докажем Господару
да нијесам што он каже,
и ономе што ме пањка
и о мене свашта лаже.
Но се спреми и изађи,
бирај мјесто за мегдана!"
Те ријечи као муња
погодише капетана.
Преблијеђе пред хајдуком
из јуначке Марковине,
јер је знао да од сабље
његове се лако гине.
не смје мегдан да прихвати,
препаде се својој глави
а на славу и н апрошлост
куће своје заборави.
Нијесу су му као и он
страшљивице били стари,
но јуначки три вијека
са Никшићем управљали.
Излазили на мегдане
најбољијем јунацима
сјекли главе црногорске
по брдима и кланцима.
Данас сабља Мујагина
наче славу куће ове,
нема срца да позиву
јуначком се одазове.
Већ у страху, кукавички
знак на кули стражи даде,
јекну плотун са главице,
Поп погођен с коња паде!
Вранaц стрекну и побјеже
натраг преко воде Зете,
а на Мила са сабљама
низ главицу Турци лете.
Па се грабе ко ће први
махнут сабљом по соколу,
за чије је име чуо
и цар Хамид у Стамболу!
На мртвога попа стиже
Феризовић Хасан први,
звизну сабља, глава паде
у сточену локву крви.
На највећу градску кулу,
на врх хара Мушовића
истакоше Турци главу
Попа Мила Јововића.
Са стржевог оштрог колца
гледа Мило са висине,
како му се Турци зоре
и по граду шенлук чине.
А гавран се, црна птица
обрадова изненада
кад крваву виђе главу,
па се вије изнад града.
Примиче се изнад табље,
да на бедем падне тврди,
по старијем навикама
мушку главу да нагрди.
А кријући из харема
кроз пенџере вире буле,
да чувену главу виде
српског попа на врх куле.
Немогу се нагледати
и начудит буле младе,
па питају једна другу
што поповске нема браде?
Но кад вранц зарзао
пред шатором Попа Мила,
сва се војска црногорска
У логору узбунила.
Јер се јаду досјетише
па планове тајне граде,
мало затим турска стража
обезглављен леш предаде.
Кад виђеше труп без главе
чувенога харамбаше
све војводе и војници
у логору заплакаше.
Смркнуло се књазу лице,
много жали Попа Мила
јер његова ријеч јутрос,
повод му је смрти била!
Па дозива перјанике,
и овако каже њима:
"Сахраните Попа Мила
са највећим почастима!
јер је Мило заслужио
кроз сто наших окршаја
да с јуначким почастима
сахранимо љутог лава.
Учесник је свих битака
од Бојане, па до Дрине,
па и ако данас лудо
оде у град да погине."
А ујутру, у свитање
једна храбра жена млада,
прокраде из кроз шанчеве
из Никшића, турског града.
Устави је наша стража,
а Госпава њима каза:
"Носим нешто много важно
за Николу, нашег књаза."
Кад је прими књаз Никола
Црногорка кршна ова
дар потеже необични
Господара те дарова.
Књаз мараму одвезао,
кад крвава у њој глава
али познат не могаше
Попа Мила, љутог лава.
Крв се смрзла и покрила
дивно лице у јунака
познати га не би могла
ни рођена Ћетна мајка!
Крвљу очи заливене,
умршена коса дуга,
кад Господар дозна ко је,
на срце му паде туга.
А Госпава причат поче:
"По поноћи ноћас, књаже,
провукох се кроз шанчеве
и кроз густе турске страже.
Успузах се уз зидине
тврдог хара Мушовића
и украдох са врх табље
главу Мила Јововића.
Зар јуначку главу ову,
гледат каку кљују птице,
а да срце наслађују
Никшићани, љуте злице."
Књаз крваву узе главу,
па овако проговара:
"Попе Мило, зашто јутрос
ожалости господара?
Ја се с тобом нашалио,
а тио као муња плану
и однесе на дар главу
никшићкоме капетану.
По јунаштву и памети
у прве те бројих људе
данас твојој црној смрти
Црногорци сви се чуде.
Ко би мого помислити
да ћеш тако учинити
и без ништа, без потребе
главу своју изгубити?"
Па Новаку Рамовоме
Књаз Милову главу даде,
Новак главу пољубио,
и овако зборит стаде:
"Стрико Мило, грдна рано,
какве су те тешке муке
наћерале да улетиш
у град Никшић, међу Турке?
Ко те стрико оклевета,
и отрова љутом злобом?
Што ме не зва када пође,
да погинем и ја с тобом?
Тебе Турци не убише,
но лаж, мржња и клевета
оних што им твоја слава
и јуначко име смета!"
Погледа га књаз љутито,
па наредбу хитну дава
да се Милов гроб откопа
и сахрани с трупом глава.

Ето тако попа Мила
плаховитост скупо кошта,
под тврдијем зидинама
крвавога Оногошта!
Да докаже своју вјерност
пред Николом господаром,
ко Обилић некад што је,
на Косову пред Лазаром.

[Милан Бандић]

Погибија мале Милице Ракић

Миленијум трећи стиже,
На раскршћу два вијека,
Послушајте од силника,
Српски народ ста дочека.
Моћна сила Нато пакта,
У Бриселу кад одлучи,
Да војничку моћ и силу,
На малени народ сручи.
Па су тукли немилице,
Кидисали на циљеве,
Које штите на папиру,
Конвенције из Женеве.
Ратно право погажено,
А силници сишли с ума,
Склањане су бебе мале,
По склоништа и подрума.
Те макање тек рођене,
Ко да знају па не плачу,
И оне су пркосиле,
Подивљалом освајачу.
Ево један црни примјер,
Каквих има на стотине,
Како коси агресија,
Чисте душе и невине.
О  Господе на небеса,
Твоја милост душе прима,
Па невину жртву узми,
Међу својим анђелима.
Ти сто владаш васионом,
Праведника и месије,
Препознат ћеш малу жртву,
Неправедне агресије.
То невино чедо мало,
Милица се Ракић зове,
А бомба је агресорска,
Прекинула дечје снове.
Та макања трогодишња,
Шта је могла да нанесе,
И са чиме да угрози,
Америчке интересе?
У тренутку судњег часа,
У кући је боравила,
У узаној просторији,
Свога кућног купатила.
Гледала је замишљено,
У прстиће малих шака,
Размишљала о Снежани,
И о седам патуљака .
На свој начин тумачила,
Шта би био принц из бајке?
О коме је причу чула,
Од  Душице младе мајке.
Није знала да те ноћи,
Вук западни пружа шапу,
Да растави са животом,
Малу српску црвенкапу.
Није знала да на небу,
Изнад родне Батајнице,
Лете тешки бомбардери,
Крволоци и убице.
Док одједном прекидоше,
Сањарења маште њене,
Звуци страве и ужаса,
Знак узбуне и сирене.
Још сирене за узбуну,
Језиво су завијале,
Касетне су бомбе близу,
Ракићеве куће пале.
Од прозора купатила,
У комаде прасну стакло,
А дијете погођено,
Са мјеста се није макло.
А Душица мајка врисну,
Мајчински јој нагон збори,
Да безгрешно њено чедо,
С невином се душом бори.
Отац Жарко брзо скочи,
А на врата купатила,
Слика страве и ужаса,
Срце му је заледила.
По пиџами с цветићима,
Црвена се крв разлила,
Рече отац зашто бомба,
Мене није погодила ?
Мале усне Миличине,
У осмијех развучене
А веселе бистре очи,
Стоје широм отворене,
Лијева јој мала шака,
На крваву љуту рану,
А крв лије немилице,
По прстима и по длану.
Млаз крвави ко да броји,
Дечјег срца откуцаје,
Примијети црни отац да,
Живота знаке даје.
Па рукама уздрхталим,
У наручје чедо хвата,
Чини му се да му збори,
Помози ми мили тата!
Жури отац амбуланти,
Са комшијом у колима,
А све мисли да још наде,
За Милицу малу има.
Бришти мали брат Алекса,
Код излазних кућних врата,
Па Душицу мајку пита :
“Ђе однесе секу тата“?
Крије мајка горки јаук,
Рад Алексе малог сина,
А кида се у комаде,
Њежна љубав материна.
Па у јаду сину збори,
Да се стрпи и сачека,
„Буди добар надо моја,
Вратит ће се брзо сека“.
Но мајчина празна нада,
Истопи се и потону,
Јер на столу амбулантбом,
Миличино тијело клону.
Срце стаде, душа оде,
Међ небеске анђелчиће,
Па у кући мајка кука,
Јер јој црна зора свиће.
На животну позорницу,
Тек Милица бјеше стала,
А на небо винула се,
Њена чедна душа мала.
Јадна мајка чупа косу,
Грли лутке Миличине,
И Алекси сину рече:
“Ето иде сека сине“.
„Ево новац па отиди,
У цвећару срећо мила,
Купи твојој малој секи,
Три црвена каранфила.
Нека ти их замотају,
Црном траком људи неки,
И напишу брат Алекса,
Са љубављу својој секи .
То је задње што јој дајеш“-
Уплакана рече мати-
„Никад више твојој секи,
Нећеш поклон куповати,
Твојој секи још се нису,
Ни пелене осушиле,
А погибе као жртва,
Најмоћније свјетске силе“.