Само за Четника

Поранила Црногорка на Морачу рубље прати
И повела Мивоја да самоћу уз њег' крати.
Јер у дому своме живе као двоје сиротана
Од кад сами остадоше већ годину ево дана.

Оца су му Турци смакли у крвавој бици лани
А он оста уз кољено к'о заклетва Милијани.
Горштакиња кршна ова, жена млада и лијепа
Подиже га и његује и к'о свака мајка тепа:

Расти мајци жељо моја, расти моје чедо драго
Осветниче мој будући, мој поносе, моја снаго.
Кад порастеш да осветиш свога оца харамбашу
И убијеш, ако Бог да зулумћара Омер пашу.

Тог младога крволока што Миљана мога смаче
Па му главу одсијече и на тврди двор истаче.
Да је кљују гавранови и остале сличне птице
А он да се наслађује док Миљану грде лице.

Сахранити нисам могла ту јуначку дивну главу
Што је широм Горе Црне у бојеве стекла славу.
Што по чојству и јунаштву равнога му не би ниђе
А Омер га на превару уби с' леђа кад га виђе.

К'о и вазда кукавички јер то тако код њих бива
А не смједе пред њег' стати, нит' Миљана срести жива.
Над мртвим се оцем твојим биједнички иживљава
А наш народ Црногорски нељудски понижава.

Миливоје, рано моја, задаћа те тешка чека
Кад ми стасаш за оружја тог да смакнеш нечовјека.
Ал' јуначки на мегдану, као и твој отац што је
Кад за главу скраћиваше противнике многе своје.

Ја бих паши кад бих могла рада била главе доћи
О, како ћу несретница, немам сине зато моћи.
А жена сам и неука за мегдана и за боја
Ал' у тебе наду гајим ти једина срећо моја.

Па ћеш мајци јунак бити као Миљан и још бољи
Прискочити и помоћи сваком ко је у невољи.
Да се смире и почину кости твога оца врла
Јер то душо заслужује љубав моја неумрла.

Па дух његов да те прати и над тобом вазда бдије,
Да те штити и заклони од зла и од погибије ...

И док мајка сину прича, док му тепа, док му збори
Од некуд се изненада на дорату Турчин створи.
Погледа је и познаде очи му се засијаше:
Да ти ниси Кауркињо жена оног харамбаше?

Што ми грдне зада јаде и многе ми сруши куле
Што га куну и проклињу удовице младе буле.
Што га једва посијекох у ономе љутом боју
Кад удари с' хајдуцима и нагрди војску моју.

Но ме срећа тад послужи кад он уста иза Руса
Не виђе ме, ја опалих и оде му глава руса.
Па и јутрос Милијана ако но те тако зову
Срећа ми се насмијеши нађох себи жену нову.

Кршну, младу и лијепу ни везир је љепше нема
Од вечерас ти ћеш бити нови украс мог харема.
Сијају му очи вране у образе крв се купи
Па се саге са дората Миливоја сабљом лупи.

Удари га кљоштимице и дијете земљи паде
Милијана цикну млада и међу њих храбро стаде:
Не дирај ми Миливоја рђо једна над рђама
Лако ти се јуначити јутрос ође и над нама.

Зашто некад не изађе мом Миљану на мегдана
Но си јадо ође наш'о да му бијеш сиротана.
А њега си погубио иза леђа про ограде
Зар то тако часни људи и јунаци икад раде?

Но харема што се тиче то ме пашо не занима
Милијана за то није она себи сина има.
Наследника Миљанова што ће од нјег' бољи бити
И који ће кад порасте свога оца осветити.

Не будали Кауркињо, Омер очи исколачи
И с' доратом крочи ближе Милијани и Морачи.
Биће дјеце и то пуно ти Влахињо прелијепа
Рађаћеш их са Омером и нек' ово Влашче крепа.

Па је зграби и пребаци свом дорату до ункаша
И потјера снажно хата про Мораче Омер паша.
Наумио да пренесе Кауркињу Милијану
Преко воде плаховите на супротну њену страну.

Да је води пут Никшића и у харем да затвори
Да натјера ил' сачека док се млада не покори.
На обали син јој оста плаче тужно и дозива
Док га слуша Милијана трострука је хвата зима.

Али ова Горска Вила проговара Омер паши
Док их вода запљускује па се од ње дорат плаши:
Зар ти пашо није доста што Миљана уби мога
Већ би да му и син страда сам без игдје иког свога.

Ујаци му погинуше у бојеве набањане
А два брата Миљанова на Морачи оном лане.
Од рода је МИљанова он једина глава мушка
Коју ето сад не штити нити сабља нити пушка.

Па зар хоћеш Милијани убит' задње што је њено
И зар мислиш да ће све то проћ' Омере некажњено.
Знаш ли црни несретниче да те никад нећу љубит'
Но ћу ако икад могнем без милости тебе убит'.

Двоумит се вјеруј пашо ниједнога нећу трена
Харамбаше чувенога и сам рече да сам жена.
А Бог ће ти опростити са свог Трона и Висине
Он одозго добро види шта нељуди од нас чине.

Па с' отрже од Омера иза паса нож му зграби
И у стомак немилице Горска Вила њему заби.
Те с' дората уплашеног у таласе хладне скочи
А Омер се с' душом бори док не склопи црне очи.

Па се онда с' коња свали таласи га прогуташе
Ето тако и крај дође зулумима Омер паше.
Милијана вјешто граби кроз таласе ка обали
Гдје је чека Миливоје уплакани синчић мали.

	Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
		Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije