|
Милан Бандић
|
 |
« Odgovor #45 poslato: Novembar 18, 2008, 11:11:05 » |
|
ХАПШЕЊЕ КАРАЏИЋА
Сину вијест као муња
у смирају љетњег дана,
да су рђе ухватиле
Караџића Радована!
Црни српски издајници
издадоше српског вођу,
дођоше му русе главе
као Милош Карађорђу!
Рад хајтера душманскијех
продадоше свога брата,
гурнуше га у чељусти
злогласнога казамата!
Да га вражје слуге муче
да са њиме срце сладе,
о, Господе, виђи силни
шта од српског рода раде!
Зар онаквог српског лава
да ђаволи хашки муче?
Шта си данас дочекао
са планине горски вуче!
Зар Шујовог праунука
што пос’јече Смаил-агу,
да продате крвницима
у проклетом граду Хагу!
Зар онаквог предсједника
да продате душманима?
Бог вас клео, издајице,
не било вас међ’ Србима!
Радован је људсковина
од витеза и племића,
потомак је Шуја, Митра,
Марка, Вука Караџића!
Што су Српство задужили
кроз бојеве и мегдане,
сјекућ’ главе са Турака
и на себи носећ’ ране!
Радован је таквог соја
за Српство се жртвовао,
и под барјак Карађорђев
поносито бјеше стао!
Кад су клете потурице
оштре сабље исукале,
да би опет српски народ
као вазда што су, клале...
Тад се Рашо под барјаком
заклео у једног Бога,
да чајничку Богомајку
неће каљат’ турска нога!
И да ће се српски барјак
вијорити с Романије,
да покаже крвницима
да то турска земља није!
А кад Босном мегдан крену
земља, камен, ватром гори,
а Србин се с тешком муком
за слободу своју бори!
Тад је Рашо учинио
што ниједан Србин није,
да државу српску створи
од Крајине па до Дрине!
Од Требиња до Купреса
од Добоја до Зворника,
преко Дрине данас сија
трећа српска република!
Заливена сва у крви
палих српских соколова,
што достојно осветише
славне претке са Косова!
На челу је српске војске
стао соко и племићу,
славни Ратко ђенерале
десна рука Караџићу!
Због њиховог славног дјела
и отпора душманима,
свјетске силе почеле су
да се срамно свете њима!
Оптужницу срамну пишу
и на смрт их осуђују,
а одреде смрти шаљу
да их нађу и убију!
Тад се Ратко и Радован
одметнуше у планине,
да ту себи мира нађу
док слободе Сунце сине!
Али то је потрајало
десет љета па и више,
а уходе и убице
сваки камен преобише!
И док су га сви тражили,
по горама, испод хлада,
Радован се налазио
у сред стојна Београда!
Нит’ је бјежа, нит’ се крио,
но с народом својим био,
и ширио српску вјеру,
а болесне лијечио...
Ал’ га нико позна’ није
дуга коса, с’једа брада,
ка Југ-Богдан да бијаше
из Крушевца стига’ града!
Док је био на слободи
Радован је једне ноћи,
чуо гусле како јече
па похита тамо поћи...
Бјеху Срби скупили се
па уз гусле запјевали,
надалеко дивни звуци
у ноћ бјеху допирали...
Радован се примакао
па Србима назва Бога,
па упита да л’ примају
међу собом и још кога...
Па им рече: „Волио бих
да гусала чујем звуке,
да ме жеља стара мине
на пећине и хајдуке!
Па могу ли, браћо моја,
ту, међ’ вама сјести мало,
ка да би ме рајско Сунце
са небеса огријало!”
Гуслари га тад’ сједоше
као брата рођенога,
нико од њих и не слути
да гледају вожда свога!
Па се пјесма наставила
уз гусала свете струне,
помену се Карађорђе
и његове славне буне!
И цар Душан и Косово
бритка сабља Милошева,
и издаја Бранковића
стара клетва Лазарева!
А кад неко пјесму крену
о другоме Обилићу,
о витезу с Дурмитора
Радовану Караџићу...
Ту Радован диже главу
очи му се засијаше,
али ријеч не изусти
нити ишта говораше...
А кад виђе слику своју
ђе са зида смјерно гледа,
тад у њему све ускипта
а срце му мира не да!
Бије срце у грудима
великога српског сина,
не могаше да одоли
но затражи чашу вина!
Када гусле затајише
Радован се попридиже,
па дрхтавом руком својом
чашу вина увис диже:
„Хвала, браћо, соколови,
на предивној овој ноћи,
али, већ је доста касно
морао бих дому поћи...
Пуно ми је срце моје
када видим да још има,
правих српских потомака
што с не дају душманима!
Не дајте се, браћо моја,
да вам слогу братску кваре,
да вам душом православном
зли ђаволи господаре!
Видите ли да су на нас
навалили са свих страна,
да нас сатру и поробе
да видимо судњег дана!
Држите се сложно, братски,
не дајте се крвницима,
да нам српско име затру
да нас зову робовима...
Сачувајте српске гусле
од пропасти и налета,
оних што им српска слава
и витешко срце смета!
Ја толико, браћо драга,
здраво били, соколови...”
те наздрави чашом вина
непознати човјек ови...
Па се диже и отиде
преко прага у ноћ црну,
као да га нека сила
црним плаштом заогрну...
А кад прође мало доба
црни гласи абер даше,
да великом српском сину
издајице доакаше!
Радована Караџића
ухватише рђе жива,
и пут Хага отпремише
нити дужна, нити крива...
Кад његова слика тада
цио свијет бјеше прошла,
тад је оним гусларима
у памети миса’ дошла...
Сјетише се оне ноћи
и незнанца честитога,
што им братски поздрав даде
и вишњега назва Бога!
Па у сваког срце хтједе
од жалости тада пући,
јер ће Рашо тешко икад
из Хага се вртат’ кући!
Одавно су проклетиње
пресуду му донијеле,
а правда је јачих таква
биће како они желе...
Ал’ нек’ знају проклетници
сваки Србин – Радован је,
његово ће славно дјело
напајати нараштаје!
А његове умне ријечи
остануће кроз вјекове,
пут којим ће даље ићи
младе наде Србинове!
Све док Српство живо буде
рађаће се Обилићи,
рађаће се Радовани
рађаће се Караџићи!!!
|
članova
Ukupno članova: 185692
Statistika
Prisutni korisnici
