honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ
|
|
« Odgovor #2 poslato: Januar 20, 2010, 20:40:48 » |
|
Bas tako... Ja jesam bila bas mala ali se vrlo dobro secam cekanja u redu za ulje i secer... I noci kad sam vristala i dozivala mamu i tatu, a oni su bili na bugarskoj granici, svercujuci benzin...
A pogotovu necu nikada dok sam ziva zaboraviti jedan dan, baka i ja smo same bile kuci, ja sam bila osisana na kratko, bas muska frizura, i neki covek je dosao da kupi benzin, i nazvao me decakom. Mislim da kao dete u zivotu nisam vise plakala nego tad zbog necega sto mi je neko drugi rekao.
Evo jos nesto, o tom periodu. Napisao Patos
Sređujući brda knjiga i papira, našao sam svoj ratni dnevnik! Iz prvog rata. Tačnije, ono što je od njega ostalo. Imali smo 18-19 godina i tek po koju dlaku na licu, što se ono kaže - „ko po groblju jagode“. Septembarci. Zvali su nas i „najpametnija“ (klasa), jer je većina upisala studije. Po povratku kući (nakon 14 meseci), želeo sam valjda to iskustvo odmah izbrisati, ukloniti, precrtati, pa sam krenuo sa uništavanjem svog ratnog dnevnika. Cepao sam i spaljivao list po list....a bila je to neka pozamašna sveska....ne znam kako je ovih nekoliko listova preteklo.............a ne znam ni šta bih sa ovim tekstom, osim možda da ga u ovom virtualnom vidu „sačuvam“ ....od sebe......a i zbog njih: Čiča, Lepi, Maca, Vatroslav, Alek, Dren, Šarac, Drakula, Prvi, Fića, Pop, Rista, Marinko, Zumbul, ..........................................................
29.januar, 1992. Jelaši
Zima. Sneg je prekrio ovu krvavo pijanu majku. Mrtvilo leti, zavija i smrdi. I ubija. Sve je ovde mrtvo. I hladno. Sve sem davnog plamička što se u grudima mojim u oganj stvorio. I živi. I greje. Bukti za onim što je davno izgubio. I plamenom svojim nudi srce, dušu, i sudbinu moju, Tebi, - davno izgubljenom.
05.februar, 1992. Jelaši
Najveća odbrana je kad se braniš istinom. Najveća laž je kad sam sebe slažeš toliko, da misliš da se braniš istinom.
10.februar, 1992. možda je ponedeljak?
Juče je Meholi ranjen u ruku. Šaka mu je raznešena. Izletele su mu kosti, meso, odvratno.
11.februar, 1992. nemam pojma
Ljubav, ah ljubav! Danas je 22. dan kako sam na prvoj liniji. I dalje sam ona nedefinisana jedinka. Sad bar znam kako je životinjama. Preživljavam kao i one, strahujem od lovaca kao i one i ne predajem se lako kao i one. Od danas sam svestan toga da sam postao životinja. U to ime, živeli!
12.februar, 1992. Jelaši
Gledam te tvoje prelepe oči. Gledam ih, nagledati se ne umem. Šapću mi, sećaju me, opominju. Gledam te tvoje prelepe oči, I mislim. Jesu li sram i strah isto? I posle besa šta dolazi? Je li duša mirna kad se razočara? Gledam te tvoje prelepe oči. Uvukle se, ogradile, Sve su u sebe sakrile. Gledam te tvoje prelepe oči, I mislim. Da li žele da me vide?
14.februar, 1992.
Danas je stiglo naređenje da se straže udvostruče i pojača budnost, jer se u toku noći i sutra očekuje njihov diverzantski napad. Ha! Karamba! Njiiihaaaaa!!! Prrrrrrrrrrrr!!!
18.februar, 1992.
Svake noći se puca, a ne znaš odakle. Pucaju iz Karlovca, iz pravca stare kućice, i negde iza kukuruza, prema Turnju. Juče je roknulo 7-8 topovskih granata i čula se uzbuna u Karlovcu, ...
22.februar, 1992. Jelaši
Bojim se. Plaši me Dostojevski. Kad ga čitam – razmišljam, i to je ustvari ono čega se bojim. Tera me na razmišljanje, i na trenutke ponovo postajem čovek. A ljudi ovde ne postoje. Sve je divljina; životinjsko preživljavanje, sa nečim veštačkim u sebi. Ako nastavim, biću sam; postaviću sebi pitanja čijih ću se odgovora užasnuti; samo jedan korak... da, sve se umom postiže i mislima vidi, oči su prevara i velika laž; oči su iskušenja i iluzije; oči su najgora smrt! Ne ide se u pakao putem koračajući niti vrata otvarajući, a najmanje razrogačenih očiju; u pakao se ulazi dušom. O, bože, šta sam doživeo?! Stid me je, bože, pred tobom koji sve vidiš, stid me je jer nemam te snage. Pao sam, bože, u tvojemu iskušenju. Evo me skrhanog, sramnog i poniženog, gde te na kolenima molim da mi ne daš da mislim; gde te preklinjem da uništiš ono što si sa ljubavlju neizmernom stvorio – uništi čoveka u meni! Jer, bože, znam da te snage nemam. Bojim se da budem sam! I evo, padam najniže što čovek pasti može.
07.mart, 1992. Katinovac
Ti nijesi kamen Ti nijesi nebo Jer ti si duša prokleto mlada Ti nijesi Bog i moćnik nijesi I tvoja duša u ratu strada.
Ti nijesi dijete Ti si sad ratnik Ne maštaj o krošnji Na kraju grada Ratnik moraš biti I tvoja duša u ratu strada.
Ti nijesi Bog I nijesi moćnik Jer boriš se tamo Gdje nasilje vlada I još si dijete a ipak ratnik I tvoja duša u ratu strada.
(ovu mi je pesmu poklonio moj kum Čiča)
06.april, 1992.
Danas smo se Dren i ja ponovo grebli za pivo, a onda razmenili neke svoje pesmice i on mi je dao da pročitam jednu fantastičnu knjigu: „Pozdravi nekog“, Vesna Ognjenović, Budimir Nešić, Ispovesti dece i adolescentne mladeži skupljene u prihvatilištima i centrima za socijalni rad... Biblioteka Život, Gradina 1972., Niš On je ovu knjigu našao na prvoj liniji, na Turnju.
Parkovi su najbolji na svetu zato što nemaju ćoškove kao sobe. (devojčica, 8 god.)
Hiljadu puta postavljam pitanje šta je to život, svi ćute, gledaju me i odlaze. (devojčica, 17 god.)
Išao sam u opštinu kod jedne tetke da se žalim a ona mi kaže: - Kaži majci i očuhu da sam ja rekla da ne smeju više da te tuku. Posle me još više prebili. (dečak, 14 god.) („Prošle nedelje dolazila majka da ga poseti. Pita me: - Kako je moj sin, koliko je star?“ – vaspitač)
Kad sam bio mali, moj život je bedan bio. A kad sam poraso i bednoća je porasla. (dečak, 16 god.) („O ocu ne želi da razgovara. Kaže: - Ostavio me je kad sam imao 3 meseca, jebem mu dušu njegovu“ – beleška psihologa)
Kradem samo novac. Sa veće gomile uzimam više, sa manje – manje. Kako mogu da ostavim ljude bez dinara. (dečak, 17 god.)
Majka je bila ovde da me poseti i kaže: - Ako ne budeš dobar, vodiću te kući. (dečak, 9 god.) („Majka me je poslala u Dom jer imamo puno pčela pa zato ne može mene da čuva jer nema vremena“ – iz dnevnika vaspitača)
Otac me je toliko tukao da se maćeha rasplakala. (dečak, 10 god.)
Najveća tuča između tate i mame odigrana je 31. avgusta, ne znam tačno koje godine. Baš na moj rođendan. (dečak, 11 god.)
Moji roditelji ne mogu da shvate da ja mrzim njihovu mržnju. (dečak, 16 god.)
Voleo bih da se moj otac ne uči na meni da bude otac. (dečak, 17 god.)
Da li ste zadovoljni što ubiste sve ljudsko u meni. Ako ste zadovoljni ostavite me samu, ako niste recite koliko će to još trajati. (devojčica, 17 god., lečena od narkomanije) („Nije trebalo da se rodim, ali majka zbog slabog zdravlja nije smela da me pobaci“ – iz razgovora sa psihologom)
Ne znam zašto se ljudima koji stupaju u brak izdaje venčanica. Moja mama je otišla od nas a venčanica je ostala. Eno je u kuhinji na prozoru. Ali šta će nam. Ne treba nama venčanica. Stvarno ne znam zašto im daju venčanicu. (dečak, 11 god.) (odgovor sa testa inteligencije na pitanje: Zašto se ljudima koji stupaju u brak izdaje venčanica)
Jednog dana uđe neka ptičica u sobu gde je Braca spavao. Izgleda tek bila počela da leti, lako je uhvatim ispod kreveta i probudim Bracu da mu je pokažem, a on da poludi od radosti. Kanapom je lepo vezasmo za nogu i Braca se je celo pre podne igrao sa njom. Posle me pozvaše neke žene iz komšiluka i počeše da me grde: - Dobro, kažu, razumemo ovog malog, jer on ništa ne razume, ali vidi koliki si ti klipan, što ne pustiš tu ptičicu, kako ti, bre, nije žao da je mučiš. Molio me je Braca, plakao je, ali ja odvežem kanap i pustim je. Taman što sam ga smirio, pozva me tetka Milena. Budalo jedna, kaže, zar nisi video da je to kanarinac, pare si mogao da zaradiš na pijaci, a ti ga pustio. Dođi, kaže, da vidiš, komšije ga već dva sata jure po dvorištima. I stvarno: ona što me najviše terala da je pustim stoji u bašti, a njen muž se popeo na krov, juri ptičicu. Izašao i moj Braca, uhvatio me za ruku, gleda i drhti. Kad je uhvatiše, Braca počeo da plače i da viče kako je ptica njegova, a ja ne umem ni da ga utešim, samo ponavljam ko budala: - prevarili nas Braco, šta možemo- (dečak, 15 god.)
Nisam kivan na miliciju, dobri su to ljudi, a sa barabama kao što smo mi, ne treba drugačije. Niko nije lud da bije poštenog građanina. A kad smo onda od ukradenih para kupili mrtvački sanduk za Krezinog ćaleta, i kad su nas povatali, nisu nas ni prstom takli. Samo su rekli: - Dobro, idite kući i da vas više ne vidimo. Što onda da budem kivan na njih. (dečak, 17 god.)
10.april, 1992.
Sutra bi trebalo da krenemo za Srbiju (samoinicijativno), ali to je samo još jedna žvaka. O, bože, šta nam rade! Mafija! Trebalo bi da obezbeđujemo aerodrom u Bihaću. Upravo sam potpisao jednu peticiju da svaki vojnik garantuje lično za svoj život, odnosno da možda 12. krenemo sami za Srbiju. Zato jer smo „Otpisani“ (nema nas na spiskovima), određeni smo za „leteći odred“ – gde zagusti tu da nas bace. Ispušićemo!
12.april, 1992.
Ispušili smo. Ali je ipak 10. naveče bilo ludo. Kao da sam bio na koncertu neke Punk grupe. Pobuna u selu Katinovac! Haos!!!
16.april, 1992.
Čudni se snovi sanjaju na daskama. Da! Kako koji prolazi dan sve teže ustajem.
Zašto ti nisi ja I ja neko I što se Sunce rađa Tamo daleko I umire baš ovde I sa njim sve.
|