Милан Бандић
|
|
« poslato: Januar 17, 2008, 21:40:10 » |
|
Kada je predsednik počeo da čita moje pismo na Savetu bezbednosti uhvatila me trema. Kao da ga ja sama tamo čitam. Onda je počelo srce da mi lupa... A političari tamo u Savetu bezbednosti... Videla sam kako su jako ozbiljni. I ja bih bila da sam na njihovom mestu, jer priča se o Kosovu. Trebalo bi da dođu ovde i vide kako mi živimo. Da razgovaraju sa bilo kojim detetom na Kosovu. Oni bi onda mislili isto što i ja. A samo želim da ostanemo na Kosovu i da je moja država Srbija.
Ovako za „Blic“ počinje svoju priču petnaestogodišnja Slobodanka Tasić iz sela Bostane u opštini Novo Brdo, čije je pismo, koje mu je uputila na jučerašnjoj sednici Saveta bezbednosti, pročitao predsednik Srbije Boris Tadić. Stara i trošna kuća u brdskom selu Bostane, zaselak Prekovce u kojoj Slobodanka živi sa majkom Ubavkom i bratom Slobodanom danas je od ranog jutra puna naroda. „Slobodanka, pa ti, more, ode do Njujorka! Ni levo ni desno, nego u Savet bezbednosti!“, šale se pomalo meštani sa Slobodankom ne skrivajući oduševljenje i zahvalnost detetu što se pismo iz malog Bostana, a nadaju se „na korist celom Kosovu“, čulo u velikom Njujorku.
Zapaljena kuća - Ova kuća i nije naša. Našu su zapalili ‘99. bila je u selu Strezovce. Zapaljena i porušena do temelja. Imala sam šest godina, ne sećam se šta sam tada osećala. Te iste godine nestao mi je tata. Na putu od Kamenice ka Gnjilanu. Zove se Saša i kada je nestao imao je 35 godina... A plašim se najviše u životu trenutka da ću saznati da mi je otac mrtav i da ću morati da odem odavde - počinje svoju priču Slobodanka. Na pomen oca, njene oči ispunile su suze. A onda se uozbilji: - Predsednika sam videla dva puta. Na Tari, kada smo mi deca tamo išli, i jednom nas je dočekao u Beogradu, kada smo išli u Rumuniju. Nisam razgovarala sa njim, ali mi je od kako sam ga videla, ostala želja da mu nešto više kažem. I zato sam napisala pismo, poslala ga i pomolila se da on to moje pismo pročita i da ga ispriča svetu. A nekako, pismo sam napisala i svom ocu. I dok sam pisala, poželela sam da se vrati kući... Slobodanka je napisala pismo tokom raspusta. Tada nije bilo struje, ali je tog dana čula da predsednik ide u Savet bezbednosti i da će tamo govoriti o Kosovu. Dodaje: „Pomislila sam da mogu da pomognem, napisala šta osećam i dala pismo našoj organizaciji ‘Dečja radost’.“ - Volela bih da mi Srbi na Kosovu već jednom počnemo da živimo kao sva normalna deca... E to bi volela, baš... Ali, prvo da imam tatu jer to mi je najveća želja, a posle to drugo da imam, i da svi mi imamo sve ono što nemamo. Eto, ja nemam ni uslova za učenje, ni za druženje, nemam struje. Kada sam u Bostanu nemam sa kim da razgovaram - priča Slobodanka.
|
|
« Poslednja izmena: Januar 17, 2008, 21:45:45 Milan Bandić »
|
Sačuvana
|
" ... Нисам знао да љубав дубока, зараза је, да је куга, стријела. Пришла је и заклопљена ока, Бандићу је памет одузела ... "
|