...voleo bih da stihom priča krene,
za sva srca u cveću koje ne vene,
zato se uhvati svoga pera,
i znaj da ni jedna strofa nema mera...

pOČINJEMO...

Kroz slomljeno staklo

Kroz slomljeno staklo,
nije se pomaklo,
perije ptice pokislo, sleglo,
moja je mala,
prašinom dala,
sebe u kapljicu, zimom, steglo.

Gledam kroz kapi,
kako suzama napi,
svoju usnu punu, mene žednu,
"i mislio ne bi,
nikad o tebi,
da video nisam dojku ti čednu".

Jutro ko jutra,
daje mi nadu u bolje sutra,
umiva se i sipa niz puna nedra,
gledam je kako
pušta vodu lako,
iz plekanog, niz drhtave grudi, vedra.

Nekako, ovaj prizor me budi,
ne treba nikog ovo da čudi,
jer ljubav je samo u kapi kiše,
a ja se smešim,
dok se njom tešim,
a medju nogama lijem svoje seme tiše.

Sunce mi palo,
žalosno malo,
nije takvo stiglo u bez kraja krug,
povorku celim,
grudima belim,
činim u sebi da sledeći bude dug.