Напуштена црква - Милан Ракић




                  Лежи стара слика распетога Христа.
                  Млаз му крви цури низ сломљена ребра;
                  Очи мртве, усне бледе, самрт иста;
                  Над главом ореол од кованог сребра.
    

                  Дар негдашњег племства и побожног себра,
                  Ђердан од дуката о врату му блиста.
                  По оквиру је утиснута срма чиста,
                  А оквир је рез'о уметник из Дебра.

                  
                  Такав лежи Христос сред пустога храма.
                  И док постепено, свуда пада тама,
                  И јато се ноћних птица на плен спрема,
                

                  Сам у пустој цркви, где круже вампири,
                  Очајан и страшан Христос руке шири,
                  Чекајући паству, које нема...
                

још једна, моја


Ја више нисам ја


Једно лице и са њега осмех,
Што се на мене спушта полако,
Све ближе и ближе,
У проходу кроз бескрај чежње моје,
Нешто ретко се јавља,
Што спаја оне који се траже.


Један поглед пун топлине и речи,
Први пут да ме неко заиста гледа,
Отворено, без зазора а богме и црвени...
Видим ја све и моје срце врло добро разуме,
Шта му се спрема...
Са места које нас у простору дели.


Једне очи и то какве очи!
Бацају на мене огромну сенку,
Као лишће бадема под којим се свија,
Онај фини, хрскави плод,
На кога по свом облику личе.


А тек усне, ух те усне!
Исцртане, пуне, зреле,
Час се споје, час се шире, дишу!
Уносећи поветарац благи,
У моје најлуђе слутње.


Коначно, њене дивне руке,
боје белих хризантема,
Прилазе ми, обле, дуге,
Покретима свету неприметним...


У тренутку који имена нема,
Ми више нисмо сами,
Ја више нисам ја,
већ део нечега што одавно желим.



 

Ова је моја...


Академија, лето 1986


Чекао сам дуго да се нешто деси,
А није се заправо догодило ишта...

Ослоњени на циглени зид,
Тик један уз другог, стајали смо неми,
Мени тих пар мучних и вечитих минута,
Рука до руке...


Никад се оне додирнуле нису.


Ја сам само био клинац,
Што те својим присуством смара,
И погледом тужним посвуда прати.

Рука је моја тражила твоју,
Очекујући стисак што ће изродити љубав.

У полумраку, у диму и галами,
На врућини и у зноју, било ми је хладно.
Срце ми се стегло, разочарано.

Задуго потом нада ми беше поколебана,
И више не пружах руку иком.

Тек после много, много дугих година окапања,
Једноставно и лако указала се љубав.


Ону, прву, младалачку, доживео нисам.  

 

 


Рођака -  Жерар од Нервала



Зима има својих дражи, и недељом, често,

кад белину тла озари мало сунца,

са рођаком једном одлазим у шетњу...

Немојте да вас вечера чека,

кори ме мати, и када се у парку

кроз црно грање нагледасмо хаљина цветних,

младој девојци почиње да бива хладно... стављајући ми до знања

да се вечерња магла спушта...

и вратисмо се кући, прежаливши кроз причу прелепи дан

краткога сјаја; који тако брзо мину...

улазећи, већ у дну степеништа осећао се мирис

што апетит буди, - ћурана што се пече.


Париз-Београд

http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=760948&page=3