Kovach.rs

                                                Света Гора Атонска

   Небројени нараштаји надахњивали су се Светом Гором као поприштем подвижничке борбе, али и неописивом лепотом саме природе. На овом светом месту стекло се плаветно, пенушаво море, брда обрасла густом шумом, узане долине и стрме литице, поносни готово неприступачни врх Атоса, са високим кулама и тајанственим манастирским комплексима. Све то заједно представља један од најлепших пејзажа на свету.
   Атос, или Света Гора представља најисточнији од три крака Халкидикија (западни је Касандра, а средњи Ситонија), грчког полуострва које дубоко залази у Егејско море између Сингитичког и Струмичког залива. У дужини Атос се пружа око 60 километара, док му ширина варира између седам и дванаест километара, тако да заузима укупну површину, од око 389 квадратних километара. Полуострво почиње уском превлаком не широм од два и по километра. Персијски цар Ксеркс на свом походу на Атину наредио је 481. године пре Христа да се прокопа канал за пролаз његове флоте како би избегао злу судбину војсковође Мардонија који је само једанаест година раније, пловећи око рта Акротоса, у бури изгубио више од 300 бродова и преко 20.000 војника.
   Данас се дуж тог канала може видети више вештачких насипа. Током времена канал је испуњен земљом. Неки историчари сматрају да канал никада није био ни довршен, а други сматрају да је флота преко земљоуза пребачена уз помоћ дрвених ваљака.
   Идући од земљоуза (превлака на Атосу) тло се нагло уздиже на двадесет метара надморске висине и на првих двадесетак километара задржава ниво од 180 метара, који је највећим делом лепо пошумљен. падине су обрасле столетним стаблима бора, кестенова, букви, јела, храста и другог дрвећа, уз пуно густог шибља. Јужно од Кареје, тло се уздиже на преко 600 метара надморске висине, да би се на крајњем југу преко голих планина планине Атос, уздигло и до самог његовог врха од 2.033 метара.
   Количине воде на Атосу зависе од годишњег доба. Многобројни горски усеци и кланци у хладније доба године обилују водом која преко лета углавном пресушује. Уколико кише падају дуже, потоци се изливају из корита рушећи и носећи све што им се нађе на путу. Бујице нису тако честе, али су штете које начине велике. Ово се најпре уочи на путевима, који се и по неколико пута у току године морају насипати и поправљати. Изворске воде на Атосу нема много. Најобилнији и најбројнији извори су на југу у подножу Атоса, у, и око Кареје, док их је све мање идући према северу. Земљиште је углавном састављено од шкриљаца и кречњака.
   Обалска флора је састављена од нижег, бујног увек зеленог жбуња. Од вишег жбуња заступљени су arhutus и ловорово дрво, затим бељин, дивља маслина, мирта, пистаћ и др. Има доста и вреша, озирис јагоде, глога, купина, шипка, дивље лозе, паветине, бршљена, дивљег хмеља. Местимично се и наиђе и на вресак и млечику. Од листопадног дрвећа најчешћи је храст, а има и белог јасена, јавора, букве, трепетљике, дивље јабуке и крушке, платана и јове. Маховине и папрати на врховима Атоса нема. По баштама и виноградима, којих има доста, гаје се различите врсте домаћег поврћа, воћа и винове лозе, превасходно за потребе манастира чији их монаси и обрађују. На Светој Гори изузетно добро успева маслина која се суши, ставља у киселину, или се од ње цеди уље, што је веома заступљено у јеловнику сетогорских монаха.  Добро успевају и лимун, поморанџа, смоква, а такође и лубеница.
    Фауна је на Светој Гори релативно сиромашна. Има шакала, лисица, куна, јазаваца, дивљих свиња, срна. Птица, такође, нема пуно врста. Орао, соко, гавран, сова, ћук, креја, пупавац, кукавица, дрозд, кос, славуј, кроварица, зеба сеница, врабац, грлица, јаребица, препелица, рода, ждрал, гуска патка и морски галеб представљају све на шта би пасионирани орнитолог овде могао да наиђе.
    Од рептила треба поменути жабе, корњаче, гуштере и змије. Ретко, или готово никако се не дешава да је некога ујела змија отровница.
    Пчела је најзаступљенији инсект и у манастирима се она још увек гаји на старински начин. Поред тога, има више врста оса, балегара, јеленка, златне бубе, свитара, богомољки, ноћних мушица и лептира, паука, мрава стеница и бува. Комараца такође има, али мање него у другим деловима Грчке.
    Море око Свете Горе не обилује рибом. Најчешће врсте које се нађу у мрежама рибара из Јерисоса, Неа Роде и оранополиса јесу: туњ, морски мрен, морска јегуља, пискор, гргеч, липљен итд. Са брода се често, нарочито уз источну обалу виде делфини. Од мекушаца има октопода и калемара, који су често на трпези у време поста. У водама око Свете Горе има више врста ракова, црних морских јежева и сунђера.
    Клима на полуострву је врло повољна. У марту почиње пролеће, које представља најпријатније доба године. Лето често прође без иједне кише, па и са врло високим температурама, које су карактеристичне за јули и август месец. С јесени честе су магле и кише. Зима зна да буде доста хладна, са јутарњим мразевима, а дешава се да падне и снег, који се, међутим брзо отопи, изузев на Атосу, по његовим висовима и јаругама, где зна да дочека и прве летње месеце. Зими су чести јаки ветрови који и више недеља дувају стварајући непријатно велике таласе.
    Плима и осека су незнатне и разлика износи једва десетак центиметара. Земљотреси нису реткост, али од 458.године после Христа, када је много штете причињено, не памти се јачи потрес.

                                     Предхришћанска историја Атоса

    У античко доба име Атоса (планине и полуострва) повезује се са једним од митова о постању. Према том миту у сукобу богова са Олимпа и гиганата, вођа првих је био Посејдон, а других Атос. Он је из Тракије бацио на Посејдона огромну стену која је пала у море, те је тако настала планина која је добила гигантово име – Атос. Друга верзија истог мита казује да је стену бацио Посејдон, али и да је њоме смрвио Атоса.
    У списима античких географа и историчара може се уочити постојање чак шест градова на полуострву: Дион, Тисос, Клеонаи, Акротои, Хирадрус и Олофикс. Вероватно су у праву савремени истраживачи историје Свете Горе који сумњају да се оволики број градова могао сместити на релативно малом простору полуострва, које уз то нема довољно обрадивог земљишта, нити питке воде. Пре је вероватно да су те античке насеобине биле налик каснијим монашким стаништима. Становници су, наиме, живели на мањим добрима где су узгајали стоку и бавили се пољопривредом, док се на средишњој тачки уз обалу налазио јавни део града са тргом, храмом, скупштином и вежбалиштем. Ове мале градске заједнице билер су независне, самоуправне, са сопственим финансијама. Становништво је живећи мирољубиво и у добрим климатским условима било познато по дуговечности. Постоји чак и једна грчка изрека која у преводу гласи: «Атонац живи до 130-те године.»
    На Светој Гори је из предхришћанског периода пронађено тек нешто мало трагова. Углавном су то плочице са разним натписима, урне и посуђе. Уистину, велики археолошки радови и истраживања нису ни предузимана, али и да јесу тешко да би се дошло до неких спектакуларних резултата. Ово стога што се у каснијим грађевинским радовима користио стари грађевински материјал, а вишак бацао.
    Историја бележи да се Атонско полуострво помиње у вези са пропашћу првог персијског похода против Грчке. То се збило 492. године када је персијска флота под командом Мардонија уништена, због јаких ветрова, у покушају да се оплови најјужнији рт Атоса. Десет година касније Ксеркс је у жељи да избегне сличну судбину наредио да се на најужем делу полуострва ( код Неа Роде) прокопа канал за пролазак бродова. Радови су трајали три године и бродови су безбедно прошли, да би у чувеној бици код Саламине били уништени од грчке флоте. Како историчари бележе, независне градске заједнице на Атосу, постају 348. године п.н.е део државе Филипа Македонског. Из тог времена сачувана је у народном предању занимљива прича. Архитекта по имену Стасикрат или Деинократ дошао је на двор и предложио да се читав масив Атоса исклеше у облику фигуре Александра Великог. У једној руци био би насељен град, а у другој извор. Александар, без сујете овакве врсте, није прихватио овакав предлог уз речи да је потомству већ остављен доказ о владарској надмености прокопавањем канала на крајњем северу полуострва.
    Када је 168 године пре нове ере Емилије Паул извојевао победу над Персејем, Атос, као и читава Македонија подпада под власт Римљана. Од 3. века н.е. налази се у саставу Византије. Отприлике у то време у читавом том подручју преовладало је хришћанство. У вековима који следе долази до необјашњивог расељавања становништава, тако да је полуострво било веома ретко насељено.
    Доласком у македонске низије Словени наилазе на то малобројно становништво које врши њихову постепену јелинизацију и христјанизацију. Има доста извора који потврђују присуство Словена на Халкидици, а посебно о томе говоре бројни словенски топоними. У потрази за пашњацима Словени су ступали и на Атос, али нису формирали стална насеља. Према једном спису са почетка Х века то непрекидно долажење и одлажење пастира узнемиравало је светогорске монахе. Један други извор, пак, потврђује да у унутрашњости полуострва није било уопште мирјана, били они Грци, Словени или Румуни.

                               Светогорско монаштво кроз векове

    Монаштво, као и монотеизам води порекло из три позната изговора: Индије, Египта и Јудеје. Географска удаљеност није, међутим, утицала на то да код првих монаха уочимо готово исте циљеве, правила, начин живота. Живе у крајњем сиромаштву, целибату, појединачно или групно повлаче се у пећине или пустињу, контемплирају и дубоко су религиозни. Свици са Мртвог мора пронађени у Кумрану такође сведоче о постојању предхришћанских монашких заједница. За веровати је да су Есени дали раном хришћанском монаштву снажан аскетски подстицај. Њима је веома слична аскетска фигура Светог Јована Крститеља и он се може сматрати историјском споном између предхришћанског и хришћанског монаштва.
    Првобитни хришћани углавном су регрутовани из таквих аскетских средина, о чему сведоче заједничке црте: црквена организација, духовност и литургијски живот. Јерусалимска заједница окупљена око апостола има доста карактеристика по којима би се могла прихватити теза, присутна до краја средњег века, како је монашки живот само наставак «апостолског живота».
    Суштински значај за проналажење корена монаштва има личност самог Исуса Христа, чији су аскетски захтеви привлачили у почетку духовније појединце, а касније и читаве масе људи. Зато добар познавалац порекла монаштва Дом Жермен Морин, тврди да монашки живот с краја 3. и почетка 4. века није новина, него да монаси, у измењеним околностима чувају нетакнути идеал хришћанског живота из првих дана.
    Још од египатских монаха под термином «монашки живот» подразумева се «анђеоски живот». Они који досегну највиши степен монаштва заодевају се схимом, анђеоском одором и живе као небески анђели. Они умртвљавају путеност, повлаче се од света и његових таштина, уз истовремено развијање духовности. На тај начин монаси се приближавају стању оних духовних бића која називамо анђелима. Само на тај начин може се досегнути потпуна контемплација, безгранична љубав према Богу и, најзад, сједињење са њим. У предивном мозаику универзалне Христове Цркве монаштво представља оно најлепше и најфиније: ум, срце, савест и душу.
    Развој раног хришћанског монаштва неодвојив је од ширења Христове науке међу паганским народима Истока и Запада. Монашки покрет суштински је везан за свој врховни идеал оличен у богочовечанској личности Христовој, али и за његове ученике Свете Апостоле.
    Свеколика двомиленијумска хришћанска цивилизација дугује највише монаштво Христове Цркве за сва своја духовна, уметничка, морална, па чак и материјална богатства. Својом божанством активношћу, идеалом живота ослобођеног од страсти, кајањем, постом и молитвом за спасење свеколиког људског рода, монаштво одржава равнотежу између духовног према свету материје и биологије. Монаштво је синоним за светост на земљи, па због тога заслужује поштовање и љубав обичних људи, нарочито ако се прихвати истина да је први и највећи хришћански монах био управо сам Господ Исус Христос.
    Светогорско монаштво произашло је из источног монаштва и до данас представља његов репрезентативни израз. Већ у 3. и 4. веку издвојила су се четири основна облика монаштва: еремитски (пустињски), кинотички (скитски), киновијски (општежитељни) и филантропски (човекољубиви). Овај вид духовног живота организовао се и развијао унутар Цркве. Први познати пустињак био је Павле Тиваидски, али је отац целокупног хришћанског монаштва Свети Антоније ( 251-356). Живео је у пустињи више од седамдесет година. Он и монаси који су га следили организовали су пустињски начин монађког живота, који подразумева да су сами бринули за своје духовне и личне потребе.
    Кинотички (скитски) систем монашког живота увели су преподобни Амоније и Макарије. У скитском облику монаштва подразумева се живот монаха у засебним келијама, и самостална брига о сопственим потребама. Истовремено, они прихватају заједничко, веома лабаво уређење у питањима богослужења, духовног вођства и личног општења. Заједнички старац (духовник), заједнички храм и заједничка трпеза сваке недеље представљају спољни израз скитског монашког живота. Најзначајнија таква заједница био је Скит у Египту, југозападно од Александрије.
Следећи облик организације монашког живота представља киновијски (општежитељни) систем који је установио преподобни Пахомије (292-346), такође у Египту.
    Последњи облик монашког живота настаје делатношћу Светог Василија Острошког. Он у градовима уводи установу добротворних (човекољубивих) заједница (општежића) у којима монаси помажу онима који су у оскудици и невољи. На тај начин, кроз изражавање љубави према ближњима, они изражавају и показују и своју љубав према Богу ...

                                                   Преузето из књиге
                                                      Милана Скакуна
                                                   Света Гора Атонска
                                                    Водич за поклонике