Kovach.rs

Boj na Kosovu ili Kosovska bitka je bitka koja se odigrala između Srba i Turaka na Vidovdan 15. juna 1389. po julijanskom kalendaru, na Kosovu polju. Srpsku vojsku je predvodio knez Lazar Hrebeljanović, a tursku sultan Murat. U ovoj bici su poginula oba vladara, a Srbija je postala turski vazal.

Posle pobede u bici na Marici, Turci nisu odmah počeli sa pravim osvajanjima na Balkanu, nego su, učvrstivši svoje položaje, stali da šire svoj uticaj i da stvaraju uporišta za dalje napredovanje.

Turci nisu hteli da upornom borbom izazovu protiv sebe jedan hrišćanski savez pre nego postanu sasvim sigurni, nego su se, za početak, zadovoljavali tim da balkanski vladari priznaju njihovu vrhovnu vlast i da ih nateraju na plaćanje danka, kako bi povećali svoja finansijska sredstva.

Zato oni nisu zauzeli Vukašinovu oblast, nego su pristali da u njoj vlada kao kralj, Vukašinov sin i naslednik Marko. Marko je vladao južnom srpskom Makedonijom sa sedištem u utvrđenom gradu Prilepu, koji je imao i prirodni položaj vrlo pogodan za odbranu i od starina izgrađivan kao najtvrđe mesto Pelagonije. U severnom delu Vukašinove kraljevine vlast je imao mlađi Markov brat Andrijaš.

Vukašinovi naslednici imali su borbe i sa zapadnim i sa severnim srpskim susedima, koji su se požurili da im, posle očeve pogibije, okrnje posede. Prizren su preoteli Balšići, a Skoplje Vuk Branković. Otimanje oko Kostura postalo je čak i predmet epske pesme. Kao Marko, tursku vlast su priznali i braća Dejanovići, Dragaš i Konstantin, sestrići cara Dušana, koji su gospodarili na levoj obali Vardara, od Kumanova do Strumice. Treći srpski dinast na jugu, Toma Preljubović, držao se u Epiru duže vremena samo kao turski štićenik.

Od osamdesetih godina 14. veka Turci su postali aktivniji i agresivniji. Oni upadaju čak i u oblasti iznad Šare, a njihove se čete zaleću i u zapadne oblasti sve do blizu primorja, i to ne samo u Albaniji nego i u Humu. Ti upadi vršeni su isprava sa malim odelenjima i nisu mogli imati osvajački karakter. Izvođeni su radi pljačke i s namerom da izazivaju nespokojstvo i strah. Ali vremenom ta zaletanja imaju izvidnički karakter i služe kao uvodne akcije za veće pokrete. Srpski letopisi, koji nastaju u ovom vreme, beleže sve češće datume tih upada i sukoba, osećajući im iz dana u dan sve veći značaj. Prvi od sukoba na granicama severne Srbije bio je 1380, kada je Crep Vukoslavić suzbio Turke na Dubravnici. U to vreme, zbog opasnosti od Turaka, podignut je nedaleko od ušća Nišave u Moravu grad Koprijan (posle nazvan Kurvin grad), da brani nišavsku dolinu od njihova nasrtanja.

 
U isto doba Turci su prodirali i prema Albaniji, pošto su u južnoj Makedoniji i u Epiru utvrdili svoju prevlast. Hrišćanski gospodari tih oblasti išli su im posredno na ruku svojim borbama oko pojedinih krajeva ili za vlast. U tim borbama naročito su bili aktivni članovi Anžujske dinastije iz južne Italije i drugi velikaši poreklom iz Italije, koji su, pomagani delom od svojih zemljaka, održavali svoje ranije vladarske posede na istočnoj obali Jadranskog Mora i u Grčkoj, ili težili da ih prošire, ili da dobiju nove. Od srpskih dinasta u Albaniji je bio aktivan jedino Balša Balšić koji je uspeo da ženidbom postane gospodar Valone i Berata, i koji je vodio duge borbe da bi dobio i Drač. Taj vrlo borbeni i nedovoljno razboriti čovek, sa velikim ambicijama, stvorio je sebi neprijatelje na više strana.

Anžujci su hteli da svakako dobiju Drač kao svoje staro uporište, a za Drač se otimao i Karlo Topija, najmoćniji albanski dinasta. Balša je imao izvesnih trenutnih uspeha, ali se iscrpeo u čestim podvizima, koji nisu odgovarali njegovoj stvarnoj snazi. Turci su, videći ta trvenja, okrenuli svoje čete i na tu stranu. U borbi s njima, u Musakiji, Balša je 18. septembra izgubio glavu. Njegova udovica zatražila je potom mletačku zaštitu i s tom pomoći održala se u oblasti Valone, koju je posle ostavila svom zetu Mrkši Žarkoviću, sestriću Dragaša Dejanovića.

Iza toga Turci ponavljaju svoje upade u severne i severozapadne oblasti. God. 1386. Turci su osvojili Niš, glavno čvorište na putevima od juga prema severu i od istoka prema zapadu. Namera im je bila da posedajući to mesto i kraj bliže prate veze između Srbije i Bugarske. Srpska vojska razbila je Turke kod Pločnika, ali Niš nije uspela da povrati. Iste ove godine javljaju se prvi put i turske čete u Humu. Njihov nenadni i neobični upad izazvao je zaprepašćenje i veliku pometnju; ljudi su, u strahu, bežali sa stokom na dubrovačko zemljište, prema moru. Dve godine potom krenula je nova turska vojska prema Humu, ali je pretrpela poraz kod Bileće.

Porazi kod Pločnika i Bileće naterali su sultana Murata na ozbiljne pripreme za borbu sa Srbima. Mada rastrojeni i teško pogođeni porazom na Marici, Srbi su još uvek pretstavljali glavnu vojničku silu Balkana. Turske pripreme za napada vršene su dugo i već u februaru 1389. god. znalo se za njih u Mlecima, a i u samoj Srbiji.

Knez Lazar je stvorio središte u Kruševcu, držeći najbogatiji i najplodniji deo srpske države, ceo sliv Južne i Zapadne Morave. Ispred njega, prema Turcima, nalazilo se u Kosovo pod vlašću Lazarevog zeta Vuka Brankovića, koje je štitilo Srbiju s juga. Lazar se nadao, da će u savezu sa Bosnom i Bugarskom moći obezbediti svoje područje od sudbine južne srpske države.

 
Opasnošću od Turaka, koja se javila u svoj ozbiljnosti, knez Lazar je potražio pomoći kod svojih saveznika. Veliku brigu zadavalo mu je držanje ugarskog kralja Žigmunda. Ranije, Lazar je jedno vreme, pritešnjen od Nikole Altomanovića, pristajao da bude ugarski vazal, ali se posle Lajoševe smrti, s Tvrtkom zajedno, stavio na stranu Žigmundovih protivnika. S toga je Lazar imao razloga da se boji od njegove osvete. Da bi ga ublažio, Lazar je, preko svog zeta Nikole Gare, ponovo ponudio Žigmundu da mu postane vazal. Žigmund je to primio, ali do sklapanja ugovora nije došlo, jer je već pre toga pala odluka na Kosovu.


Duga pripremanja i na srpskoj i na turskoj strani govorila su jasno da se radi o velikoj i odlučnoj borbi. To se videlo već i po tom, što su na bojno polje krenula i oba vladara lično, knez Lazar i emir Murat sa dva sina, Bajazitom i Jakubom. U Lazarevoj vojsci jedno krilo vodio je Vuk Branković, a drugo su sačinjavali bosanski odredi pod zapovedništvom pobednika kod Bileće, vojvode Vlatka Vukovića. Sa odredima iz Bosne, došli su u pomoć Lazaru, kao starom savezniku, i hrvatski "krstaši", pod vođstvom Ivana Paližne, koji je kao vranski prior imao pod sobom krstaše vitezove Jovanovce. Srpski vlastelini s juga nisu smeli da se u ovom odlučnom času opredele za Lazara, delom iz straha od ogromne turske snage, delom zbog nedostatka svesti o potrebi nacionalne solidarnosti, a delom i iz sebičnih interesa, ne uviđajući da će Lazarev slom samo otežati i njihov položaj. Konstantin Dejanović je i ugostio tursku vojsku koja je preko njegove oblasti polazila na Kosovo i dao joj je i svoje pomoćne čete.U Turskoj vojsci bilo je i Srba i Grka koji su došli iz pokorenih oblasti, što je pokazao primer Konstantina Dejanovića.


Odlučna borba na Kosovu zbila se na Vidovdan, u utorak, 15. juna 1389. po starom, a 28. juna 1389 po novom kalendaru. Pojedinosti o celom toku bitke nisu poznate. Nepoznato je ni kad je poginuo sultan Murat. Ni sami srpski izvori ne slažu se međusobno. Najvažniji izvor, Konstantin Filozof, kazuje da su jednog srpskog plemića neki zavidnici tužili knezu Lazaru da će mu učiniti neveru. Da pokaže ko je vera taj plemić, kome je, po docnije upisanom tekstu, bilo ime Miloš, u zgodnom času potrčao je Turcima pretvarajući se, da hoće da se preda. Kad je došao do sultana, Miloš je zario mač u Murata. Turci su ga, razjareni, sasekli na mestu. Drugi izvor, Jefimijina Pohvala knezu Lazaru, pisana na samom početku 15. veka, saopštava da je Murat poginuo posle borbe. Treći izvor, "Gerasimov letopis" (Gerasim je brat Vuka Brankovića), kaže da je Miloš probo kopljem Murata. Narodno predanje je razvilo verziju da je Miloš izvršio svoje delo pre početka borbe. Iz drugih izvora dobija se da Miloš svoj podvig nije izvršio sam, nego da je imao i društva. Jedno pismo bosanskog kralja Tvrtka pominje dvanaest plemića zaverenika, a narodna pesma dva Miloševa pobratima Milana Toplicu i Ivana Kosančića, dva inače istorijski sasvim nepoznata lica. Ni o samom Milošu istorija ne zna nikakvih pojedinosti. Njegovo prezime Kobilović ili Kobilić, koje se od 18. veka menja u Obilić, uneli su, po narodnom predanju, tek pisci od druge polovine 15. veka. Međutim, turski izvori tvrde da je Murat poginuo ili posle bitke ili malo pre njenog svršetka na prevaru od jednog srpskog skrivenog zaverenika ili ranjenog borca, dok je posmatrao ishod borbe, koja je već bila odlučena u tursku korist.

O samom toku borbe zna se sigurno, da su Srbi iz početka napredovali i da su potisli odeljenje sultanova sina Jakuba. Vlatko Vuković sa Bosancima imao je toliko uspeha, da je svom kralju, u dva maha, slao vesti o hrišćanskoj pobedi. Dobro se držalo i krilo Vuka Brankovića. Pobedu u korist Turaka rešio je Bajazit, brz i odlučan i s toga prozvan "Jildirim" (Munja), koji se sa svom snagom obrušio na kneza Lazara. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazimestana. Nije sigurno da li Muratovo turbe na Kosovu pokazuje baš mesto njegove pogibije, ali je vrlo verovatno da je na prostoru oko njega razvijana glavna snaga konjice. Knez Lazar borio se hrabro, ali turskom naletu nije mogao odoleti. U srpskoj vojsci nije bilo jedinstva komande i povezanosti. Ranjen, on je pao Turcima u ruke i bio posečen u odmazdi za Muratovu glavu. Odeljenja i Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića mogla su da se spasu, jer ih Turci nisu daleko progonili. Bajazitu je bilo preče da pogubi brata Jakuba navodno za kaznu zbog poraza, a u stvari da ga ukloni kao takmaca za presto i da odmah potom krene kući i da bi osigurao svoj presto. Narodno predanje teško je osudilo Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a od Turaka niti je što tražio ni dobio. Njemu je narodno predanje stavilo na teret kasniji sukob njegovih sinova sa Lazarevim naslednikom Stefanom i jednu mnogo kasniju tuđu izdaju na Kosovu, a verovatno mu se nije htelo oprostiti što i on na Kosovu nije našao smrt uz Lazara i ostale srpske vitezove.


Pogibija oba vladara, dotle nečuvena u istoriji Balkana, i činjenica što Bajazit čak nije ostao u Srbiji da iskoristi pobedu, izazvala je utisak da turska pobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kralj čak je i nekoliko nedelja kasnije, javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi obračun borbe. Međutim, po Srbiju posledicu su odmah bile vidljive. Bez Lazara i bez vojske, zemlja je ostala obezglavljena sa ženom na prestolu i sa još nepunoletnom Lazarevom muškom decom. Na srpski presto je došao Lazarev sin Stefan Lazarević koji je svesan svoje nemoći vodio mudru politiku koja je zemlju sačuvala u turskom vazalstvu. Stefan je bio dobar i sa Ugarskom pa je Srbija praktično bila i ugarski i turski vazal.


Bajazit I, kao novi sultan, je uzeo za ženu Lazarevu kćerku Oliveru Despinu. Srbi su bili primorani da plaćaju danak Turcima i obavezali su se da ratuju u korist Turske. Lazarev sin Stefan će se boriti na strani Turaka 1402 u bici kod Angore između Bajazita i Tamerlanovih Mongola. Mongoli će naneti težak poraz Turcima i zarobiti Bajazita. Mnogo kasnije, nakon dve manje bitke, Turci će 1459. konačno zauzeti ostatke Srbije.

Lazareva pogibija se već krajem 14. veka, shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodna i državna sloboda i da posluži kao primer za docnija pokolenja. Nijedan srpski vladar nije dobio toliko pohvalnih slova, i tako toplih, kao Lazar. Prva žena spisatelj u srpskoj književnosti, monahinja Jefimija, žena despota Uglješe, je izvezla Lazaru na svilenom pokrovu za njegovo telo duboko proosećanu molitvu i priznanje za učinjenu žrtvu.

Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Kosovska bitka se često slavila u srpskoj istoriji i predmet je srpske narodne epske poezije.


Zapisi Benedikta Kuripečiča nastali su 250 godina nakon Kosovske bitke. Benedikt Kuripečič je bio član austrijskog poslanstva u Carigradu. Na putu za Carigrad su se zaustavili i u Prištini. U svom putopisu napisao je neke interesantne stvari o toj legendarni bici. Kako kaže Kuripečič u svojoj knjižici, tokom putovanja zaustavili su se kod "čudnog groba", lepo ukrašenog i pokrivenog kupolom. Na tom mestu sultana je nožem rasporio neki stari srpski vitez po imenu Miloš Obilić. To je bio jedan od prvih opisa mesta pogibije sultana Murata. Dalje piše o bici i kneževoj svečanoj večeri pred bitku, pri čemu mu je Miloš obećao, da će napraviti nešto što mlađi ne mogu i da će sam završiti njegov rat uprkos tome da će izgubiti glavu. Sutradan, uoči bitke Miloš odlazi u sultanov šator, gde mu je sultan pružio nogu da je Miloš poljubi. Na šta mu Miloš reče: "Nije dostojno, da ti kao hrišćanin poljubim nogu, zato ćeš sada primiti svoju nagradu." Miloš je pri tome izvukao nož i rasporio Muratu trbuh. Benedikt Kuripečič završava knjižicu rečima da su Turci pri tom izgubili glavu i pobegli i tako su se knez i njegova vojska lišili neprijatelja.

Kuripečič u svojoj belešci zauzima gledište, da su Turci izgubili boj na Kosovu. Takvi su bili i prvi utisci u svetu. Poznato je, da je kralj Tvrtko slao u svet vest o velikoj hrišćanskoj pobedi nad Turcima. 1. avgusta 1389. šalje u Trogir pismo o velikoj pobedi. Početkom oktobra 1389. šalje slično pismo u Firencu i 20. oktobra dobija iz Firence odgovor u kome mu čestitaju na pobedi i malo ga grde jer nije pre slao vesti i da o toj pobedi već znaju. I kod Mlečana je vladao utisak, da su Turci na Kosovu loše prošli. Krajem jula Mletački senat šalje na Portu poslanicu novom turskom sultanu. Pošto nisu tačno znali ko je zauzeo presto, mletački je izaslanik nosio sa sobom dva pisma. Jedno je bilo naslovljeno na Bajazita, a drugo na Jakuba, pri čemu bi poslanik prvo morao utvrditi ko je novi vladar. Pri predaji je poslanik imao nalog da izjavi : "Pre polaska naših galija iz Mletačke republike smo čuli, ali ne baš jasno, o ratu, koji je izbio među svemogućim gospodarom Muratom, vašim ocem i knezom Lazarom, o kome se pričaju razne stvari, kojima naravno ne možemo verovati. Uprkos tome smo obavešteni o smrti pomenutog gospodara Murata, što veoma žalimo." Mletačka vlada se pri tome držala samo na rečima izražavanja saučešća, što dokazuje, da su u Mletačkoj republici šest sedmica nakon bitke kružile priče o nepovoljnom ishodu za Turke. Sačuvana je i jedna beleška, koja govori, da su vest o turskom porazu dobili i u Parizu.

Posle 523 godine ponovo smo vratili Kosovo na silu kako nam je i uzeto.Nazalost,ja i moji savremenici moramo ziveti s tuznom cinjenicom da smo opet trenutno izgubili Kosovo ratujuci sa silom mnogo jacom od Turske gde nismo imali ni saveznike ni realne sanse cak ni za valjan otpor a kamoli pobedu.Raduje me cinjenica da su Amerikanci[koktel najgoreg sljama iz celog sveta] totalni nepoznavaoci istorije da bi znali da nijedna sila ne traje vecno.To su pre njih vec mislili i Stari Grci,Persijanci i Rimljani,Vizantija,pa i ti Turci...Nadam se da ovaj put necemo cekati toliko dugo da se vratimo na Kosovo jer je to nesto mnogo vise od teritorije a mozda nam cak i Amerikanci to uskoro dozvole ako to njima bude odgovaralo...
iGQnmZyDgrA