Kovach.rs

 :) da pitam ja sve vas duhovno stabilne ljude:
Je li moguće kontrolirat osjećaje? Da li to činite? Da li vas je to pokvarilo ili unaprijedilo kao osobu?
...zanimaju me iskustva, pouke, koristi, mane i sve čeg se sjetite...

Hm.. Pricao sam sa Nadom pre nego je postavila ovu temu.. Naveo sam je kao intrigantnu ali ne i dovoljno 'atraktivnu', bar ne na prvo 'slusanje'.. I evo 4 dana se niko nije javio. Pre svega zasto sto mi se cini da ljudi tek u retkim trnutcima, razmisljaju o bitnim temama. Kad im je sve 'potaman' ili kada im je nesto veoma lose ili problematicno, ili cak i u dokolici. Te teme traze citavu osobu i celog coveka, a mi se retko 'dajemo' i predajemo..
I da povezem sa temom: ljudi veoma malo koriste mozak, ali zele da imaju puno osecaja i iskustva. Zbog toga se toliko bave 'zivljenjem' i zivotom, radom, akcijom, ne bi li iskusili, osetili.. To im je daleko potrebnije sada.
Ipak, zbog toga sto mozak ne 'obradi' sve te osecaje, dozivljaje i emocije, ljudi se iznova vracaju i dozivljavaju jedno te isto. Ili teze da povrate neki lepi trenutak.
Zbog toga, svest o osecaju je jednako bitna kao i sam osecaj, jer ga definise i odredjuje mu mesto u citavom bicu osobe. Ako nema svesti, ponovo se vracamo da iskusimo isto ono sto smo vec doziveli..

E sada, kada govorimo o kontroli osecaja, za mene je jedina kontrola - svesnost. Svesnost o uzrocno posledicnoj vezi nekog dogadjaja, o uzroku emocije. I to je jedina kvalitetna kontrola. U suprotnom, 'kocenje' i kontrolisanje u odredjenoj meri sputava osobu i sprecava je da dozivi nesto bitno. Naravno kada se radi o opste priznatim i 'normalnim' dogadajima. Jer iskustvo definitivno menja coveka, tacnije osecaj koji dozivi u nekoj situaciji ili sa nekom osobom. Svako extremno iskustvo moglo bi trajno da promeni licnost. Zato se rane traume tako dugo pamte i obeleze citav zivot.
Kontrola osecaja je cesto jednaka i vodi u stres - svojevrsnu deformaciju. Dok oslobadjanje osecaja, naravno ne na stetu druge osobe, dovodi do opustanja i oslobodjenja 'neprijatnog' ili negativnog osecaja.
U holistickim medicinskim sistemima, oslobadjanje osecaja je od sushtinske vaznosti za zdravlje. A mlade narastaje treba uciti da budu slobodniji u iskazivanju i oslobadjanju svojih emocija. Naravno ne treba ih ni zloupotrebiti - sve uravnotezeno i zivotno podrzavajuce se prihvata.. :angel:

Ali kada covek jednom nesto iskusi i shvati, onda je i odgovornost na njemu da kroz to(ako je rec o necem negativnom) - ne prolazi. Ako je rec o necem pozitivnom, trazice se da se slicno iskustvo ponovi i vise puta.

Kontrolisanje osecaja po meni, dobro je samo ako je vodi unutrasnja mudrost, razumevanje, strpljenje. U suprotnom, ona je negativan, hladan, licemeran, ziherashki pristup zivotu, koji na kraju krajeva vodi u njegovo osiromasenje.
Jedini smisao kontrole osecaja je u slucajevima extremnog ponasanja, sto je tada cak i potrebno, neophodno i obavezno.

Mislim takodje, da umereno kontrolisanje 'gresaka' i pogresno 'prihvacenih' osecaja moze unaprediti osobu. Kao sto to moze da ucini i ne-kontrolisanje osecaja, jer nas tada ljudi puno bolje 'cuju', a i mi prepoznajemo sebe kroz te osecaje.. :angel: Mene je to nekontrolisanje definitivno unapredilo, bas kao i svesnost kao oblik kontrole nad negativnim osecajima i dogadjajima..

:) Kao što kaže Horacije „Obuzdavanje emocija je potrebno jer one, ako ne slušaju onda zapovjedaju.“ Ponekad ih je tako teško obuzdati i često se kajemo dugo vremena zbog trenutka nesavladanja osjećaja. Brzina često povlači za sobom kajanje i to je pravi put zaobilaženja sreće. Koliko puta smo rekli sebi: da smo mogli samo tren pričekati!
Jedan jedini trenutak strpljenja može ispuniti ostatatak života, ali i da ga okrene u sasvim drugom pravcu. Neka vam ne bude teško sačekati taj trenutak, prije nego donesete neku važnu odluku ili napravite nešto nagonski i nepromišljeno. Mali djelić naše svijesti, u pravom momentu, može spriječiti veliku pogrešku.
Možda nam se čini da gubimo vrijeme u tom kratkom trenutku ćekanja, ali nestrpljenjem često gubimo mnogo više od samoga vremena. Vrijeme se ponekad da nadoknaditi, ali se nikada ne može vratiti i popraviti, kao ni izgovorene riječi, koliko god ih pokušavali zaboravit, one još uvijek bude onaj isti osećaj iako smo i zaboravili same riječi. U tome je vrijednost trenutka u kojem uspijevamo ukrotiti ljudske porive i nagone.
 Moje mišljenje je takvo glede pogrešnih iskazivanja emocija, ali sam pobornik stalno iznova  pokazivat tople osjećaju u svakom podobnom trenutku kojeg osjetite. Što više ih budemo iskazivali i time  pružali  tople vibracije oko sebe, više će mo ih i primat, a samim time postajat radosniji i oplemenjeni divnim trenucima radosti.
Kategorični sam protivnik potpune samokontrole (pa ne igramo poker;) ) i snebivam se od hladnih "bezosjećajnih" ljudi za koje nikad ne znaš šta misle, a kamoli osjećaju. Zato završavam post jednom izrekom:
"Prije bih se mogao sprijateljiti s onim koji mi je u nastupu strasti učinio hiljadu zla, nego s hladnim čovjekom koji bi mi učinio hiljadu dobara. (Šandor Petefi)"