Kovach.rs

Pisete pesme... price... ? Imate nesto sto biste zeleli da podelite sa nama a vi ste napisali...
Izvolite... :) :) :)  :kolo:

Evo deo mog pismenog zadatka iz sprskog... ;)

...Mnogi mudraci ovoga sveta su pokušali govoriti o Ljubavi. Hemičari su pokušali izračunati Ljubav. A filozofi se trude da dokažu da Ljubav ne postoji. Ali zar nije uzaludno govoriti o Ljubavi. Ona se oseća rukama, telom, prstima, srcem... Ona je tu. Ili volimo ili ne. I nema tu mnogo komplikacija...

Ljubav se ne može rečima opisati. Možes ti reći šta osećaš, ali nije to Ljubav - to su samo reči.

I ono ’Volim te’ - to svako može reći...

Ali kada zatvorimo oči i osetimo blizinu voljene osobe i kada nam ništa drugo nije potrebno do toga da samo bude tu...da se ne miče...ne govori ništa...samo da je tu.

Ili kada u hladnim noćima, dok ležimo sami u krevetu, osetimo neku toplinu, jer znamo da nas negde, neko voli...

Postoji samo jedna Čista Ljubav. Kada osećamo svakim delićem svoga tela, kada govore duše a ne usne, kada prosto volimo - ne obazirući se na vreme, mesto..

Ljudi kažu - Ljubav to je bol. Ljudi ne znaju ništa. Kako nešto tako čisto, nežno i uzvišeno može da boli. Ljubav ne traži ništa. Ništa ne uzima.

Put do najhladnijeg srca je put Ljubavi. To je jedini put.

I u Ljubavi nema mesta pameti. Suludo je govoriti o razumu u Ljubavi. Čim se umeša pamet, čim nadvlada srce, počinje sumnja, teskoba i Ljubav beži na neko sigurnije i bolje mesto.
Vazda su ljudi pokušavali da kontrolišu Ljubav ali uzalud. Ona je slobodna, divlja i nezaustavljiva. I kao takva može biti bilo kud, bilo kad.

I zaista nema smisla govoriti o Ljubavi, time se samo može narušiti, ugroziti,uplašiti.

Treba ostaviti Ljubav na miru, da bude tu, da nas ispunjava, jer kako srce ispunjeno Ljubavlju može da mrzi. A malo je Ljubavi na ovom svetu, a mržnje dosta. Mržnja je laka,a za Ljubav ’ za nju već treba imati dosta hrabrosti.

"Voleš jednom u životu,
sad bogatu il’ sirotu
to ne bira pamet
nego srce..." Đ. Balašević

Srce, ovaj put si prevazišla samu sebe!  :-*  Zadatak je... ma, nemam reči... :angel:


( m e n e   si ostavila bez reči... eeej..  ;))

Zaista nesto predivno,
ovo je nesto,zaista veliko :-* :angel:

Promenila si avatar! :wow: sad sam tek videla... kad sam dosla iz grada... i hvala na lepim recima... :-* i tebe ostaviti bez reci... to mi je najveci kompliment... :)

Hvaja Bane ;)

Bash lepo... :) Bash si pozitivna, kao da se Zen Tale javljao kroz tebe dok si to pisala... :D Zanimljive misli, ali sve one su za mene prozhete tankom niti boli... Sve je u redu ako je ljubav obostrana... Ali, ako nekog zavolish svim srcem i znash da ne mozhe biti tvoj, i dan danas ga volish, i svaki put kad ga vidish jebesh sebi mater iznutra i grizesh se za jezik, ako proplachesh hiljade i hiljade notji zbog njega, znajutji da i on tebe voli, ali ne na taj nachin, da te nikad netje tako gledati, i da je isuvishe ponosan da bi neke stvari priznao... ljubav i te kako zna da boli...
   Kachila bih ja ovde svoju neku prozu, ali je malo previshe lichna... Dve sveske sam spalila, ne bacila, spalila, jer su bile sablasne... Samu sebe sam istraumirala... Mrachan period mog zhivota... Jbga...
   Moja proza je originalna, oshtra, surova, mrachna i satirichna, i chisto sumnjam 
da bi se posle ovakvih divnih rechi ikome dopala... Mozhda bi shokirala, ali... Mada, ne zhelim da rasporim svoju dushu i istresem njen sadrzhaj pravo na internet... Jer, onaj ko prochita neshto shto sam ja napisala, znatje gde sam najranjivija i zaista tje me upoznati...

Zato sam ja ovo vise opste pisala... uh sta ja imam ispisanih svezaka... pogotovu od juna prosle godine... i mnogo toga neispisanog...
I to sto si rekla kad volis, i on voli al' jbga... znam kako je... samo su kod mene neki drugi razlozi... ali opet ja sam rekla, nije to Ljubav kriva - vec ljudi... eto i sama kazes - glupi ponos - nije tu Ljubav nista zgresila... ona ne moze da zgresi...
I svaka cast onima koji uspeju uzviseno da zavole - kada volis samo da bi voleo - bez da taj neko i zna da ti volis... ;)

:) očito nam je ivacc još uvijek zaljubljena, jer ne zna da svaki vid ljubavi, pa i one bolne, je puno ljepše nego kad u srcu nema nikoga, zato uživaj i u svojoj boli, uživaj dok imaš o kome maštati, misli svoje usredrediti...
Jednom, daavno mi se kolegica žalila zbog nemoguće ljubavi. Kad sam joj odgovorila da uživa dok je ima, ona mi se nasmijala na te riječi. No, za par godina kad sam joj spomenila to, uvidila koliko sam bila u pravu. Ništa nema ljepše u životu nema neg bit ispunjen ljubavlju pa ma kakva bila. Zato je gajite i ne dopustite da ode od vas. Dok je s vama uvijek će te imat inspiraciju za ispisivanje cijelih stranica i ne dopustite da vam bilježnice budu prazne!!!

Zar je opet propustena jos jedna prilika...
Zar opet okrecem ledja sreci...
Zasto se ljudi plase srece? Da li ne znaju sta ce sa njom... ili nemaju hrabrosti da se suoce...
Ja znam da sam jedna do ovih drugih... ja nemam hrabrosti... ma sta pricala... ma koliko se folirala...
Ja ne smem... slaba sam... Ljudi su slabi...
Cak i ako nam se nudi, i ako je tu ispred nas... ne vidimo... ili ne zelimo da vidimo...
Bezimo, zatvaramo se... i onda kazemo - meni je sreca okrenula ledja... Nije tacno. Mi smo njoj!
Uvek je tu negde, samo ceka da se pronadje i da se prihvati. A ljudi su slepi, i ljudi se boje.
Divim se onima koji uspeju da vide i koji uspeju da pobede strah... Zaista se divim.
Tezim da postanem jedna od njih... Mozda nekada... Nadam se...
I nemam pravo da kazem ja nemam srece... ja je odbijam, i sve dok ne naucim da je prihvatim svakim delicem svoga tela, nemam pravo da tugujem, nemam pravo nikoga da krivim do sebe same... Samo ja i uvek samo ja...

Opet ja... a sta cu kad mi je dosadno... pa samo pisakaram...

Da bi opravdao svoje postojanje covekov zivot mora da sadrzi dve vazne stvari: ljubav i stvaralastvo.
Zasto je Bog stvorio coveka? Pitanje koje od pamtiveka muci ljude. Cemu svrha naseg postojanja? Zasto se radjamo, zivimo, umiremo? Zivimo radi nas samih...radi drugih ljudi? Zivimo radi zivljenja?
Nijedan covek se ne oseca lagodno kada nema svrhu. Ne mozemo ziveti samo da bi bili tu. Ne smemo.
Samim rodjenjem osecamo potrebu da pripradamo negde, da smo neciji, da volimo nekog i budemo voljeni. I ako pokusamo da idemo protiv toga idemo protiv nas samih. A samounistenje vodi jedino u propast.
Covek ima zadatak. Da zivi. I ma koliko nam se to u nekim trenutcima cinilo tesko, bolno i nemoguce mi ne smemo odustati od naseg zadatka. Covek mora da doprinosi, da stvara. Da cini male stvari koje ispunjavaju njega samog. Malim koracima da prelazi dugacak put. Gradimo svoj zivot. Radjamo se. Odrastamo. Igramo se sa drugom decom. Volimo roditelje. Polazimo u skolu. Volimo prijatelje. Dobijamo posao. Volimo zivotnog saputnika. Svakim danom starimo, zivimo za sebe i za druge, i volimo. Stvaramo i idemo napred. I ne postoji drugi put. Sem puta ljubavi koji nas vodi ka savrsenstvu. I samo tada mi se osecamo ispunjeno, potpuno, zivo. Ljubav je ona mala stvar koja upotpuni prazninu.
U nama se radjaju ideje i zamisli koje ostvarujemo. Ljudi prolaze kroz nas zivot. Neki i ostanu. Vezemo se za njih. Mali deo sebe ugradimo u njih, ali neprimetno i oni deo sebe daju nama. Upotpunjujemo se. Zajedno stvaramo.
Coveku je potreban smisao, potrebna mu je ljubav da ne bi bio izljubljen. Da ne bi lutao, bedno tavorio ovim svetom. Izgubljeni ljudi moraju pronaci svoj put. U suprotnom oni tonu, gube se, nestaju zauvek.
Svako ima pravo na zivot. Ali sami odlucujemo kakav cemo zivot voditi. Zadovoljavajuci osnovne ljudske potrebe mi volimo, voljeni smo, doprinosimo i stvaramo. I bez toga nema zivota.
I potrebna je ljubav, jer ona ispunjava dusu, a sve ostalo je iluzija...

...OPROŠTAJNO PISMO

Nekoliko ruža,tek ubranih
sobu mi krase,
ali kidam laticu po laticu
dok mi suze lice kvase....
Oproštajno pismo ostavljam svima,
koji su me voljeli bar malo,
jer moj život nema smisla,
životu do mene nije stalo...
Nebo me jedino razumije,
i dalo mi je prekrasnog čovjeka,
ali zvijezde u tamnoj noći
ne sjaje za moje oči,
niti mjesec onaj žuti,
neće putem da me prati,
a tek sunce koje grije,
hladnoćom me okružuje,
a moje srce tako ludo bije,
za bićem koje više sretno nije...
Ne želim da živim,
želim da me rijeka odnese,
kada on u meni osim djevojke
nevidi i prijatelja,
kada meni ne može da
kaže probleme svoje,
pa moram da patim uz
najmilije moje...

I dok pišem svima i
zahvaljujem se na sreći,
svjesna sam da će taj
papir na kraju biti zapaljen
i skriven u dubini moje duše,
znam da ću se boriti protiv tuge
i boli,
jer moje srce unatoć svemu te ljude
još više voli,
znam da kada bih otišla srca bi im
bila puna boli,
ovako će bar malo sretniji biti,
najvažnije je da ne pate,
neka budu sretni,
darujem im ono što meni nebo ne
daje,
toplinu,sjaj i svjetlost....
pišem ovo oproštajno pismo,
riječima se odvajam od voljenih,
a sutra ću opet da se probudim s
jutrom
i zagrlim najdraže...
Bit ću sretna što još živim,
a sada idem po ruže nove...

Oproštajna pjesma

Oprosti majko za sve reči ružne,
tvoje su oči zbog mene bile tužne.
Oprosti majko što sam puno pio
i što nisam često kod kuće bio.

Majko, za neke postupke se kajem,
uzimam mnogo, a malo dajem.
Uhvatio me neki ludi vetar,
ne mogu stići taj životni centar.

Sad mi je žao što te nisam slušao,
pustila si me, kako bih život probao.
Uvek si mi dobre savete dala
i na tome majko tebi hvala.

Sjedim u sobi, suze mi teku,
kako bez tebe da pregazim rijeku?
Plačem za tobom, duša mi jeca,
sjećam se kad smo ja i sestra bili djeca.

Toliko bola je sada u nama,
noćas ću sve suze svijeta proliti.
Jako je teško kada padne tama,
noćas ću se za tvoj mir moliti.

Zar mi te Bog olako uze,
Zar te nikada više neću vidjeti?
PItam sam sebe kroz suze,
noćas ću se u tvoj mir nadati.

Život me k'o nikad ranio,
ne znam da li sam uopšte kriv.
Život mi je veliki bol nanio,
život mi je sada veoma siv.

Znam da moram nastaviti bez tebe,
biće mi jako teško.
Jer život je počeo bolno da me grebe,
više nemam mirno mjesto.

Još uvijek se sjećam tvojih riječi,
iako je bilo vrlo davno.
Rekla si mi: "Sine, u životu i suze će ti teći ..."
Draga majko sa tobom mi je bilo sjajno.

Već šest godina kako te nema,
znam da će i vječnost proći
dok shvatim da te više vidjeti neću
i da mi više nikada nećeš doći.

Majko, znam da me sada iz visina gledaš,
znam da znaš za moju patnju i bol.
Majko, znam da me i čuvaš i ne daš
znam i da čuješ moj tužni zov.

Kako je kuća sada prazna bez tebe,
još uvijek na prstima u nju ja ulazim.
Ne radim to zbog drugoga ili sebe,
pazim majko da te ne probudim.

Sve moje pjesme su postale tužne,
Od kada te Bog uze u krilo svoje.
Ćutim i brojim dane ružne,
u srcu nosim lik majke moje ...

Dedicated to:

Milka Bandić

1955 - 2002

Milane, rasplakao si me... :'( Predivna je...

Kako je teško stići do zvezda,
put kojim idem je trnovit sav.
Ja samo želim svoj deo sreće,
a ti da ostaneš sama.

Sve što imam ja san je nestvarni,
da li tvoju ljubav vredi čekati?
Sve što imam ja san je nestvarni,
ali tvoju ljubav vredi čekati.

Pričam ti kako sam živeo nekad,
bio sam kralj, ti moja kraljica.
Daj mi bar jedan razlog da čekam,
jer vremena nemam ja ...

To The Unknown Woman

Mnogo puta život me razočara,
na nešto ružno me nagovara.
Ja stanem i razmislim
i onda na tebe pomislim.

Šta bi mi ti tada rekla,
da li bi ti iskrena suza potekla?
Tebe što upoznah to je sreća prava,
tebe što zavoleh, Bogu hvala.

Mnogo puta život me rastuži,
kvarno, bezveze me zaduži.
Ja stanem i malo razmislim
i naravno, na tebe pomislim.

Mnogo puta život me muči,
ali šta da radim, na greškama se uči.
Ja i tada stanem, pa razmislim,
šta misliš na koga pomislim?

Ja sam centar ludila na ovome svetu,
prolaznik više u tvom životu.
Sa srcem u kojem vlada nemir:
moja je ljubav velika k'o Svemir.

Da me shvatiš, ja molim te,
čini mi se da volim te.
Čuda čini taj tvoj glas,
reci mi ima li nade za nas.

Sve žene sveta manje mi znače,
kada te čujem srce lupa jače.
To srce u kojem vlada nemir:
ljubav je moja velika k'o Svemir …

Idem, a ne znam kuda ću stići,
srce me pita: "Da li ćeš joj prići?"
To srce kome je gospodar nemir:
moja je ljubav velika k'o Svemir.

Molim te, nemoj me pogrešno shvatiti,
ja ne znam šta će ti ovi stihovi značiti.
Ja mogu samo crno vino piti,
a ti ćeš istinu u sebi večno kriti.

Palim polako cigaru,
pišem pesmu za tebe
znam da će biti teško,
ali moram smiriti sebe.

Plašim se našeg prvog sastanka,
strah me našeg prvog dodira.
bojim se našeg prvog pogleda
ali ipak ga jedva čekam ja.

Kada ga čujem tvoj glas me umiri,
daje mi sigurnost u u novi dan.
Kada ga čujem tvoj glas me potpali,
kada ga ne čujem, nemiran mi san.

Oprosti što sam ovako iskren,
nalog za ljubav mi nije overen.
ali za ljubav trebaš biti pismen,
ja sam za ljubav odavno proveren.

Kada kiša pada iznad tvoga grada,
seti se jedne lude iz Novoga Sada.
A kada sneg počne po tebi da veje,
tada će moje srce da te greje.


Nemoj patiti za prošlim danima,
gledaj u dane buduće.
Ne plači za izgubljenim stvarima,
Ne tuguj za onim što je bilo juče.

Moj život bez tebe nema smisla,
kao ptica sam slomljenih krila.
Moj život je bio pun besmisla,
eh, kad bi moja bila.

Tražim objašnjenje za ovo što mi se dešava,
nešto u meni neda mi mira.
Tvoj poziv neke dileme rešava,
tvoj glas daje mi krila.

Ludujem za tobom
stvarno mi se sviđaš,
ne znam gde ću sa sobom
volim te kad pričaš.

Ove ću noći piti iz čaše
tog gorkog crnog vina,
voleću one noći naše
da si moja hvaliću se svima.

Probaću da te volim još više
dok saksofon tužno svira
naše će reči biti sve tiše,
tvoje mi oči ne daju mira.

Raspleti svoje duge kose
u ovoj predivnoj noći.
Neka me one sa mirom nose,
draga, opet ću ti doći.

Neka puknu svi što nas ne vole,
naše se ruke sretno drže.
Neka se naše usne vole,
neka mi srce lupa još brže.

A kad me neko pita
koga moja duša iskreno voli
reći ću moj san se zove Dragana
neka se tvoje srce ne boji.

Blagi Bože ja te molim:
čuvaj onu koju volim.
Ona je moja iskrena toplina,
čuvaj, Bože, svoga sina.

evo moj sutrasnji pismeni nekako ovako, sutra prepisujem ovo prepisujem od tacke do tacke
brate nije nesto al nikad nisam znao da napisem valjani sastav a sad me ufatila inspiracija

Sekspir je najveci dramski pisac u svetskoj knjizevnosti koji obeležava zrelo doba renesansne književnosti u Engleskoj.
Iako kazu da ova tragedija u mnogo cemu odstupa od strogih pravila klasicne tragedije, ova spada u najlepsa dramska dela svetske knjizevnosti.
Romeo pre poznanstva sa Julijom obuzet je izmisljenom strascu prema Rozalini koja se u drami samo spominje, nijednom nepokazuje na sceni. On fantazira o njoj, to ga navodi da nocu usamljen seta, danju spava, da ispeva neobicne rimovane stihove itd
Njegove misli, mastanja, fantazije se preusredjuju, na Juliju vec posle njihovog prvog susreta, Mada ga za Juliju vezu od samg pocetka jaca osecanja.
Julija se Razlikuje od Romea. Ona se u njega zaljubljuje takodje na prvi pogled ali za nju je to prvo iskustvo takvog osecanja. Ona je zaljubljena, ali pribranija i ne toliki sanjalac kao sto je prikazan Romeo u ovoj drami. Ono sto vezuje ova dva lika je beskrajna ljubav jedan prema drugom
U Romeu i Juliji Sekspir vidi lepotu i zar mladalacke ljubavi kao mocni sjaj sunceve svetlosti. Primetio sam da je „svetlos“ dominantna pesnicka slika u najraz;icitijim oblicima i manifestacijama. Oni misle jedno od drugom kao o svetlosti, Romeo je za Juliju „dan u noci“, Julija je za Romea „sunce koje izlazi na istoku“, na vrhu ljubavne ekstaze oni vide jedno drugo kao zvezde na nebu ciji sjaj zatamnjuje svetlos nebeskih tela.Osnovu vidjenih stvari kao i pesnickih slika cini kontrast izmedju svetlosti i mrak izlaska i zalaska sunca sto nam stvara sliku i osecaj zaslepjujuce munje koja je najednom svanulo i isto tako nnajednom nestala, ovo predstavlja nacin na koji je Sekspir video svoju pricu u njenoj brzoj i tragicnoj lepot.
Od svih Sekspirovih drama kojw sam procitao a to su „Romeo i Julij’, „hamlet“ i „Otelo“ meni se najvise svidja upravo ova jer jedino u njoj mogu da se pronadjem i preoznam ovozemaljska osecanja koja svako od nas iskusi.
Iako moram priznati da ja nisam sanjar kao Romeo i da se ja nebi toliko zrtvovao ali boze moj jedan je Romeo!

Pao je sneg na moje dlanove
Gde još uvek čuvam te.
Bliži se januar i sneg je pokrio
Puteve koji nikud ne vode.

Gde si se sakrila, iza ogledala,
U neki drugi svet, to znam.
Da li si sanjala jato ždralova
Ili te još uvek muči Košava.

Proći će godine i miris Jasmina
Postaće miris tamjana.
Sve da se vrate godine zablude
Sa drugim opet bi otišla.

A ti mi u snove dolaziš
I pružaš ruke da me osvojiš ...

Nije moja, ali mi se veoma dopada....

Iglom sam te bockala
Čekala
Iznutra
I u tebi rasla kao biljka

Kad si postao nepodnošljiv
Sam sebi
Rasporila sam te
I posula po njivi

I kad kiše padaju
Njiva postaje vrt
Moj hlad

Zemlja joj je mekana
Stabla i krošnje sočni
Isparenja bude dušu
I hrane je nektarom
Tvojim

Vazduh ima ukus i
Opipljivost
Miris tvoj
Sve veliko ovozemaljskog našeg
Je pomalo deo najsitnijeg
Onozemaljskog tvog
I, ja
Držim u ruci
Plod

To može biti
Krv
Žuč
Mišić tvoj
Tvoja kosa
Meso
Nokti

Nepresušan potok tebe
Samo za mene
Volela sam te...

Vau, sad sam kao ljuta... Ma kurac... Ustvari sam samo patjenik kao i vetjina populacije u Srbiji... Malopre sam reshila da razmislim o smislu zhivota na ovoj planeti... Skontala sam da je previshe ljudi koji zasluzhuju da crknu... Ne kazhem da sam ja van njih... Ali definitivno previshe... Ovaj svet je dostigao svoj vrhunac... Sada mozhe samo da se sroza... Tako da kontam da je bolje da ga sabotiramo u tom pokushaju...
     Elem, nebitno... Sela sam na klupu i zapalila cigaru... Cigara kao i svaka druga... Misli su mi se rojile po glavi.... Postoje osobe zbog kojih vredi zhiveti... Kao shto je kosati crveni neodgovorni antihrist sa Bulevara ili mali chupavi andjeo sa Limana... Ili plavokosa atipichna lavica sa Klise.... Ili dobrichina sa Sajlova... Josh uvek koliko-toliko normalni ljudi s kojima mozhesh da ostvarish komunikaciju, iako ne uvek na nivou koji se njima dopada... Ali je bar komunikacija...
     Ja se prilagodjavam ljudima... Ili mozhda ne ? Mozhda ja non stop trazhim od njih da se oni meni prilagodjavaju???
     Lazhesh da si sretjan, lazhesh da imash razloge, lazhesh da si nesretjan, a ustvari se samo pogubish u vremenu i prostoru... Ustvari vishe vremenu nego prostoru...
   Vreme je nepobitan faktor... Vreme teche... Vreme nam je nepobediv neprijatelj.... Starimo i skontamo da nismo nishta uradili od svog skrnavog zhivota... Ali josh uvek imamo vremena.... Ne da ga gubimo zbog idiota koji su svoje vreme protratjili na to da postanu prosek, nego zbog ljudi do kojih treba da nam bude stalo... A ljudi lako odlaze.... Ne znaju da cene to shto ih neko voli... Neka idu... Nisu vredni.... Naitji tje neko drugi...  Naitji tje prijatelji za ceo zhivot... Pa sve i da odu... Oni tje na neki nachin da ostanu...
   Mushko-zhenska ljubav je plod mashte... Sex je neshto drugo.... Sexa uvek ima, sex je nepobitan faktor u bilo chijem zhiviotu... Sex mozhesh imati s bilo kim... Prijatelj s bilo kim biti ne mozhesh...
  Otprilike sam to skontala... Pogledala na put... Praaaaaazan...  Bacila jebenu cigaru... I otishla...

Jebeni ljudi... Jebena zemlja... Jebena situacija... Istorija se ponavlja u zacharanim krugovima... Mi ne znamo da chitamo misli, ne znamo da bacamo tarot, ne polazi nam bash preterano za rukom da meditiramo kao Buda, ali imamo tu jebenu istoriju kao dokaz koliko ne koristimo sopstvenu inteligenciju kao sredstvo da poboljshamo sve shto se mozhe poboljshati... Mogu ja srati kako mi je super, kako volim Srbe, kako volim svoju zemlju, mogu se zaklinjati na vechnu odanost svojoj otadzhbini, mogu da chuvam tradiciju (koja, inache, bledi, samo neki od nas ne mogu to da priznaju), mogu josh uvek ovde da nadjem nekog koga tju voleti i s kim tju biti do jaja, ali imam sve manje razloga za tako neshto...
   Zhivim u zemlji u kojoj nema pravila, u kojoj su lukavstvo i namazanost svim bojama kljuchevi uspeha, gde je moral misaona imenica, gde je prosek sasvim zadovoljavajutj, gde primitivizam kolo vodi, gde nisi siguran ko tje kad da ti zatvori vrata, gde morash da jebeno zavisish od drugih, a znash da si sposoban za vishe i bolje, i primoran si da odesh da bi napravio neshto od sebe... Patriote su budale, definitivno...
   Ljudi koji odskachu, ljudi koji su odlichni, ljudi koji imaju ambicije i sredstva kojima tje to ostvariti, ljudi koji znaju znanje ginu u atentatima kroz chitavu istoriju?! I mi to ponovimo?! Napravimo opet tu kardinalnu greshku?! I dozvolimo sebi da ostanemo zatucani, primitivni, da se valjamo u svojoj bedi i nemashtini samo da bismo nekome dokazali neshto za shta ni mi nismo sigurni tachno shta predstavlja, ali, bozhe moj, vetjina je zatucana, neobrazovana i primitivna, pa zashto bash ja da se razlikujem? Ipak je to SRPSKI INAT, osobina koja se toliko neguje... Potpuno pogreshno...
   Imali smo mnogo na pochetku, i nikad to nismo cenili... Nasha shansa je propala... Sami smo je unishtili... Od ljudi koji su pametni, ambiciozni i sposobni nachinili smo robove nemashtine i ogranichenosti... Zashto mladi bezhe napolje? Zato shto ovde nemaju SREDSTVA  kojima tje ostvariti svoje ambicije...
   Koliko god da sam vezana za svoj kraj i koliko god da me boli sve ovo, logika i zdrav razum mi sve vishe pomazhu da shvatim da ovde nemam shta da trazhim... Jer zhelim da budem od onih koji ODSKACHU... Ja sam borac... I ne volim da posmatram neshto shto je moglo biti barem normalno, ako ne i odlichno, kako propada... Vetjina nas je dovela na ivicu bezdana... Vetjina nije uvek u pravu...

Ivaccc da li ti sama smisljas ove tekstove ili ih skidas od negde ?

Owo je nashe pisanije... pishe ih sama... znam...

Sama pishem... Why?

Za sve sto si napisala u prethodna 2 posta si u pravu pogotovo drugi, jeste sve otislo u ku.ac sve vrednosti i poceo je da vlada lazni moral kao svi se smejemo i sve je lepo i svi imamo gomilu "prijatelja" koje bi najradije izbegavali u sirokom luku samo da mozemo.
A stanje ili sranje u drzavi zar treba komentarisati ?
Cak je i Novi Sad koji je nekad bio normalan otisao u ku.ac.

Po slikama koje si okacila ovde rekao bih da imas 18-19 god. a ova zadnja dva posta su jako ozbiljna cak malo i mracna i nije mi delovalo da moze da ih napise neko tvojih godina.

Tako nesto bi pre ocekivao od nekog ko ima 30 god. i celu mladost je proziveo pod sankcijama, ratovima, nekakvim krizama i prelaznim vladama i sad mu je pun ku.ac svega i najradije bi zapalio sto dalje odavde pa makar cistio ulice na Aljasci jer deluje da je bolje bilo gde samo ne ovde,a opet je to nemoguce.

Dobro si ti to napisala svaka ti cast, imas skroz OK razmisljanje za razliku od 99% tvojih vrsnjaka, samo sto u tvojim godinama i ovoj nasoj sredini mozes samo da ispadnes Don Kihot i da se uzalud boris protiv nekih vetrenjaca.

Eto zato sam te pitao.
A i davno sam za tebe rekao:
Sada mi je sve dosta jasnije.

Ako je neko borac,nije uopste bitno u kom smislu a bezi od, da kazem neke odgovornosti(citaj borbe) onda sta dalje reci,nego da nije PRAVI borac,jer oni nikada nebeze a kamoli da napuste svoju Zemlju,pa sta onda ostaje u NJOJ,i ko treba da se bori za nju da bar nekad nekom bude lepo u njoj.
Svako ima pravo na svoje misljenje,a to da je sve otislo(ja ovako nepisem) vec je napisano,jednostavno nije TACNO i ovo sasvim odgovorno Tvrdim i stojim iza svake napisane reci.
Jer uvek postoje promene,a one tek dolaze i normalno svidjalo se to nama ili ne to je neminivno,i neizbezno.
Licno imam dosta rodbine po celom svetu,ali bas puno i nikada nisam ni pomisljao da napustim svoju ZEMLJU-SRBIJU niti bi je ikada napustio,i to iz jednog razloga a vec sam ga jednom napisao,pa da ponovim ja nisam Demokrata,niti mi pada na pamet da budem ali sam zaista
Veliki Patriota sto je mnogo vece od bilo koje demokratije(nazovimo to tako)mada je sve ovo daleko od toga.

Necemo ovako lepu temu da pretvaramo u politicka raspravljanja...
Svako ima pravo na svoje misljenje i stav... postujmo to...

Milica je u pravu... Imala bih i shiri odgovor na tvoj post, Strateg, ali me iskreno jako mrzi da ga iznosim, jer bih onda morala da napishem josh zilijardu postova za ljude koji su ti slichni... Samo tju retji da, po mom mishljenju, koje ne mora biti tachno, ali, dokazhi suprotno ako mozhesh, protivrechish samom sebi i imash mali vishak predrasuda...

Ja imam 18 godina... I tako razmishljam..... Niko nema pravo da mene proziva za neshto iza chega stojim.... Pogotovo da kazhe da nisam borac... Malo ti mene znash da bi mogao tako neshto da kazhesh... Pravi borci ne odustaju, to je tachno, ali pravi borci se ne bore za neshto za shta se ne vredi boriti... Sve te promene o kojima prichash su mlatjenje prazne slame... Ja sam rekla - mi smo svoju priliku imali... Protratjili smo je... U zhivotu se retko dobija drugi pokushaj... Neminovno je da sa morem primitivaca, zakonima koji se ne poshtuju, shkolama koje nemaju djaka, i prirodnim prirashtajem koji je veoma nizak ja jedna ne mogu nishta da promenim... Pogotovo shto bi trebalo chitav svoj zhivot da zhrtvujem samo da bi neko tamo posle mene zhiveo u zemlji o kojoj ja samo sanjam... Neka hvala... Sebichno? Mozhda... Ali, zhivot je jedan...

Nisam imala nameru da pokretjem politichke rasprave, nego samo da izrazim svoju nemotj i svoj ochaj kroz pisanje... Ko razume, shvatitje... Ne volim presipanje iz shupljeg u prazno.... Previshe sam hladna, isuvishe logichno i razmishljam da bih bila dovoljno mashtovita i kreativna da stvorim neshto shto je umetnichki potpuno oblikovano... Ali, rechita sam, i mozhe mi se da pishem o chemu god, a da to podredim sebi i svojim relativno kratkim i prilichno jednostavnim, ali, verujem, efektnim  rechenicama...

Jesam skeptik... Pa, pomalo i cinik.... Ali, to sam ja... A mislim da za to ova tema i sluzhi... Ne za to da bismo se hvalili, nego da bismo bolje razumeli jedni druge... Jednom sam rekla da ako neko zheli da me upozna, treba da prochita makar neshto od onoga shto sam ja napisala.... Stojim iza toga...

Ja te podrzavam.
Ko moze i treba da ode odavde jer ce sve ovo vrlo brzo otici u pi..u  mater.nu.
Jednom je neko rekao ..."za ideale ginu budale"...

Da bih razbila malo svoju sliku o vecitom optimisti...
Evo kako ja izgldam kada zapadnem u zutu minutu...  :-\ mada umem i gora da budem...

..Sedim sama na bulevaru tuge...
Oko mene prolaze ljudi... poznata i nepoznata lica... a ja sam i dalje sama... zauvek sama... saplicu se o moje bezdusno telo... zaobliaze bez i da me pogledaju... a i bolje je da me ne gledaju... njihovi pogledi bole vise od stotinu reci... bole vise od tebe...
Pitas se zasto me ne gledaju... imaju oni svoju tugu... ne treba im jos i moja...
A moja je tuga bolest preteska... neizleciva... ona najgore vrste... kad covek ne zeli sebi pomoci... pa ima li i sta gore...
Uzalud pokusavam da se sklonim u stranu... njih je previse oko mene a ja nemam snage da se guram kroz masu... ponovo padam... ovoga puta resena da vise nikada ne ustanem...
Ne krivim te... ne krivim ni nju - sudbinu... krvim sebe samu... a koga bih drugo... kriva sam sto nemam snage... kriva sam sto ne znam kako dalje... kriva sam sto sam jos uvek sama... k.r.i.v.a sam... i priznajem to... kao da ce mi to nesto olaksati... a samo stvara jos vecu gorcinu...
Pricas mi da moram naci snage... nastaviti dalje... bojim se da je sve uzalud... nikada nisam znala kako da se izborim sa tobom, ni kada si bio tu ni sada kada te nema zauvek... da... zauvek... a ja te volim zauvek... ironija...
Jos uvek se secam kako si mi pricao da kada se budemo rastali moram da nastavim dalje... da i ako padnem moram da ustanem... i Bog mi je svedok da jesam pokusala...
A onda sam jednostavno postala i suvise pateticna i prepustila sam se... ono za sta sam mislila da nisam sposobna... da, dragi moj... prepustila sam se, i sada kada sam izgubljena ne umem da se vratim... vise ni ne zelim... nemam cemu...
Necu da kazem da si ti bio moj zivot, ne zelim da lazem... ali nakon svega moj zivot bez tebe nije imao smisla...
More nije sumelo tako umilno... lipa je mirisala nekako bezdusno... a ljudi... oni su bili najgori, kao i uvek..
Cesto sam pokusavala da iz nasih dana crpem snagu da nastavim dalje... nazalost tih dana je bilo vrlo malo...
Sada nemam vise snage... nemam ni ideje gde da je trazim... samo tonem... i propadam.. rekoh ti vec da sam postala pateticna... to me je i unistilo...
Opet kazem... sama sam kriva... za sve...
Dopustila sam ti da udjes u moj zivot, srce, um... dusu... dopustila sam i ako sam znala da je na samom pocetku bio kraj.. da te nikada necu imati... da ces zauvek nestati... ali kao i obicno, bila sam mala, tvrdoglava beba koja uvek tera po svome... i protiv sebe uglavnom... ali bila sam tvoja beba... bilo je dovoljno...
I to prokleto more... i tvoj glas koji mi govori da ces uvek biti uz mene... i dan danas se pitam sta bi bilo da si ostao...
I kako se blizio taj prokleti dan kada smo se rastali zauvek ja sam te sve vise volela...
Ponekad sebi licim na one Arape u avionima sto svesno ulecu u smrt... ista sam takva ja... svesno i sasvim voljno sam usla u tvoje srce a znala da nikada iz njega izaci necu...ali da nikada nece biti kraj mene... glupa sam...znam...
I ma koliko pokusavala da sebe ubedim da si bio samo san ne mogu...
I nakon toliko vremena sve je i suvise stvarno... i sve i suvise boli... zato i ne mogu dalje...
Ostajem tu gde jesam... ispod nogu drugih na bulevaru tuge... tesi me samo cinjenica da ce me oni jednom pregaziti... jedna budala manje... eto lepe vesti... konacno...

Svidja mi se kako je napisano, stil, itd, ali, ja sam uglavnom izgubila njuh za takve stvari... Ne mogu vishe... Bila sam ista takva.... Kozha mi je vremenom zadebljala, dobila sam rogove i kandzhe... Sad kad gledam taj tekst samo se sa cinichnim osmehom setjam kako sam nekada bila jadna... Ali, to je shkola kroz koju sam morala da prodjem...

Tek bi sada imao sta da  dodam,ali postujem Moderatora i Tacka................

ne treba niko da ide odavde. treba da se svako malo potrudi za boljitak a ne ko neke babe da zvocamo svi uokolo kako nam je uzasno lose jer nije bas tako....
sta ako odemo jos cemo vise usrati onima koji nemogu ili nece da odu, i ja necu moci da spavam posle toga i da mislim kako se drugi i dalje muce
svi mi treba da imamo dozu optimizma...i treba da volimo da se druzimo da se obrazujemo da posteno radimo i zaradjujemo da dizemo na noge one koji su poklekli da im otvaramo oci i da mislimo SVOJOM glavom jer ako svi uradimo bar malo verujte mi nakupice se dovoljno dobrog da pobedimo sve sto je u nasem drustvu lose
al jbg ima svako pravo da bude ocajan ogorcen i pesimista jer ga jebe zivot al sve nas jebe u istoj meri....
"ako Srbija danas stane treba ce joj novih deset godina da se pokrene" ovo vazi za sve nas ako se odreknemo borbe za pre svega za sebe i nase bliznje ostacemo i dalje cemo ovde ovakvi kakvi smo na mestu kojem smo i nista se nece popraviti pa sad ko zeli da dozivotno bude ocajan zbog svih sranja sveta njegov problem al se mi nesmemo predati treba nastaviti borbu jer nerpijatelj nikad nespava
svako treba da bude kovac sopstvene srece
vozdra
izvini Mici al morao sam

Ivane, da te ne volim toliko i da mi nisi tako drag istog momenta bi dobio BAN !!!
Ja sam rekla... imate tamo onu vasu politiku - ne branim vam - otvorite temu pa razglabajte do sutra... ja to i onako ne citam... necu i ne dozvoljavam da mi knjizevnost unistavate !!! Da vise nisam videla nijedan post koji nije u vezi sa temom i koji ne odise knjizevnoscu !!!

NISI MOJ
Crne te oči zovu k meni
Lipa miriše i mami seni
Jorgovan plavi u duši
Plače tužno i sve ruši
Trebaš mi tek opako
U ovakvoj noći naopako
Mi sve ide i samo ti
Sve lako možeš ispraviti
Poljubi me i nestani
Ne tražim ti više i kreni
Jer te čeka ona i zove
Treba roba natrag u okove

:-)

         PLATON
Volim
Tvoje oči crne kao dubine mora
 Volim
Tvoju kosu svetlu kao jasena kora
Volim
Tvoje ruke divne kao maline plod
Volim
Tvoje usne male kao nebeski svod

Volim
Tvoju reč toplu kao plamena žar
Volim
Tvoje lice lepo kao vila plavih dar
Volim
Tvoje poglede tajne kao srca želje
Volim
Tvoje snove setne kao pahulje belje

Lepo, @purple! "Nisi moj" - deluje stvarno, kao da je iz ličnog iskustva.. I ova druga je lepa.. Prvi postovi, a tako lepi! :wow: Bravo! :kolo:

Hvala!  :)

Strasna rec ljubav
Sta znaci niko ne zna
I ne trudi se da sazna
Kao da nas ne zanima
Sta krije rec cudna
Ili mozda
Srce staje i nestaje
U njoj
Sta je ljubav
Igra
Bolest
Magla
Sreca
Sunce
Ko zna neka objavi
Jer do sada niko nije
 Znao pravi odgovor
Tesko, zar ne

Pa i nije tako teško.. Za mene.. Lako mi je objasniti, mada objašnjenje nije baš onakvo kakvo se očekuje..

Желео сам да заборавим,
љубио сам после тебе,
немогу да се опоравим,
савест пече и срце ме гребе,
јер себе сам им давао,
на свакој видим твоје лице,
ноћима нисам спавао,
ГДЕ СИ? моја несанице.

Врати ми срце моје,
јер у теби ми је остало,
једно срце а нас двоје,
све неважно је постало,
сломићеш га на два дела,
дал ћу икад да постојим?
како си то тако смела?
нема те а сам се бојим!

Али не могу ти доћи,
моје тело нема визу,
зато јецам сваке ноћи,
и упадам у тешку кризу,
била си ми радост,туга,
знам да нисам много нудио,
дугачка нас дели пруга,
а због тебе сам се будио!

Само теби нисам никад,
ни на трен успео одолети,
и неверујем да ћу икад,
тако јако неког волети,
сетим се кад били смо сами,
а сад ме из живота шутираш,
у тишини нестајем у тами,
пронађи ме ако капутираш!

Немој никад срећо сузе лити,
осмехни се на тренутке слатке,
за тебе ћу увек близу бити,
кад је тешко само викни Татке!
знам нећемо се више виђати,
од тога ми нема већег бола,
заувек ћеш ми се привиђати,
волео сам те, истина је гола!

Ако икад нађеш сродну душу,
прећути и никад ми не реци,
бoље ме ухвати за гушу,
и мачем на пола исеци,
срећна буди, све од себе дај,
тражи неког ко волеће те више,
али таквог нећеш наћи знај,
пролеће је а лију ми кише...

pa u biti to je smisao života...čovjekov cilj...
Kad čovjek ne bi imao cilj,šta bi mu bio smisao života?
Zar smisao života nije pronaći njegov smisao ?

zamaraš mozak glupostima = )
Čovjek se navikne na svaki smrad. =)
Pusti ti zemlju i "druge" ljude...Ako bismo otpatili svačiju nesreću, šta bi bilo od nas?

Noćas bih hteo da te sanjam,
misao mi se u suzi guši.
I ova noć kao da je kraća,
noćas bih hteo da te čedno ljubim.

Kao da me tvoja nežna ruka takla,
čudna toplina obuze mi grudi.
Pred tvojim likom gubi mi se mašta,
o, kako bih noćas hteo da te ljubim.

Ne govori ništa, tvoj šapat me budi,
zašto su ti oči tako noćas setne?
Znam da moje misli nisu tebe vredne
I zato bih noćas samo da te ljubim.

Uvek kad ih vidim,
tvoje oči ulepšaju mi dan.
Govore mi da se stidim:
Tvoje oči su kao lep san.

Uvek kad me ljube,
tvoje usne ulepšaju mi veče.
Ne želim da se izgube:
tvoje će usne ostati večne.

Uvek kad me miluju,
tvoje ruke ulepšaju mi godinu.
Želim da me uvek dodiruju:
i da zauvek ostanu tu.

Svaku noć kada zaspim
ja jedan san usnim
ne potraje dugo pa se probudim,
jer sanjam da ti usne ljubim ...

Razmišljam o tebi, mučim sebe,
čekam da se vratiš, ali te nema.
Ja stalno mislim samo na tebe,
otvaram usne, ali glasa nema.

Ujutro se budim, sve me boli,
tuga u momentu me ščepa.
Tebe moje srce ludo voli,
tebe, moja lutko lepa.

Čekajući sreću, stalno sam patio,
dok jednu stvar u životu nisam shvatio:
da sreća neće sama doći
i da ću morati sam po nju poći.

U noćima crnim tražio sam prečice,
dolazio i do same litice,
a onda si mi se desila ti:
neko mi je šapnuo: Nju ćeš voleti.

Kraljice moja u tihoj noći
da znam da mi sutra nećeš doći
kao cvet bez vode uvenuo bih od tuge
moje srce nebi moglo voleti druge.

Kada sam sretan i tuga će nestati,
moja ljubav prema tebi nikad neće prestati.
U životu samo sebe sam se bojao,
nikoga k'o tebe nisam voleo.

Ti si smisao mog' života na ovoj planeti
znam da ću tebe do groba voleti.
Moja ljubav prema tebi nema granica,
ti si moja poslednja ljubavna stanica.

Kiša opet caruje
iznad starog oluka
u mom životu mirišeš
kao zrela jabuka.

Sunce uvek sagori
tu, iznad oblaka
a ja od tvoga osmeha
samo dva-tri koraka.

Mirišeš na Jorgovan
s' proleća.
Dođeš mi kao sreća
ljubavi najveća.

Ti si moje svetlo, moja sreća i nada
da te nemam ja ne znam šta bih sada.
Zavoleh te jako i veruj mi da se ne kajem,
jer za tebe ću i život ako treba da dajem.

Bože, pomozi mi, pokušavam da zaboravim,
ali mi ne ide svako svitanje bez nje mračno je.
Njenih usana kada se setim, samo se rastužim
ne želim da je zaboravim.

Letim ka boljim danima sa tvojom slikom u mislima,
đavolu dušu prodajem, samo da sam kraj tebe ja.
U prvu krčmu navratim i svima piće tad platim:
sa suzama u očima, samo tebe volim ja ...

Ne, ovo nije pesma... ja ne pisem pesme... ovo je nesto... sasvim moje...  :'(

Jos uvek ne mogu da se naviknem da nisi tu...
Boli...
Jos uvek se nadam tvome glasu...
Pece...
U hladnim nocima ocekujem da ces me pokriti...
Nema te...
U vedrim jutrima ocekujem da ces me probuditi...
Spavam...

Obecanje sam svoje odrzala...
Na rastanku te zagrlila..
Pesmu izrectovala...
Ruku poljubila...

A tesko je...
Nema te...
Nema te da me otpratis...
Nema te da me docekas...

Tuzna sam...
Sama sam...
Boli me...

Zelim da te vratim...
Da te zagrlim... da me zagrlis...
Da ti jos jednom kazem koliko te volim... koliko te trebam...
A znam da ne mogu....
I dalje boli...
Previse...

Znam da si gore... da me cuvas...
Ispunjavas mi snove...
Ali zelim da te drzim za ruku...
Zelim... zelim... toliko toga jos...
A znam da ne mogu...

Milice, divno je ... :'(

mici jbt ovo je predivno svaka ti cast
jeste tuzno al je stvarno mnogo dobro

E.. Micki.. mnogo je lepo i tužno, istovremeno.

Мици,одушевљаваш ме  :o  ;)

Hvala narode... eto... ponelo me malo...
Tuzno jeste... a inace posveceno je mojoj baki koja je umrla pre 6 godina... a i dalje boli... :(

Samo da se nadovezem,zaista je predivno svaka Pohvala  :angel:

...e ljudi...evo malo i mene...isto tema s jedne pismene...
Samo ne bi željela da pogrešno shvatite...ovo nema nikakvu "sjenu" odnosno skriveno značenje...čisto takva je tema bila...i nemojte da zamjerite, ja nisam u fazonu nacionalizma, obožavanja nečeg pogrešnog, niti krivim išta i nikog osim budala koje pokreću ove tako strašne ludosti a dolaze sa svih strana.......

Posvećeno Danu smrti mladosti na Kapiji u Tuzli....25. 05. 1995.
Želim da gospodarim svojim životom...Da budem sama svoj vladar!
Ali tako je teško jer mi ovaj olovni svijet uvjek iznova dokaže moju beznačajnost! Danas nam pruži zelene livade, mirise proljeća, i pogled u raj na Zemlji. I baš kada se najmanje nadaš....svu tu milinu zamjene prodorni zvuci tenkova, nesnosan miris baruta- nastaje pakao!!
I ne možeš a da ne pomisliš: Počeo je kraj....

Ali čovjek se navikne na sve. Tako je učen. To mu je dužnost! Da primi užas u svoju svakodnevnicu, ugosti strah....
Jedan dan je dovoljan da promjeni historiju, da uništi mladost i sve sveto!
I baš jedan specifičan dan je dokaz za to. Dokaz da su svi zaboravili malu zemlju negdje na Balkanu...negdje u svemiru....
Da, svi su zaboravili snažnu zemlju koja se grčevito bori protiv namjenjene joj sudbine. Namjenjene od koga? Ko se to igra Boga... Ko se usuđuje???
I sunce je zaboravilo Bosnu. Nije željelo da je ogrije, iako joj je samo toplota trebala. Samo malo toplote da je ohrabri i podsjeti da postoji izlaz. Sunce, kao i ostatak svijeta nije željelo da nas vidi.
A i šta bi vidjelo? Strah uvučen u svaku poru života, duboko usađen u svako biće, i svaku dušu i razum.
Strah koji neprestalno podsjeća na našu sićušnost, na to da smo tek pijuni na velikoj šahovskoj ploči gdje su lovci i topovi stvarnost.
Sve u takvom životu daje ti do znanja da si nebitan, i zaboravljen... Od svih, pa i od sunca.

I baš tada...kada sunce stekne malo hrabrosti da proviri i vidi šta se dešava u Zaboravljenoj Zemlji Negdje U Svemiru...Kada odluči da da pruži malo sjaja i topline, malo nade tim ljudima, tada se ta ista zemlja pretvara u more... Krvavo more mladosti!
I sunce postaje neprijatelj. Svojom umiljatošću, i  ugodnom toplinom zvalo je...Tjeralo je ljude da izađu i uživaju, da sve zaborave!  svojim zlatnim zrakama držalo je za ruke uplašeni narod, pružalo snagu... A ljudi su naivni, uobrazili da im ništa ne može prekinuti korak!
I izašli su, uživali su u ljepoti za koju su bili sigurni da je nestala... Željeli su je upiti, zadržati da nikada više ne ode iz Tuzle. Tada je Tuzla oživjela....
Tada je Tuzla umrla! Preko sunca nadvile su se granate, čarolija je nestala nakon što je isjekla sve, pokidala latice pupoljaka iz čijeg su trnja krvarili potoci! Latice su padale u krv. sunce je bestidno sve posmatralo. Gledale su ga stotine mladih očiju po zadnji put. Naposlijetku, uvjereno da je ubilo mladost i sunce je otišlo. odnjelo je skoro sve. Sve osim duše Tuzle.
Ostao je trag.
Niti jednu dušu nije odnjelo sa sobom. Naprotiv, sve su te duše iz izmrcvarenih tijela prešle u nas, u grad, u neku novu mladost! Ušle su sve pukotine grada, i u sve ulice.
I te herojske duše vječno će trijumfirati pred suncem i dokazivati mu da je rat nešto najgore što se može desiti. te herojske duše sastat će se sa svim ostalim dušama iz svih krajeva svijeta na isti način izvađenim. I sve će zajedno vikati da nisu pobjeđene, i da ne mogu biti! A tako će biti sve dok ljudi pamte....A pamtit će!
 

Pokazala si svoju snagu, Alisa.. Čestitam..

Izgubljenom dečaku

Da li si bio samo dah u trenu inspiracije života…Ili večita zvezda koja obasjava puteve kojim hodim…Da li si ti naneo mrak očima mojim…Ili me kao nežni Andjeo štitiš krilima svojim…Prestala sam da se pitam… i ko si…I odakle si… i zašto si ušao u život moj…

Došao si tako naglo… a tako nežno…Tako brzo… a tako večno…Postao stalni stanar moga srca…Večita lutalica mojih misli…I da želim, ne mogu te isterati…I da mogu… ne želis otići…

Otišao si iz moga života... isto onako naglo… a još nežnije…Još brže… i sve dalje…Ostavio mi svoje srce u zalog…A ja sam ti predala svoje… sve svoje…

Ja i dalje hodim… gordo se držim…Pute svoje ispravljam…Upravljam ka tebi, a znam da nikad stići neću…I dalje tragam… zvezde se roje…Padne tek po neka… nekome u krilo…A ja se sve nadam… doćiće i moja…

I živim u nadi… da jošte me voliš…Da prohujam kad, kad ja mislima tvojim…A zvezda će doći – kažeš tek ponekad…Da nastavim dalje… brže… jače tragam…Ne izgubim nadu… da doćiće ona…Zasijaće jačim,blistavijim sjajem… Istopiće srce, ugrejaće dušu...
 

…Maleni… verujem ti… moram da ti verujem… pašće i meni zvezda u krilo… znam da ćeš se ti Andjele moj nežni postarati za to…

Napominjem... ja ne pisem pesme... ovo su samo moja osecanja... samo to...

Ćutanje...

Nemoj mi reći koliko ti značim...Ja se bojim reči...
Samo me nežno zagrli...Rukom dotakni moje usne...
Skloni pramen sa mog lica...Pogledaj me očima deteta...
Ne,nemoj mi reći koliko ti značim...Ja se bojim reči...

Povedi me negde tamo... daleko gde ne znaju za tugu...
Povedi me bilo kud... nevažno je... samo budi uz mene...

Svaki pokret moga tela ti pokazuje koliko mi značiš...
Dodir... Osmeh... Pogled... Zagrljaj... Osmeh...

Pođimo zajedno preko brda, reka, mora...
Pođimo zajedno protiv suza, greha, bora...


I nemoj mi reći koliko ti značim...Jer reči bi pokvarile sve...
Samo budi uz mene...Pusti me da zaspim na tvojim grudima...
Dozvoli mi da se budim uz tebe...I dovoljno je...
A nemoj mi reći koliko ti značim...Osetiću to...

 Vreme prolazi…
Jednostavno a tako neprimetno
Dani se nizu…
Gubimo snagu I padamo, a da to ni primetili nismo…
Zaboravljamo Tvoju prisutnost, Tvoje ruke pune dobrote I milosti
I mucimo se I uzdisemo, a da vise I ne primecujemo da smo postali kao I svi drugi…
Pitam se : da li te zaista znamo? Ili si vec odavno samo secanje na  izbavljenje  koje se desilo  davno pre..? A sta je sa danasnjim danom ? Da li nam treba isti onaj Svemoguci  Bog cuda  koji svojom prisutnoscu odnosi brigu iz nasih dusa? Kajemo se Gospode sto smo napunili znanjem nase glave   , sto smo pomislili da mozemo sada sami, sto je nase srce puno samo brigom za sebe a brata do sebe I ne primecujemo…O Gospode koliko te to sve boli , a Ti si DAO sebe za nas!!! Hvala sto je tvoja   ljubav uvek prisutna I sto budeci me iz ovog  greha  dajes oprost za sve. Samo Ti si onaj koji  mi treba  , samo  sa Tobom mogu sve .



Gospode, da li sam ti verna ili je moje srce nerazumno I sebicno?
Htela bih Tvoju ljubav za sebe, svu dobrotu, cuda, oprost…
Htela bih  da me ljubis I kada pogresim
da me izbavljas iz zla  u koje sama sebe uvucem,
da slusas moje beskonacno zaljenje kako mi je tesko, kako me niko ne razume, kako sam bez snage…
I Ti si zaista tu…
I Ti zaista imas svu ljubav za mene
Ali ja je ne primam,
I zaista imas strpljenja I resenje uvek
Ali ja ga ne prihvatam
I imas prastanja za sve
Ali moje je srce kameno
I ne vidim sve to a ljutim se na Tebe…
Gospode otvori mi srce da priznam da si ustvari Ti ono sto mi je potrebno
Sve ono sto si mi vec davno pripremio u svojoj prolivenoj krvi za mene…
Pomozi mi da oslobodjena sebe, sada mogu ljubiti ja Tebe bar  trunkom ljubavi koja je opet dar tvoj…
Kao sto nekad voleh greh, sada ljubim Gospoda ,nista manje od toga ne mozes prihvatiti…
Neka svaki naredni dan bude nova odluka u mom srcu da sam Tvoja..
Amen

 
JEDNA MLADOST



Jedna je mladost ostala tamo,na obroncima proslosti…
Neke su emocije ostale zapisane na klupama I skolskim sveskama,kao otisak u vremenu
upornog trazenja smisla I cilja.
Ona je bila neko ko se uklapa u taj krug,krug lutalica I nesrecnika bez
pocetka I kraja.A onda,neke prolazne radosti,prijatelji bez imena I davanja,samo uporna praznina I tuga.I nesto kao dobro poznati zvuci:”Jedna mladost,
jedan svet nade,raste tiho u srcu tvom…Mnogi za te ovaj svet grade
s malo prave istine u tom..Pricaju ti price te,I svaka ima svoj-srecan kraj
a precutkuju da taj svet krade-bas tvog sunca sjaj…”
Sumorne,memljive sobe sa ukusom siromastva,pitanje koje visi u vazduhu svakog novog dana.
O,kada ce svanuti zora radosti prave,da li istina I za mene istina je?
I tada,sunce zivota zasjalo je!
Ona se srela sa tobom-Istinska Dobroto,sa tobom Smislom I Vecnim Odgovorom!
O kako je slatka zora sad svaka,kada si Ti smisao dana:Tvoja snaga-njena je,
Tvoja ljubav-hrana je.O Boze,koji zivot dajes,kako ne reci svima  sta Tvoja radost je,
koliko si ljubio mene ,I kako krv Tvoja svaki greh moj oprala je.Sada moja najveca muka-tako mala postala je,kada me nebo otvoreno ceka.Tvoja ljubav snagu mi daje ,
dom je moj na svakom mestu sa Tobom…
Sada znam da smisao si Ti,smisao zivota svakog coveka.Kada bi samo covek hteo cuti,pogledati u onoga koji zivot je.Cuti Tvoj glas,melem od koga dusa ozdravlja,
nadjena ceznja covekovog bica,
I rec Tvoja:”NA DLANOVE SAM TE UREZAO…”podize u prelepe visine.
Otkriti da te neko poznaje,zna misli tvoje,ima te pred sobom I u tamnoj noci,spokoj je I luka sigurnosti.
U toj luci zelim prebivati dan za danom,do onog casa kad cu pred Tebe stati,sa svima onima
Koji Te ljube,I koji ti zele vec sada svoj  zivot predati..
“Ja braco,ne smatram da sam to vec dohvatio..Ali jedno cinim:zaboravljajuci ono sto je za mnom,a pruzajuci se ka onom sto je preda mnom,hitam ka cilju da dobijem nagradu,radi koje me je Bog pozvao na nebo u Hristu Isusu.”
Filipljani 3:13,14

Sjećanje na Sarajevo

Bilo je lijepo dok je trajalo
ali sad svi znamo Sarajevo je valjalo.
Bio je nešto više od grada,
ali Sarajeva nema sada.

Šta uradi politička ruka,
Sarajevo je pretrpjelo dosta muka.
Nema više Crkve ni panaije,
ništa više nije kao ranije.

Papci stižu sa svih strana,
Sarajevo, muko mojih dana.
U njemu sam rođen i odrastao.
Sarajevo je u velegrad stasao.

Sinoć sam usnio divan san,
sanjao sam da idem u Sarajevo, u svoj stan.
Političari, vi ste izrodska bruka,
ljudima svijeta ste zadali dosta muka.

Sjećanje na Sarajevo 2

Sve je počelo aprila devedeset druge,
tada mi je srce bilo puno tuge.
Od tolike tuge ja sam se razbolio,
nikoga nisam k’o Sarajevo volio.

U toj tuzi sam, možda, i pretjerao,
Svake noći Sarajevo sam sanjao.
Ne mogu da se naviknem na novosadske kiše,
ruka sama „Sarajevo“ piše.

Ide polako šesta novosadska zima,
nedostaje mi sarajevska klima.
Ako ima Boga, ja molim Ga:
da me vrati u Sarajevo, jer volim ga.

Nema više sarajevskih šanera,
nema više na „Koševu“ kamera.
Ne mogu da se naviknem na novosadske kiše,
ruka sama „Sarajevo“ piše.

A sada znam da tu je kraj
Sarajeva i kristalnih sjećanja.

Ћао,
сањала сам те ноћас. Ни први ни последњи пут. Отворих кутију сећања. Прочитах твоје поруке. Одгледах наше слике. И даље не видим онај сјај у својим очима који си једино ти знао да видиш и осетиш. У трену се насмејах... Онако од срца... Не знам зашто... Чуди ме да нисам заплакала... Мада, далеко је тај 15. јун када сам те последњи пут загрлила...
Па, како си ми ти? Шта има ново? Како је на послу? Како је В.? А Л.? Када би само могао да прочиташ ово писмо. Схватио би све... Овако... можеш само да слутиш... А ја да се надам да знаш... Да те још увек...
Желела бих да те видим још једном. Да се изгубим у плаветнилу твојих очију. Да омиришем још једном опор мирис твог парфема. Да ме твој осмех узнесе до Неба. Да сазнам да ли још увек не можеш да заспиш и да ли се будиш раном зором само да би омирисао надолазеће Сунце. И ти и ја смо одувек више волели изласке.
Не постоје речи ни стихови који могу описати колико ми недостајеш... Колико те требам... Колико те и даље желим... Колико те још увек... А знам да никада нећеш бити мој. Знам да се можда никада више нећемо видети... За мене је довољно то што негде тамо постојиш, што знам да негде тамо сваке вечери посматраш звездано небо заједно са мном... Што умеш да ослушнеш олују на исти начин као ја...
Још увек осећам твоје усне на својим... Још увек дрхтим када чујем твоје име... Још увек жудим да те сањам да ми макар будеш ближе... Не желим да икада буде другачије... Заувек ћу те волети и ти то знаш. Никада нећемо бити једно крај другог... И то знаш... Али ипак ћемо имати једно друго... Одувек... Заувек...

Твоја Беба...

Стара, изгребана плоча се врти у назад... Враћам звуке, мирисе, боје, слике... Како смо умели лепо да се смејемо... Гледам наше заједничке фотографије. Нема их много. Јаче и боље су оне урезане у мојим мислима... у нашим срцима...

Никада нећу заборавити оно јутро када си са сузама у очима рекао да одлазиш јер ме волиш... И никада нећу прежалити што ти на време нисам рекла колико ми значиш и колико те требам...

Зар је све било погрешно? И време, и место... Чак и начин на који си ми брисао пиво са браде док смо безброј ноћи само седели и гледали једно друго... Без трептаја... Без уздисаја... Зар је и то било погрешно, реци ми?

А све је било тако проклето савршено. Или ми се само чинило. Кроз главу ми пролази милион - да смо само... а узалуд.

Све нам је ишло а опет је све било наопако. Били смо насмејани, а опет се будили са сузним очима... Чему све то... Или још боље - зашто?

Зато што нисмо знали волети како треба? Љубити како треба? Грлити? Водити љубав?

Или просто зато што смо ћутали. Знали све а опет ћутали. И не знам зашто ти никад нисам рекла да те волим. Не знам заиста. Можда сам чекала да ти то први кажеш... А ти си чекао последњи тренутак.

И глупа наша сујета. И глупе освете. Други људи. Друге девојке. Други момци. Зар смо заиста толико мало ценили једно друго?

Таленат смо да ствари покваримо.

Јадни смо. Обоје.

au mici... rasplaka me... znachi... prelepo sreco, i mnooogo tuzno...  :'( :'(

hvala mali... evo i ovo sam piskarala ovih dana...

За све сузе и јецаје моје и твоје... За лажне осмехе и празне загрљаје... За пусте речи утехе и безброј биће боље... Криви смо обоје...

И знам да ниси знао и умео другачије, дао си све од себе... И нисам те била вредна, а ниси ни ти мене... А ипак... Криви смо обоје...

Време је да свако својим путем крене... Да не кривиш ни себе ни мене... А ја ћу знати, дубоко у себи осећати да... Криви смо обоје...

Зато збогом пријатељу мој, јер ништа више не можемо бити... И замолила бих те нешто... Немој ме кривити... Јер... и ти знаш да... Криви смо обоје...

E DA LEPE TEME PA DA UPISEMO NESTO...

            'Daleko'

Sto mi je lepo,kad si daleko,
Male su sanse da te sretnem.
Pa nemam razloga da patim,
Al' imam razloga da ceznem !

               *
Jer tvoje usne,mada su tudje,
Sansu mi daju za miran san...
Ovako...nikako...
Da svane dan !

               *
Sto mi je lepo,kad si daleko,
Male su sanse da te vidim.
Pa nemam razloga da patim,
Al' nemam razlog ni da zivim !

              *
Da li si nocas,sanjala mene,
Il' je to bio,samo moj san ?
A meni ...nikako...
Da svane dan !

Autorska prava  :band: B.Love
 

   'Ti ne znas...'

Ti ne znas,da te volim,
I sta ja tu mogu ?
Moje misli,putuju,
Ka tebi,u jednom smeru...
         *
Podigni,vec jednom,
Slusalicu snova...
I ostani,na vezi
Do jutra...
         *
Ti ne znas,koliko,
Dugih godina...
Tebe - zelim ja !
Ti si jedina,
Bila i ostala,
Balada mojih secanja...
         *
Ne zelis,mi ljubav,
A sve bih dao...
Da ti srce,kuca,
U ritmu srca moga !
         *
Nasmesi se,barem,
Imena ti tvoga...
I dacu ti,i sebe,
I sve sto se zove moje !
        *
Ti ne znas,koliko,
Dugih godina...
Tebe - trazim ja !
Ti si jedina,
Koja se rodila,
Da budes moja sudbina...

Autorska prava  :band: B.Love

      'NOVA GODINA'

Ona plese,nova je godina,
Ona bira,ona je najlepsa,
Ona je voljena,ona dobro zna,
Ona zna,da volim je ja.
             *
Soba puna njenog mirisa,
U zutoj haljini,kao nestvarna,
Drhti sva,dok je milujem,
I usnama blago dodirujem...
           ...i sapucem u mrak...
             *
Seti se,kad budes negde studirala,
Seti se,kad vreme izbledi secanja,
Kako je muzika tiho svirala,
Seti se - mene i jedne nove godine... 
              *
Ona se smesi,od srece sjaji sva,
Jer...svi je vole,a ona - nikoga !
Ne gleda mene,mozda i ne cuje,
I briga je sto sam pored nje...
            ...i sapucem u mrak...
             *
Seti se,kad budes negde studirala,
Seti se,kad vreme izbledi secanja,
Kako je muzika tiho svirala,
Seti se - mene i jedne nove godine...

Autorska prava  :band:  B.Love

      'Pozeli'

Pozeli me nocas
Kao da sam ti blizu 
Tvoj prvi,i jedini
U dugom nizu
      *
Vreme koje prolazi
Vrti nas u krug
Mogu da ti budem sve
Al' nikada drug
      *
Lepo spavaj,mirno sanjaj,najdraza
Sa osmehom na usnama
Bicu uvek blizu,pokraj tebe
Ali samo deo sna...
      *
Pozeli jos nocas
Da se dani vrate
Da ti moje usne
Nocas u san svrate
     *
Vreme koje prolazi
Vratice ti dug 
Mogu da ti budem sve
Al' nikada drug
     *
Lepo spavaj,mirno sanjaj,jedina
Sa suzama u ocima
Bicu uvek blizu,pokraj tebe
Ali samo deo sna...

Autorska prava  :band:   B.Love

    'TAJNA...'

Nemoj mi reci,
Mnogo o sebi,
Ne zelim mnogo da znam.
         *
Ono sto cuvas,
Tajnu sto krijes,
Ja bih da otkrijem sam.
         *
Nije  mi stalo,
Da uzmem malo,
Sto bi i sama da das.
         *
Ja bih da uzmem,
Sta ti se ne da,
To morala bi da znas.
         *
Ali tako sam sam,i dosta mi je tuge,
Volecu neke oci druge,
Ljubicu usne neke trece,
Pa makar nikad nemao srece.

Autorska prava   :band:   B.Love

Super B!!!

Mogao bi se predati drugoj ali niko te ne bi voleo tako cisto i tako potpuno kao sto te volim ja... Nikome tvoja sreca ne bi bila svetija, kao sto je sveta meni. Citavo moje iskustvo, sve sto zivi u meni, bas sve, posvecujem tebi, i ako pokusam da postanem plemenitija, to cu uciniti da bih postala vrednija tebe,da bih te ucinila jos srecnjijim...

Moj si! Moj si do kraja dana, nedelje, godine, zivota... Jesi li pogodio ko sam ja?! Ponekad mislim da jesi. Ponekad, dok posmatras osetim na sebi tvoje pohotne oci. Da li se previse plasis da mi pridjes i kazes sta osecas?! Hocu da kriknem i izvijem se sa tobom. Hocu da tu ljubim usne, privucem te i kazem "VOLIM TE". Toliko te zelim da me boli. Hocu da ubijem one ruzne devojke sa kojima si stalno... Da li ti se stvarno svidjaju one dosadne, naivne, slatke, proracunate devojke ili je to samo zbog seksa?!
Seme ljubavi je palo i ako ne sagorimo zajedno, sagorecu ja sama....

Svetlo polako nestaje...Tonem...Sve dublje u tamnu stranu moje duse. Pocinjem da mrzim i samu sebe, ostale mrzim vec odavno. Sa srcem punim straha koji zeli da promeni svet, a ne moze da promeni ni samu sebe.. Tonem, iz nekog razloga pod mojim nogama se umesto cvrste podloge pojavio zivi pesak. Pitajuci se, ko bi mogao uciniti takvo delo i zasto?! Zanemarila sam cinjenicu da se trebam prvo izvuci... I sad tonem. Ne zovem u pomoc, jer ako ti neko pomogne, posle mu dugujes...Ja nikome ne dugujem. I zato TONEM sama... Koliko duboko cu pasti..reci cu vam kad dotaknem dno!

Toliko lepih reči ste napisali da nije moguće sve prokmentarisati.. Samo jedno Bravo Mici, B.Love, Jelenice...
Ali posebno, Jelenice...  :'(  :cray: :pile-moje: :-*

Hvala Zenkic  :-* :prijatelj:

Jelenice,nabavi neki shlauf...

Nikada nisam mogla ni umela sama... Ma šta pričala sebi, oduvek mi je bilo lakše kada bih imala potporu, podršku. Slabić sam. Znam. Napravim slabašni korak sama a onda se povučem natrag dok me neko ne uzme čvrsto za ruku i povuče nekim novim stazama. I ne znam drugačije. Tačnije ne smem.

Bojim se da krenem sama. Bojim se da ću se izgubiti i da neću naći put nazad, a napred neću znati kud. Zašto me onda ostavljaš kad znaš da se neću snaći sama? Isuviše sam daleko otišla da bi se vraćala istim stazama. A znam da bez tebe dalje tim stazama neću moći hoditi. Zašto mi onda to radiš?

Ako je to tvoj način da me naučiš da budem jača, da očvrsnem i otisnem se sama morem života... onda to sasvim pogrešno radiš. Ako pak misliš da sam dovoljno snažna da oluje pretrpim sama... varaš se.

Ja ne umem kad nemam s kim... Ja ne umem bez tebe. Nemoj me ostaviti...

Ti si mi droga

Osećam se jako prazno,
k’o ispijena vinska čaša.
Tako bih noćas vino pio
gotova je ljubav naša.

Sa dve reči sve si rekla
jasno mi je sada sve.
Pijana reka opet je potekla,
ti ne voliš više mene.

Ja ću opet vino da pijem,
to mi jedino ostaje.
Ne želim svoje suze da krijem,
nek’ svi znaju kako mi je.

Teško da mogu zavoleti drugu,
kasno sam se setio toga.
U piću noću blažim tugu
sad razumem: Ti si mi droga.

Opet se osećam jako bedno,
k’o razbijena vinska čaša.
Tako bih opet vino pio,
nikad više ljubav naša.

Milan Bandić

Ostajem ovde   

U ovom gradu perspektive nema,
među ljudima je izuzetna trema.
Narod se plaši da izađe na ulicu,
strah se čita na svakom licu.

Ja ostajem ovde po cenu života,
moja glava nije obična lopta.
Da je neko šuta kad god poželi,
dragi mislioci nisam to što ste hteli.

Novčana je kriza u svim džepovima,
narod se bavi raznim tripovima.
Košarkaški rečeno: ovo je rampa,
zar će biti izvršena još jedna trampa?

Jao ljudi, da li ste čuli:
naš život je jednak nuli.
Nad glavama nam je gomila idiota,
pa ljudi, zar to nije sramota?

Milan Bandić

Nauči kako se voli 

Dva meseca duga k’o godina,
mene je lagala jedna Jelena.
A ja sam bio glup i naivan
i sad sam usamljen, ljut i nervozan.

Još uvek te volim jedina,
još uvek si na mojim usnama.
Ne mrzim te, voljena,
Još uvek si u mojim mislima.

Znaš da si kriva i ja to znam
i znam da sam opet ostao sam.
Ne želim ti tugu, patnju i bol,
već da osetiš kakav je život moj.

Dva meseca duga k’o godina,
mene je varala jedna Jelena.
Nikada joj neću oprostiti to:
kako je mogla meni naneti bol.

Milan Bandić