Kovach.rs

Jovan Dučić 1872-1943

Smatra se da je rođen 15.7.1872.god. u Trebinju. Pjesnikov otac Andrija bio je trgovac i poginuo je ustanku 1875.god. a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje djece iz prvog braka. Osnovnu školu Dučić završava u Trebinju i kad se porodica preselila u Mostar. Jovan upisuje trgovačku školu kod svog polubrata pošto u Mostaru nije bilo gimnazije.Školovanje nastavlja u Sarajevu 1890.-1891.u učiteljskoj školi, a zatim u Somboru, gdje završava 1893. Jedno vrijeme je bio učitelj u Bijeljini, odakle su ga protjerale vlasti zbog patriotskih pjesama, pa je bio prinuđen da radi u manastirskoj školi u Žitomisliću. Diplomatsku karijeru Dučić započinje 1907. U Ministarstvu inostranih djela Srbije. Radio je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927.god. a potom je privremeno penzionisan. 1937. God. je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu.

Jovan Dučić je umro u Americi 7.4.1943.god.



O DUČIĆEVOJ POEZIJI

Dučić je u svom poetskom razvoju imao više faza.Počeo je sa prvom objavljenom pjesmom "Samohrana majka" 1866., somborski "Golub". Od 1896.redovno izdaje u mostarskoj "Zori". Od 1901.skoro jedino se javlja u "Srpskom književnom glasniku". U tim prvim pjesmama ima izvještačenosti i oponašanja drugih pjesnika.

Prelom se desio po odlasku u svijet, na zapad. Upisao se na Filozofsko-sociološki fakultet, kako ga Dučić zove "Fakultet literature". Sedam godina je studirao u Ženevi (1899.-1906.), ali je često boravio u Lozani, Parizu i Minhenu. To je period kad on najintenzivnije uči. Tešno je govorio francuski, njemački i ruski jezik.

Život u tuđini, ma koliko on interesantan bio, pobuđivao je u njemu bolnu nostalgiju za zavičajem. Žudio je za Mostarom. Sam pjesnik o tome kaže, u svom pismu Aleksi Šantiću,1922.god.: "Mene je tuđina obeshrabrila, ja sam se osjećao za svagda usamljen…Ovaj kratki dodir sa svojom grudom i mojima, dao mi je novu ljubav za život I volju za rad".

Zbog toga nije ni čudo što je Dučić poklonio toliko darova svom Trebinju,što je taj veliki zatočenik želio da u svoj grad iz čitavog svijeta donese što više ljepote, kao ni što je u svojim testamentima zavještao da se sahrani u Trebinju.


DJELA

1.Ciklus "Moja otadžbina"

2.Ciklus "Carski soneti"

3. Ciklus "Dubrovačke poeme"                       

4.Ciklus "Jadranski soneti"                           

5.Pesme u prozi"Plava Legende"

6.Jutarnje pesme,Večernje pesme,Sunčane pesme

7.Blago cara Radovana

8.Gradovi i himere

9.Jutra sa Leutara


                                                  LJUBAV

                                    Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
                                    Potreba da ljubim? Ova želja plava,
                                    Je li želja srca moćnoga i čedna?
                                    Ili napor duše koja malaksava?

 
                                    Je li ovo žena koju ljubim zbilja?
                                     Ili sen na prolasku preko moga puta,
                                     Tumaranje misli bez svesti i cilja,
                                     I sve delo jednog bolnog minuta!

 
                                    Ne znam, no na međi toga sna i jave
                                    Vidim moje srce da čezne i pati.
                                    I suze kad dođu rane zakrvave-
                                    Ja ni onda od tog ništa neću znati.

Odlomak iz djela "Blago cara Radovana"

Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čoveka koji je dobar samo kad je srećan.Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere  ipak sasvim često iz najbolje namere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vredi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli.

Žena je inače uvek jedno biće za sebe i za ceo svet, a drugo za čoveka kojeg voli.ako vam krije prolost, to nije zato da nju ne sačuva za sebe,nego da vas ne izgubi. Ako hoće da prećuti prošlost, to je i zato što je žena prema prošlosti odista ravnodušna, jer žena po prirodi nije romantik.

Žena ne podnosi spomen. Ona bezdušno sve krije jer ne želi da ima oči ni na čemu što nije u vezi sa čovekom kojeg voli u tom trenutku. Žena živi s dana na dan. i danas je više samoubistava na zemlji zbog propale ljubavi, nego zbog propalog iamnaj ili propale časti.

Prosečan čovek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Čovek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.

Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati I najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike I neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled I lep osmeh nemaju čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta…

Najlep{e oči ima slovenska žena, jer uvek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne I pokvarene, nego često I savršeno čiste, I po prirodi verne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materiajnog, iz roamntike,iz osvete.

…Srpkinja se daje onom ko je prevari.

REFREN

 

Snevaj, da uvidiš da prolazni snovi

Još najbliže stoje postojanoj sreći,

Da ne pitaš nikad, zašto jadi ovi,

A ne koji drugi, a ne koji treći.

 

Ljubi, ljubi silno, uvek istovetan,

U ljubavi samo ti ćeš jasno znati:

Kako malo treba da se bude sretan,

I sto puta manje da se večno pati.

 

I umri da spaseš verovanje čisto,

Da si kad god stao pred istinom golom,

I da u životu nisi jedno isto

Jednom zvao srećom, a drugi put bolom.

(http://i3.tinypic.com/6tm0vew.jpg)  Jablanovi

                                                                Zašto noćas tako šume jablanovi,
                                                                Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
                                                                Žuti mesec sporo zalazi za hume,
                                                                 Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.
                                                                 U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
                                                                 Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
                                                                 Jablanovi samo visoko u zraku
                                                                 Šume, šume, čudno, i drhću u svodu.
                                                                 Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
                                                                 Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
                                                                 Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
                                                                 Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.


Ljubavna pesma

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Moj voljeni Ducic... uh... Blago cara Radovana i Jutra sa leutara... fantasticne knjige koje se ne mogu citati u jednom dahu, vec malo - po - malo.. da bi ostale duboko urezane u nasim srcima... A poezija... govori sama za sebe... radili smo ga u skoli vise puta... i svaka njegova pesma nosi svoje skriveno znacenje... mora covek bas da se zamisli da bi dosao do cilja otkrivanja : sta je pisac hteo da kaze :)

Plava ptica

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume....   

Susret

Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.
Oboje smo strašno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno preživljenih jada...

I zanavek kad se rastadosmo, i tako
Stežuć svoje srce rukama obema
Otišla si plačna, zamrzla i nema
K'o što beše došla, tužno i polako.

Zaljubljen muškarac odmah misli kako da svoju sreću podeli ,a žena kako da svoju sreću udvostruči.
 
Žena je najveći podstrek ljudskog stvaranja:ona stoji u zenitu muškarčeve misli i akcije,i njoj se duguju sve lepote i veličine ljudskog genija.
 
Mladost i ljubav,to je sve što ima život.

Samo u ljubavi i u smrti ljudi mogu da se izjednače,i da poslednji stigne prvog.

Postoje dva moguća braka:jedan za mlade i za mladost,i drugi za stare i za starost:prvi da se podeli sreća i obest,a drugi da se podeli nesreća i bolest.

Dve su prave i najveće čovekove nesreće:nemati zdravlja i nemati prijatelja.

Najbolji ljudi to su oni koji su prema sebi najsroži,i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.Najviše se vole oni ljudi koji imaju iste vrline,a najviše se mrze ono koji imaju iste mane.

Veliki čovek sudi čoveka po njegovim vrlinama:mali sudi po manama.

Pola sata govorite o nekom dobro, i vi postanete mirni i blaženi,čak i ponosni na lepotu svojih osećanja.

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam, mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.
Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.
Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?
Možda je sasvim do mene došla,
Ai' ja,
u krcmu svratio,gorak
a ona
ne znajuci - prosla.

Ne znam.
Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

OPOMENA

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.