Kovach.rs

Akcija prikupljanja
> >pomoci za Asmiru S>>>>>>Ispod se nalazi najstrašnija priča koju sam ja
> >čula... Kada sam je >>pročitala jednostavno sam odlučila da nešto moram
> >uraditi i sigurna sam da >>cete i vi tako osjecati. Za jedno desetak dana
> >idem u posjetu Asmiri i >>njenoj porodici. Do tada cu pokusati da prikupim
> >sto vise sredstava kako >>bi pomogli Asmiri da barem kupi lijekove koji joj
> >trebaju u svakodnevnom >>zivotu.>>I ovdje vi stupate na scenu. Nadam se da
> >cete se odazvati kao sto ste i do >>sada radili u ovakvim situacijama. Ono
> >sto vi treba da uradite je da >>angazujete vas radni kolektiv, vas
> >komsiluk, vase kolege iz skole, >>fakulteta... Da svako da svoj doprinos da
> >pomognemo ovoj porodici... >>Doprinos moze biti u novcu, odjeci, obuci,
> >hrani, higijenskim >>potrepstinama, hrani...>>>>Svi oni koji odluce da se
> >ukljuce u ovu akciju mogu me kontaktirati na >>ovaj mail [email protected]
> > ili na broj telefona 061 809 345.>>>>Molim vas da posaljete mail na sto
> >vise adresa.>>>>>>>>>>Silovana 365 dana u godini!>>>>>>Asmira S. je rođena
> >u Bijeljini prije 34 godine. Sa 20 godina je ostarila, >>osijedjela i
> >zadobila traume koje će je pratiti cijeli život. Danas je >>žrtva zaborava,
> >nerazumijevanja, nepravde... Ovo je njena priča . Piše: >>Mirna MEKIĆ,
> >novinarka BIRN-ovog Justice ReportaSARAJEVO - Nakon što sam >>mu prepričala
> >svoj život, psihijatar je rekao da je to najstravičnija >>životna priča
> >koju je čuo. Bilo mi je samo 20 godina kada je počeo moj >>pakao. Živjela
> >sam u kući u Bijeljini, sa svekrvom, mužem i dvoje djece. >>Curica je imala
> >svega šest mjeseci, a dječak dvije godine.Krajem aprila >>1992. godine u
> >kuću je upalo nekoliko Arkanovaca. Kao zvijeri su se bacili >>na mene.
> >Jedan za drugim su me silovali pred djecom, svekrvom i mužem. On >>ih je
> >pokušao spriječiti, ali su ga udarili nakon čega se onesvijestio .
> > >>Mislila sam da je to najgore što mi se moglo desiti. A zapravo užas je
> >tek >>tada počeo. Priča iz paklaMuža su odveli na prinudni rad u logor.
> >Ostala >>sam sa djecom u kućnom pritvoru. Tih dana mi je bio dvadeseti
> >rođendan a >>da toga uopće nisam bila svjesna. Vojnici su dolazili svaki
> >dan. >>Polupijani i ludi od alkohola, kao životinje su se iživljavali na
> >nama. Ne >>mogu opisati što su sve radili. Nisu me samo silovali. Tukli su
> >me i >>sjekli nožem po tijelu. Svuda imam ožiljke. Uživali su da nas muče.
> >Bilo >>je ukupno 11 žena i sve smo prolazile isto. Zabavljalo ih je da me
> >redovno >>odvode na borbenu prema Orašju. Tamo su me davali vojnicima da me
> >onako >>prljavi, pijani, ponovo siluju i rade stvari koje je teško i
> >zamisliti. To >>nije bilo samo seksualno zlostavljanje. To je bio užas. Ni
> >u kući nije >>bilo nimalo bolje. I djecu su mi dirali. Jedan dan su ručicu
> >moje kćerkice >>pritisnuli na vrelu platu. Cijeli dlan joj je otekao.
> >Vrištala je. I ja >>sam. A oni su se stravično smijali . Tri puta sam
> >htjela izvršiti >>samoubstvo. Jednom sam pronašla sirćetnu kiselinu i
> >popila. Dva puta sam >>se dokopala tableta. I svaki put sam mislila, sada
> >je gotovo. Ipak, >>ostadoh živa.Nije mi lako pričati o tom paklu. Proganja
> >me u snovima. >>Svaki mi je dan pred očima ono što sam tamo priživjela. Ne
> >mogu zaboraviti >>i pitam se kako se normalno živi? Najstrašniji mi je bio
> >dan kada su mi >>dijete pokušali ubiti . Pošli su na moju curicu i rekli da
> >će je nabiti na >>bajonet. Vrištala sam, preklinjala ih, molila... A onda
> >sam samo pala u >>komu. Kada sam došla sebi nisam mogla prepoznati svoju
> >djecu. Nikoga se >>više nisam sjećala. Nikoga. Ni sebe. Ni vlastitog imena
> >se nisam mogla >>sjetiti. Nisu čekali da se oporavim. Silovanja su
> >nastavljena. Iz dana u >>dan. Iz noći u noć. Svaki dan u 365 dana. Želim
> >zaboraviti, ali ne mogu. >>IzbavljenjeI tako smo živjeli do 18. aprila
> >1993. godine. Taj dan je >>naišao jedan čovjek, Srbin, prijatelj mojih
> >roditelja. Otkupio nas je za >>5.600 DM. Pustio nas je da idemo kuda
> >želimo. Otišla sam u Tuzlu gdje su >>nas smjestili u izbjeglički kamp.
> >Nikome nisam pričala o Bijeljini. Sa 21. >>godinu bila sam potpuno sijeda,
> >potpuno skrhana, razorena. Uništena. >>Ličila sam na avet. Ipak, nešto se
> >lijepo desilo nakon skoro godinu dana. >>Mada sam mislila da se ništa više
> >lijepo ne može desiti. Jedno prelijepo >>jutro, pojavio se moj muž. Nisam
> >vjerovala da će se ikada pojaviti. >>Preživio je logor u Srbiji. Potom je
> >bio u nekom centru u Hrvatskoj. U >>oktobru 1994. godine je sa još jednim
> >zatočenikom uspio pobjeći. Išli su >>kroz šume i skrivali se. Na žalost,
> >njegov prijatelj je na putu stao na >>minu i poginuo. On je nastavio dok
> >nas nije našao. Skamenila sam se kada >>sam ga ugledala. Ogromna radost
> >pomiješala se sa strahom da će me ostaviti >>ako sazna što su mi radili.
> >Pitala sam se da li će htjeti živjeti sa ženom >>koja je toliko puta
> >silovana.....Nije me ostavio. Samo je obećao da me >>nikada neće pitati o
> >stvarima o kojima ne želim govoriti. Život u miru >>Danas sam 60% invalid.
> >Ne mogu naći posao. Živim u Sarajevu sa mužem, koji >>također ne radi, i
> >dvoje djece. Hranimo se u Merhametovoj narodnoj >>kuhinji.Redovno idem na
> >psiho-terapije. Doktori su mi dijagnosticirali >>trajnu promjenu ličnosti
> >uzrokovanu proživljenom torturom, praćenu >>depresijom. Mjesečno primam
> >90KM socijalne pomoći. Lijekovi koje treba da >>pijem koštaju 250KM. Nemam
> >tih para. U januaru prošle godine vlasti su me >>obavijestile da moram
> >napustiti stan u kojem živim. Rekli su da je naša >>kuća u Bijeljini
> >obnovljena i da se možemo vratiti. Zamislite, od mene su >>tražili da se
> >vratim u kuću u kojoj sam preživjela silna mučenja i >>silovana? Nismo
> >izašli. Ovaj mjesec, 19. maja, dobila sam novi nalog za >>deložaciju. I
> >sada ne znam što da radim. Ne želim nogom kročiti u >>Bijeljinu. Nikada.
> >Strah me da ne vidim nekog od tih zločinaca. Čak i na >>televiziji . Jedva
> >preživljavam. Ali sanjam da vidim svoju djecu kako >>završavaju škole. Hoću
> >da ih gledam dok rastu. Hoću da budu sretni, >>zdravi, da sutra imaju svoju
> >porodicu koju će moći izdržavati.>>>>Vise o Asmiri i nacinima kako joj
> >pomoci na >>http://www.sarajevo-x.com/forum/viewtopic.php?t=25972 . --

Pa uselila se Srbima u kucu i nece da se vrati u Bijeljinu, lepo joj je u Sarajevu...
Tih pricha ima na sve tri strane...
Izmuchi se dok sam prochitao, ne zbog priche nego zbog strelica kojih ima vishe nego kod Robina Huda, sredi to ocoravice narod....

Bilo i ne ponovilo se nigde i nikad!
Saosecam sa svima koji su peziveli strahote, a koje uopste nije ni trebalo biti!

Jao, jao, jao...
Kakav je ovaj naš svijet (čast izuzecima, kojih je zasigurno manje)....
Pa zar nemate nimalo osjećanja??
Ja da sam (NE DAJ  BOŽE) na njenom mjestu,
ni ja se ne bih vratila u kuću u kojoj sam patila....
I, naravno da ima puuno takvih žena,
ali, nisam htjela uopće da tražim više....
(što se tiče strelica, NISAM KRIVA, tekst sam samo prepisala (copy-paste))


sLAŽEM SE s Homerom....

Evo da nam Chetnik ne ocoravi...

Akcija prikupljanja pomoci za Asmiru S...Ispod se nalazi najstrašnija priča koju sam ja
čula... Kada sam je pročitala jednostavno sam odlučila da nešto moram
uraditi i sigurna sam da cete i vi tako osecati. Za jedno desetak dana
idem u posetu Asmiri i njenoj porodici. Do tada cu pokusati da prikupim
sto vise sredstava kako bi pomogli Asmiri da barem kupi lekove koji joj
trebaju u svakodnevnom zivotu.I ovde vi stupate na scenu. Nadam se da
cete se odazvati kao sto ste i do sada radili u ovakvim situacijama. Ono
sto vi treba da uradite je da angazujete vas radni kolektiv, vas
komsiluk, vase kolege iz skole, fakulteta... Da svako da svoj doprinos da
pomognemo ovoj porodici... Doprinos moze biti u novcu, odeci, obuci,
hrani, higijenskim potrepstinama, hrani...Svi oni koji odluce da se
ukljuce u ovu akciju mogu me kontaktirati na ovaj mail [email protected]
 ili na broj telefona 061 809 345.Molim vas da posaljete mail na sto
vise adresa.

...Silovana 365 dana u godini!...Asmira S. je rođena
u Bijeljini pre 34 godine. Sa 20 godina je ostarila, osedela i
zadobila traume koje će je pratiti celi život. Danas je žrtva zaborava,
nerazumevanja, nepravde... Ovo je njena priča .

Piše:Mirna MEKIĆ, novinarka BIRN-ovog Justice ReportaSARAJEVO

...Nakon što sam mu prepričala svoj život, psihijatar je rekao da je to najstravičnija životna priča koju je čuo. Bilo mi je samo 20 godina kada je počeo moj pakao. Živela sam u kući u Bijeljini, sa svekrvom, mužem i dvoje dece.Curica je imala svega šest meseci, a dečak dve godine.Krajem aprila 1992. godine u kuću je upalo nekoliko Arkanovaca. Kao zveri su se bacili na mene.Jedan za drugim su me silovali pred decom, svekrvom i mužem. On ih je pokušao sprečiti, ali su ga udarili nakon čega se onesvestio .Mislila sam da je to najgore što mi se moglo desiti. A zapravo užas je tek tada počeo. Priča iz pakla...Muža su odveli na prinudni rad u logor.Ostala sam sa decom u kućnom pritvoru. Tih dana mi je bio dvadeseti rođendan a da toga uopse nisam bila svesna. Vojnici su dolazili svaki dan. Polupijani i ludi od alkohola, kao životinje su se iživljavali na nama. Ne mogu opisati što su sve radili. Nisu me samo silovali. Tukli su me i sekli nožem po telu. Svuda imam ožiljke. Uživali su da nas muče.Bilo je ukupno 11 žena i sve smo prolazile isto. Zabavljalo ih je da me redovno odvode na borbenu prema Orašju. Tamo su me davali vojnicima da me onako prljavi, pijani, ponovo siluju i rade stvari koje je teško i zamisliti. To nije bilo samo seksualno zlostavljanje. To je bio užas. Ni u kući nije bilo nimalo bolje. I decu su mi dirali. Jedan dan su ručice moje kćerkice pritisnuli na vrelu platu. Celi dlan joj je otekao.Vrištala je. I ja sam. A oni su se stravično smejali . Tri puta sam htela izvršiti samoubistvo. Jednom sam pronašla sirćetnu kiselinu i popila. Dva puta sam se dokopala tableta. I svaki put sam mislila, sada je gotovo. Ipak, ostadoh živa.Nije mi lako pričati o tom paklu. Proganja me u snovima.Svaki mi je dan pred očima ono što sam tamo preživela. Ne mogu zaboraviti i pitam se kako se normalno živi? Najstrašniji mi je bio dan kada su mi dete pokušali ubiti .Pošli su na moju curicu i rekli da će je nabiti na bajonet. Vrištala sam, preklinjala ih, molila... A onda sam samo pala u komu. Kada sam došla sebi nisam mogla prepoznati svoju djecu. Nikoga se više nisam sećala. Nikoga. Ni sebe. Ni vlastitog imena se nisam mogla setiti. Nisu čekali da se oporavim. Silovanja su nastavljena. Iz dana u dan. Iz noći u noć. Svaki dan u 365 dana. Želim zaboraviti, ali ne mogu.Izbavljenje, tako smo živeli do 18. aprila
1993. godine.Taj dan je naišao jedan čovek, Srbin, prijatelj mojih roditelja. Otkupio nas je za 5.600 DM. Pustio nas je da idemo kuda želimo. Otišla sam u Tuzlu gde su nas smestili u izbeglički kamp.Nikome nisam pričala o Bijeljini. Sa 21. godinu bila sam potpuno seda, potpuno skrhana, razorena.Uništena.Ličila sam na avet. Ipak, nešto se lijepo desilo nakon skoro godinu dana.Mada sam mislila da se ništa više lepo ne može desiti. Jedno prelepo jutro, pojavio se moj muž. Nisam
verovala da će se ikada pojaviti.Preživio je logor u Srbiji. Potom je bio u nekom centru u Hrvatskoj.U oktobru 1994. godine je sa još jednim zatočenikom uspio pobeći. Išli su kroz šume i skrivali se. Na žalost, njegov prijatelj je na putu stao na minu i poginuo. On je nastavio dok
nas nije našao. Skamenila sam se kada sam ga ugledala. Ogromna radost pomešala se sa strahom da će me ostaviti ako sazna što su mi radili.Pitala sam se da li će hteti živeti sa ženom koja je toliko puta silovana.....Nije me ostavio. Samo je obećao da me nikada neće pitati o stvarima o kojima ne želim govoriti. Život u miru... Danas sam 60% invalid.Ne mogu naći posao. Živim u Sarajevu sa mužem, koji takođe ne radi, i dvoje dece.Hranimo se u Merhametovoj narodnoj kuhinji.Redovno idem na psiho-terapije. Doktori su mi dijagnosticirali trajnu promenu ličnosti uzrokovanu proživljenom torturom, praćenu depresijom. Mesečno primam 90KM socijalne pomoći. Lekovi koje treba da pijem koštaju 250KM. Nemam tih para. U januaru prošle godine vlasti su me obavestile da moram napustiti stan u kojem živim. Rekli su da je naša kuća u Bijeljini
obnovljena i da se možemo vratiti. Zamislite, od mene su tražili da se vratim u kuću u kojoj sam preživela silna mučenja i silovana? Nismo izašli. Ovaj mesec, 19. maja, dobila sam novi nalog za deložaciju. I sada ne znam što da radim. Ne želim nogom kročiti u Bijeljinu. Nikada.Strah me da ne vidim nekog od tih zločinaca. Čak i na televiziji . Jedva preživljavam. Ali sanjam da vidim svoju decu kako završavaju škole. Hoću da ih gledam dok rastu. Hoću da budu sretni, zdravi, da sutra imaju svoju porodicu koju će moći izdržavati...

Vise o Asmiri i nacinima kako joj pomoci na http://www.sarajevo-x.com/forum/viewtopic.php?t=25972 . --

takvih prica ima svuda gde je bilo rata ...
Nazalost neki ljudi znaju da budu prave zveri...
Ali sve ih jednog dana stize kazna...

Divim se osobama koje nakon takve proslosti uopste imaju zelju za zivotom...
Ja ne bi prezivela takva mucenja...

Kod Arkana je vladala gvozdena disciplina, i nemislim da su bash Arkanovci to uradili... Svuda je bilo takvih pricha... I ja se slazhem sa Homerom...

Zasto je drzava tera iz stana? Oni bi prvi trebali da joj obezbede sve sto joj je potrebno za zivot, od krova nad glavom pa do lekova koje pije!!!!!! Uzasno je sto ovakvih prica ima previse...

Pa isterali su Srbe iz stana u Sarajevu (to je kod njih normalno) iuselili se. Sada chovek hoce da se vrati, a njima vracaju kucu u Bijeljini. Ali kako narod kazhe tudje-sladje...
Drzhava treba da joj obezbedi lekove.

ne mogu da verujem da se ipak oko neceg slazemo ...

Hvala Majice shto chuvash moje ochi :)

Mozhe chovek i samnom da se slozhi nekad.

hehe...
Ne znam zašto žele da je istjeraju,
ne vjerujem da je zbog Srba,
nego da bi nekom dali stan...
ALi, ja da sam na njenom mjestu, ponavljam,
ne bih se vratila...

Naravno da niko ne bi hteo da se vrati na mesto gde je doziveo takve patnje ... Mozda bi mogla da proda tu kucu (aku su je vec renovirali kako kazu) i da kupi neki stan u nekom drugom mestu.
Ako bi objasnila da joj treba malo vremena ... mozda bi je pustili da ostane u tom stanu dok ne sredi to sa kucom ...

Ako je kuca njeno, ili muzevljevo vlasnistvo onda ona ipak nije potpuno bez imovine ... uvek se moze snaci ... postoji neko resenje

Da, ali šta ako niko neće da kupi tu kuću,
šta ako je negdje u razrušenom dijelu (itd.)...

Pa to je onda problem ... ali mi to ne znamo ... možda bi mogli da pošaljemo svoje predloge, i to je nešto ... jer ja neznam kako bi drugačije mogla da pomognem iz Srbije ...

Da...imash pravo...

Ipak i želja je nešto, nekad imamo mogućnosti a nećemo a eto nekad kad hoćemo ne možemo ...

Ma, dovoljno mi je samo saznanje da i to postoji..
Da ima posljedica...
Zar ne??

Da ... mozemo da ucimo na greskama starih i da ne dozvolimo da se tako nesto ne ponovi ...

Tačno tako...

ostao sam bez teksta......
ovo je strasno...
mada u pravu je cetnik, mozda to nisu bili arkanovci...
ima ovakvih prica dosta...

slazem se,rat je strahota gde civili stradaju,a vlastodrzci trljaju ruke i uzivaju...da je neko narod pitao,rata ne bi nikad ni bilo...

Mnogi misle da ljudi koji su tokom rata raseljeni namjerno nece da se vrate na svoje jer im je kao po tudjim stanovima bolje, ali to nije tako oni jednostavno nemaju uslove da normalno žive u predratnim mjestima.
Mislim je ova ispovjest nastala odmah posle rata. Tako da mi je logicno što se ta žena nije vratila jer, svima vam je poznato da su u to vrijeme ratni zlocinci vecinom bili na slobodi i zaposleni u kojekakvim institucijama da ne kažem da ih je najviše bilo u policiji.

Slažem se Malom Ally;)..

kao da je bitno jesu li Arkanovci ili neko drugi?
to sto je ta zena pretrpela, ostavilo je velike posledice na njen dalji zivt...
saoseccam sei jako sam potresena ovom pricom...

Zašto je nastavila da živi? Za šta? Da bi je mučile seni i uspomene, da je stoke iz državne uprave maltretiraju, da njena deca izgube svaku uspomenu na svoju majku dok je bila normalna, da se muči i ide po lekarima koji samo preterano seru i nemaju pojma kako joj je zaista? Šta mislite, kakav je njen život? ONA GA NEMA. Da sam bila na njenom mestu, ne bih bila kukavica i konstantno pokušavala da se ubijem, već bih to uradila odmah. Možda sebično, ali, na šta liči takav život. Tu više nije u pitanju ni žrtva za decu. Džabe se žrtvovati, kad im nećeš moći biti majka nakon svega toga...

A ostalima - rasprave su vam bezvezne. Prvo se manite nacionalizma... Drugo, svi znamo da ona ne bi želela da se vrati u kuću u kojoj je silovana, bez vašeg prežvakavanja toga 50 000 puta... Ako bi bilo moguće da napišete nešto što nije stajalo u tekstu i nije nacionalističko, onda bi rasprava o ovom tekstu još i imala svrhu.

 :) uh, Ivacc me ponovno podsjeti na ovu priču... pročitala sam je nedavno i nisam mogla vjerovati, stvarno mi je nezamislivo šta sve jedna osoba može može proživiti! Čudno je i to šta je ostala koliko-toliko normalna nakon toga. Lako je reći što se ne ubije, ali, ako ona nema život, što ga ne bi dala svojoj djeci. Ne razumije se roditeljska ljubav dok se ne doživi. Njoj bi stvarno bilo najlakše da se ubije, ali, zamisli kakve bi to posljedice imale kod djece. Možda i ona ima svijetlih trenutaka u životu pored njih koji bar na momenat izbiju sve te strahote. Djeca su jedno čudo zbog kojih bi i nemoguće stvari napravili! Možda se i radi njih obratila za pomoć. Pa meni, u cijeloj priči, najgori dio je bio kad je gledala kako stavljaju djetetovu ručicu na vruću platu... eo i sad mi je... ne znam, ali postoje trenuci kad se dobije nevjerojatna snaga da bi baš sve, ponavljam - baš sve preživio za vlastitu djecu!

Poenta moje priche je bila to da ona nikako ne mozhe sad biti normalna, i da je bolje da je se deca setjaju po onome kakva je bila ranije, nego da tu uspomenu zameni ono kakva je sada.

Saosecam sa Asmirom bilo neponovilo se nikad. Svaka cast sto je koliko toliko uspela da prevazidje sve i nastavi dalje. Neki ljudi su stvarno stoke. Nadam se da ce uspeti da resi probleme a sto se tice kuce ni ja se ne bih vratila.

ja mislim da smo apsolvirali da se niko ne bi vratio. ::)

:) a poenta moje priče je nesebična ljubav roditelja, a čini mi se da njena djeca i ne znaju za drugčiju mamu od ove sadašnje... dakle, kakva god da je, ona je njima jedina i posebna i mislim da ne bi ni želili drugu. I opet; možda bi i dokrajčila svoj mižerjasti život da joj nije djece. A pitanje je koliko djeca i zamjećuju to njeno duševno stanje. Ja sam doživila par stresnih situacija kad sam bila sasvim pribrana dok sam smirivala djecu, čak sam se i smijala, ali kasnije... noge su mi klecale i maltene se nisan onesvjestila kad su ih udaljili. Riječ je o saobraćajnoj nesreći di smo čudom ostali neozlijeđeni. Zato mislim da i ona pred djecom pokušava se ponašat normalno koliko god može.

jedino sto mogu da kazem je;Strasno.ne daj boze nikom takav zivot

Zao mi je svih koji su propatili u ratovima u bivsoj SFRJ i zao mi je unapred onih koji ce tek propatiti jer novi ratovi tek slede...Bosna je neodrziva drzava jer da su Srbi i Hrvati mogli ziveti zajedno ne bi ni ratovali a sad ih silom teraju da zive zajedno u Bosni,pa jos sa muslimanima,nepostojecom nacijom,koji su manjina u Bosni a hoce da budu glavni...rat pokaze covekovu najcrnju stranu,nazalost....poenta je da ce biti jos takvih tuznih prica na Balkanu,i neka nova Asmira ili Mira....