Poenta moje priche je bila to da ona nikako ne mozhe sad biti normalna, i da je bolje da je se deca setjaju po onome kakva je bila ranije, nego da tu uspomenu zameni ono kakva je sada.
a poenta moje priče je nesebična ljubav roditelja, a čini mi se da njena djeca i ne znaju za drugčiju mamu od ove sadašnje... dakle, kakva god da je, ona je njima jedina i posebna i mislim da ne bi ni želili drugu. I opet; možda bi i dokrajčila svoj mižerjasti život da joj nije djece. A pitanje je koliko djeca i zamjećuju to njeno duševno stanje. Ja sam doživila par stresnih situacija kad sam bila sasvim pribrana dok sam smirivala djecu, čak sam se i smijala, ali kasnije... noge su mi klecale i maltene se nisan onesvjestila kad su ih udaljili. Riječ je o saobraćajnoj nesreći di smo čudom ostali neozlijeđeni. Zato mislim da i ona pred djecom pokušava se ponašat normalno koliko god može.