zatvaraj trafiku ide ministar......JOCA TRAFIKA

Затварај трафику, иде министар!

У Србији само једно министарство може да изазове обуставу живота. То је министарство полиције. Кад је ово чудо невиђено открио и наглуви мандатар српске владе, више нико није могао да се на то место устоличи. Његовом омиљеном момку Драгану Јочићу тече већ други мандат. А шта је у међувремену овај бивши адвокатски помоћник, вечито алкохолно аранжиран, урадио за миран сан грађана и унутрашњу безбедност земље?

На политичкој сцени Србије инсталирани су неки нови клинци. Дошли изнебуха, празних џепова, пуни похлепе, безобзирни. Без знања, без визије, обузети само једном жељом: да успеју. Да буду неко. Отимају, пљачкају, покровитељи су српским тајкунима које рекетирају. Заузели су бусије у парламентарним странкама и отворено нам поручују да ће на власти остати до краја живота, ако им га сиротиња раја не прикрати.

Има ли нам наде с Драганом Ђиласом, Вуком Јеремићем, Драганом Шунтановцем, Ацом Поповићем, Драганом Јочићем...?

Могу ли ови људи извести Србију из мрака или ће нас још више гурнути у пакао? И опељешити до голе коже.

Милица Грабеж

Драган Јочић, српски министар полиције по други пут, рођен је у Београду, где је студирао и дипломирао на Правном факултету. После дипломирања приватно се бавио правом. Тренутно се налази на месту потпредседника Демократске странке Србије, чији је члан од њеног оснивања. Био је посланик у Скупштини Србије и одборник Скупштине града Београда. Када је постављен на место министра унутрашњих послова, неколико штампаних медија писало је да је 1981. године директно био умешан у пљачку киоска и да је због тога осуђен на условну казну од шест месеци затвора. Такође је у ову казну урачуната и осуда због кривичног дела учествовања у тучи, када је са својом бандом улетео на приватну журку и том приликом један младић изгубио око. Потврдио је писање тих медија правдајући се младошћу-лудошћу. Јочић је у два наврата биран за министра унутрашњих послова. Други мандат му још траје. Због његовог другог мандата Србија је била пола године без владе и на ивици отворене диктатуре, владавином уредбама.

Као животни и професионални маргиналац, био је приправник у адвокатској канцеларији Владана Батића, и у тог истог Батића гледао као у истинску адвокатску и људску величину. И Батић се трудио да од њега направи адвоката и човека. На крају му је Јочић грубо и незахвално окренуо леђа, чим су дошли његови лични интереси на сцену. Када је Владан Батић пре две године привођен у просторије УБПОК-а и задржан под оптужбом да је, наводно, злоупотребио службени положај, исте вечери се огласио министар Јочић, на ванредној конференцији за штампу, на којој је саопштио да је полиција открила Батићеве злоупотребе, и да полиција наставља интензивну истрагу његових злоупотреба. Већ сутрадан је истражни судија, на захтев јавног тужиоца, ослободио Батића одговорности. Батић је био веома постиђен што је његов бивши приправник славодобитно најавио његово хапшење, које је била обична полицијска намештаљка.

Оснивач и потпредседник ДСС-а, народни посланик у три мандата, чак и председник Одбора за безбедност, све је то Јочић био, само једно није. Велика политичка звезда. Као "мали од палубе", био је и потпредседник Скупштине Београда у време Радмиле Хрустановић. Није познато да га је неко на том послу приметио. Заправо, на посао није ни долазио. Радмила Хрустановић се жалила како тог човека не виђа и уопште не зна како изгледа, а коначно, кад га је запамтила, заказивала је безуспешне састанке с њим. Њега напросто није било. И она као и Владан Батић, спремна је да се закуне како млади Јочић испија оштра пића у кафанама усред радног времена, али и знатно после њега.

Кад су га медији извели на стуб срама због обијања трафика, прекорио је јавност да га шиканира у недоба ("Како можете да ме питате за трафику а Хиландар гори?"). Тако трагикомично започеће свој први мандат, за који је већина веровала да ће бити и једини.

Казна за обијање трафике негде му је избрисана, али је остала записана у судским архивама.

У првих пола године мандата на месту министра унутрашњих послова сменио је осамнаест начелника секретаријата и петнаест начелника управа полиције.

Очито, без јаке подршке у "тврдим струјама Србије", а на месту где ветар јаче дува, послужио се ангажовањем својих пајтоса из младости, запошљавајући их у полицији упркос дебелим криминалним досијеима. Истакнут је случај извесног Ивана Живкова, кога је најпре запослио у Управи за обезбеђење а потом и у САЈ-у (Специјалне антитерористичке јединице). Живков је у међувремену регистрован као продавац оружја. Био је у Јочићевој криминалној групи која је оперисала на Звездари.

Већ на почетку је шокирао јавност и изазвао велику пометњу у редовима полиције, када је на место смењеног хашког оптуженика Сретена Лукића поставио потпуковника Мирослава Милошевића. Испоставило се да је у врху МУП-а Србије инсталирана такозвана "звездарска група". Већина руководилаца које је министар Јочић довео на кључне функције, радила је у Одељењу унутрашњих послова Звездара (Београд). На овој територији је, као млад човек, ординирао и Драган Јочић, који је становао на Звездари, код Липовог лада. У његовој криминалној групи, која се бавила џепарењем и обијањем трафика, био је и његов друг Зоран Амиџић, звани Лоле, који је тада становао у Чингријиној улици. С њим је Јочић, након разбијања њихове групе, побегао у Немачку, где су уточиште били нашли у групи тада легендарног Љубе Земунца. Лолета је министар Јочић запослио у Националној штедионици Србије.

На место смењеног команданта Жандармерије Горана Радосављевића - Гурија, када му се он супротставио због диктаторског понашања у полицији, поставио је свог рођака Боривоја Тешића. Одмах по преузимању министарске дужности Јочић је господина Тешића преузео из Гардијске јединице Војске Југославије, и поставио га Гурију за заменика.

Посебну забринутост полиције Јочић је изазвао именовањем Снежане Шулајић на место начелника Управе за људске ресурсе. С њом је почео немилице да пљачка фондове министарства, набављајући опрему, оружје, возила и одевне предмете за потребе полиције. Госпођа Шулајић је из Зрењанина. У полицији је њен картон такође дебео. Често се тукла са својим мужем, од кога се и развела, а Јочић га је потом пензионисао на месту начелника ОУП-а Врачар.

Генерал Снежана Шулајић остаће упамћена и по несвакидашњем потезу. У просторијама Окружног затвора у Београду потписала је уговор о куповини опреме од зрењанинског бизнисмена Милета Драгића, који је био ухапшен у операцији "панцир'', јер је Војску Југославије требало да ојади за неких 250 милиона евра! Шулајићка му је дала посао док је он био у притвору!

Таксисту Владимира Јаковљевића, познатијег као Влада Клеј (лични таксиста Војислава Коштунице до доласка на власт), с којим се дружио док је и сам био таксиста, Драган Јочић примио је у полицију, и поред чињенице да је више пута осуђиван кривичним пресудама. Унапредио га је у чин мајора, а потом поставио на место начелника Управе за заједничке послове МУП-а Србије, с пуковничким чином (главни полицијски саветник).

Свог пашенога Младена Курибака, некадашњег начелника Одељења унутрашњих послова у Ковину, поставио је за начелника Управе полиције МУП-а Србије, а Николу Поповца, командира ове полицијске станице, унапредио је за начелника Управе полиције Полицијске управе за град Београда!

Нови начелник Управе за људске ресурсе је из Смедерева. Доведен је да покрије криминал своје рођаке Снежане Шулајић и министра Јочића. Господин Дејан Матић је дипломирани економиста, а у МУП-у Србије засновао је радни однос 2003. године. У Смедереву је радио у предузећу "Фаграм", а потом у "Металимпексу", предузећу за трговину отпадним материјалом.

Министар полиције највише има поверења у људе с ''гресима из младости''. Ових дана 36 руководилаца у Министарству унутрашњих послова, које је запослио министар Драган Јочић, иде на шестомесечни курс из основне полицијске обуке, јер не могу по Закону о полицији, обављати послове у овом министарству!

Урушавање српске полиције доласком Драгана Јочића поприма размере епидемије. Иако по закону о полицији њоме руководи директор полиције, Јочић, незаконито, држи све полуге руковођења.

Министар Јочић је агресивно примитиван човек. Окружен је свитом телохранитеља, одлази у ловишта, опија се до бесвести, и прави теревенке викендима.

Нарцисоидан је, и стално је у параноји да га ''пријатељи издају''. Сукобио се с генералом Мирославом Милошевићем, који је у једном тренутку одбио да извршава Јочићеве налоге о прогону полицајаца. Генерал је одбио да учествује у пљачкању фондова у МУП-у и да потписује лажне фактуре, као и решења о отпуштању полицајаца и инспектора.

Да би предупредио организовану побуну у полицији, министар месечно донесе и по стотину решења којим инспекторе и полицајце из једне полицијске станице шаље на рад у приградске општине, а полицајце из приградских полицијских станица у Београд.

Министар је нарочито осетљив на синдикално организовање полицајаца. Наредио је да се отпусти председник Независног синдиката полиције Милослав Васић, а након недавног штрајка полицајаца, све чланове руководства овог синдиката преместио је на рад у унутрашњост. Терор који је министар Јочић увео неиздржив је. Синдикални активисти се прате, уходе, прислушкују.

За шефа унутрашње контроле министар је поставио Драгољуба Радовића, рођака Коштуничне жене, познту гњиду, са задатком да заведе нови терор.

Инспектори криминалистичке полиције су резигнирани, и већина их рутински обавља посао, клонећи се тога да истражују тешке криминалне преступе, јер министар Јочић покрива све тајкуне и њихово отимање имовине.

Посебно огорчење понашањем министра Јочића је у Служби за борбу против организованог криминала. Највећи број истражених кршења закона тајкуна преточен је у кривичне пријаве, које министар Јочић захтева да буду фиокиране, или их, пеко специјалног тужилаштва, ставља ад акта.

Бивши џепарош унизан је пред Мирославом Мишковићем. Од њега добија стотине хиљада евра апанаже, које му Мишковићева свита преноси на иностране рачуне. Већина организованих криминалних група, које су сконцентрисане у извршној власти и врховима политичких странака, дебело плаћа министра Јочића.

У скукоб је министар дошао и са смиреним и тихим човеком, иначе својим рођаком Боривојем Тешићем, командантом Жандармерије. Осећајући да може да буде ухапшен, чак и као министар, Јочић је, неовлашћено, декретом, Противтерористичку јединицу Жандармерије издвојио из њеног састава и одлучио да он лично њоме командује. По закону о полицији, свим полицијским службама руководи директор полиције.

Директор полиције је искусни полицајац Милорад Вељовић, али се министар противзаконито меша у рад организационих јединица полиције. На састанцима колегијума Јочић вређа све присутне, понашајући се као последњи уличар. Прецизније, као станични таксиста.

Када му начелници криминалистичких полиција подносе извештај о откривању великих пљачки српских олигарха, Јочић се удари по челу и каже - "немојет то никоме да кажете, има Воја да ме

	Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
		Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije