Nepoznat autor...

• Index
• Forum
• Download
• Mp3
• Lyrics
• Arcade
• Chat
• Horoskop
• Contact

Filijala.rs

[:) hope]

  Dubok san
Priča se da je požar izbio u kući u kojoj je neki čovjek spavao. Pokušali su ga iznijeti kroz prozor. Nisu uspjeli. Pokušali su ga iznijeti kroz vrata. Nije išlo. Bio je prevelik i pretežak.
Bili su prilično očajni dok netko nije predložio:
"Probudite ga, onda će sam izići."

[ZenTale]

Zahvaljujuci dragoj Skorpijici, dobio sam ovaj divan tekst, koji zasluzuje da se ovde objavi..


ŠTA PROPUŠTAMO?
         
        Čovek je sedeo na stanici metroa u Washingtonu, ustao i počeo svirati violinu. Bilo je hladno decembarsko
jutro. Svirao šest komada Bach-a (oko 45 minuta). Bas u to vreme, jer je tada bas najživlji saobracaj u gradu! Moze se reci da su hiljade ljudi prošli kroz stanicu, a većina njih, na putu do posla.

Posle tri minuta, sredovecni čovek je primetio da muzicar svira. On je usporio njegov hod i zastao na nekoliko sekundi, a zatim produzio u svom pravcu.
 
Minut kasnije, violinista je dobio svoj prvi dolar: neka žena je ubacila novac i bez zaustavljanja, produzila dalje.
 
Nekoliko minuta kasnije, neki čovek se oslonio na zid slušajuci, ali ubrzo pogleda na sat i ode.
Jasno, pocinjalo je radno vreme.
 
Onaj koji je muzicaru poklonio najviše paznje bio je jedan 3-godisnji decak. Njegova majka je takodje pogledala violinistu na tren. Zatim je majka snazno povukla dete, a dete se „nadvlacilo" sa njom i sve vreme okretalo glavu prema violinisti. Ovo se ponavljao sa nekolicinom dece. Svi roditelji, bez izuzetka, su prisilili svoju decu da produze.
 
Za 45 minuta koje je muzicar svirao, samo šest ljudi se zaustavilo i stajalo neko vreme. Njih 20-tak je samo dalo novac, ali nije ni zastalo. Muzicar je prikupio $ 32. Kad je završio „svirku", niko to nije ni primetio. Niko nije aplaudirao ili bilo kako reagovao.
 
Niko nije prepoznao da je to bio cuveni violinista Joshua Bell, jedan od najboljih zivih muzicara. On je svirao jedno od najatraktivnijih najkomplikovanijih muzickih dela ikad napisano, na violini vrednoj 3,5 milona dolara.
 
Samo dva dana pre toga, Joshua Bell je svirao u potpuno rasprodatoj koncertnoj dvorani u Bostonu, gde je ulaznica u proseku kostala oko 100 $.

To je ta priča.
Joshua Bell je inkognito svirao u metro-stanici u organizaciji Washington Post-a, kao deo eksperimenta o percepciji, ukusu i prioritetima ljudi.
 
Osnovna pitanja ovoga eksperimenta bila su (U uobičajenon okruženju u neprikladnom vremenu):

Da li cemo uočiti (primetiti) lepotu?

Da li je prestajemo ceniti?

Da li smo u stanju prepoznati talenat u neočekivanom kontekstu?

Jedno od mogućih iskustva i zaključaka ovog istrazivanja moze biti:
 
Ako nemamo ni momenat vremena da stanemo i saslušamo jednog od najboljih muzicara na svetu, koji svira na najboljem instrumentu, najbolju muziku ikad napisanu, koliko li drugih stvari propustamo?
 
 
 
ORIGINALNI TEKST:

 
 

WHAT ARE WE  MISSING?   
 
A man sat at a  metro station in Washington, D.C, and started to play the violin.  It was a cold December

morning.  He  played six Bach pieces for about 45 minutes.  During that time, since it  was rush hour, it was

calculated that a thousand people went through the station, most of them on their way to work.
 
After three minutes went by, a middle aged man noticed there was  musician playing. He slowed his pace

and stopped for a few seconds and then hurried up to meet his schedule.
 
A minute later, the violinist received his first dollar tip: a woman threw  the money in the till and, without

stopping, continued to walk.
 
A few minutes later, someone leaned against the wall to listen to him, but  the man looked at his watch

and started to walk again. Clearly he was late for work.
 
The one who paid the most attention was a 3-year-old boy. His mother hurried him along, but the kid

stopped to look  at the violinist. Finally the mother pushed hard, and the child continued to  walk, turning

his head all  the time. This action was repeated by several other children. All the  parents, without exception,

forced them to  move on.
 
In the 45 minutes the musician played, only six people stopped and  stayed for a while. About 20 gave 

him money but  continued to walk their normal pace. He collected $32. When he finished  playing and

silence took  over, no one noticed it.  No one applauded, nor was there any  recognition.
 
No one knew this, but the violinist was Joshua Bell, one of the best  musicians in the world. He played

one of the most intricate pieces ever written, with a violin worth $3.5 million.

Two days before he played in the subway, Joshua Bell sold out at a  theater in Boston where seats cost an

average $100  each..
 
This is a real story. Joshua Bell playing incognito in the metro station was  organized by the Washington

Post as part of  a social experiment about perception, taste, and priorities of people.
 
The base questions for the experiment were:
In a commonplace environment at an inappropriate hour: 

Do we perceive beauty? 

Do we stop to  appreciate it? 

Do we  recognize talent in an unexpected context? 

One of the  possible conclusions from this experience could be:
 
If we do not have a moment to stop and listen to one of the best musicians in  the world playing the best music ever written, how many other things are we missing?

[:) hope]

  predivna priča i, na žalost, istinita. Nitko više nema vremena malo zastat u vihoru života!

[~~MRVICA~~]

Тужно, али истинито. Сви негде журе, пуни некаквих проблема и брига у својој глави, и ретко ко схвати да постоје и други, да постоји и нешто лепо.

[honey_mici Ƹ̵̡Ӝ̵̨̄Ʒ]

Слушај ме очима

Млада је мама у кухињи припремала вечеру усредоточена на припрему пржених кромпира. Хтела је учинити све да њезина деца буду задовољна, јер је то било једно од њима најдражих јела.

Најмлађа цурица навршила је тек четири године и приповедала је о напорном дану у малој школи, о ономе шта је све видела и шта су радили. Мама је одговарала мрмљајући и мењајући тон да покаже како прати причу и саосећа са ћерком. Одједном осети како је неко вуче за хаљину и виче: "Мама!"

Мама кимну главом, промрмља нешто успут, но повлачење за хаљину није престајало, а ни гласни позиви.

Одговарала је на уобичајени начин пазећи да кромпири не изгоре. Након неколико минута њена је ћеркица свом снагом повуче за хаљину, тако да је била присиљена сагнути се да је види.

Онa јој својим ручицама обухвати лице, привуче га својему и рече:

"Мама, слушај ме очима!"

Слушати некога очима значи рећи му:

"Важан си ми."

[Dreamer]

U jednom selu ziveo je covek koji je bio toliko bogat da je mogao da kupi sve. Mestani su stalno uzimali zajmove sve dok jednoga dana nije otkupio celo selo. Posto vise nije imao sta da kupi odlucio je da kupi smeh od mestana. Toga dana je i poslednji osmeh zamro u selu. Jedno vece bogati covek je napravio veliku gozbu i pozvao celo selo. Tokom vecere je pricao smesne price i smejao se na sav glas. Sve dok odjedanput celo selo nije prsnulo u smeh.

[:) hope]

  evo jedne poučne, malo drugačije 

                  HOZE KARERAS I PLASIDO DOMINGO

Ovo je priča o dva tenora (po mnogima najbolja ikad): Plasidu Domingu i Hoze Karerasu, koji su uskomešali svijet svojim zajedničkim pjevanjem.
Čak i oni koji nikada nisu posjetili Španiju, znaju za sukob između Katalonaca i Madrižana, otkad se Katalonci bore za autonomiju od dominantne Španije sa centrom u Madridu.
Tako se dogodilo da je Plasido Domingo Madrižanin, a Hoze Kareras Katalonac.
I baš zbog političkih razloga, 1984, Kareras i Domingo su postali zakleti neprijatelji.
Budući da su bili vrlo popularni i viđeni po cijelom svijetu, oba su imala dodatak u svojim ugovorima da će nastupiti samo ukoliko onaj drugi nije pozvan.
Godine 1987., Kareras se sreo s mnogo okrutnijim neprijateljem od svog protivnika.
Na žalost otkrio je da boluje od leukemije. Odlučio je da se bori protiv ove opake bolesti, tako da je uslijedilo dugo liječenje. Podvrgao se raznim tretmanima - hemoterapijama, transplantaciji koštane srži, transfuziji krvi. Zbog liječenja je morao i da putuje jednom mjesečno u Sijetl, u Ameriku.
Njegova borba protiv opake bolesti je bila užasno bolna.
Nesposoban raditi pod tim uslovima, iako je imao značajno bogatstvo, visoki troškovi putovanja i medicinskih tretmana su ga materijalno iscrpili.
Pri kraju svojih finansijskih mogućnosti, otkrio je slučajno da u Madridu postoji fondacija čija je svrha bila podržavanje tretmana bolesniká oboljelih od leukemije.
Zahvaljujući ogromnoj podršci fondacije “Hermosa”, Kareras je uspio da prebrodi bolest i vratio se onome u čemu je bio među najboljima - pjevanju.
Nije mu dugo trebalo da povrati staru slavu i da još jednom pokaže svoj nevjerovatan talenat.
Nedugo zatim je htio da se priključi fondaciji koja mu je spasila život. Čitajući njihove propise, otkrio je da je osnivač, najveći ulagač i predsjednik fondacije bio, ni manje–ni više, nego njegov „neprijatelj“, Plasido Domingo! Kasnije je otkrio da je Domingo osnovao ovu fondaciju prvenstveno da bi pomogao Karerasu u borbi protiv leukemije. Domingo je želio, međutim, da ostane anoniman, da ne bi ponizio Karerasa zbog prihvatanja pomoći od “neprijatelja”.
 

 

Izuzetno dirljiv bio je susret ove dvojice velikana na jednom Domingovom nastupu u Madridu. Kareras je prekinuo koncert i i ponizno kleknuvši na koljena pred svima zamolio Dominga za oproštaj i javno mu zahvalio. Domingo mu je uzvratio srdačnim zagrljajem i zapečatio početak velikog prijateljstva.
 
U jednom intervjuu s Plasidom Domingom, reporter ga je upitao zašto je osnovao fondaciju “Hermosa” – pored toga što je pomogao neprijatelju, pomogao je i jedinom umjetniku koji mu je bio konkurencija!
Domingov odgovor bio je kratak i jasan:
“Nisam htio dozvoliti da izgubimo takav glas.”

[ZenTale]

Eh... Život piše najlepše priče... Divno Nado! Hvala ti, stvarno nisam znao za ovo.. znam da je bolovao, ali detalje nisam znao.

[:) hope]

     VELIKO ISKUSTVO

Jednog dana, jedan dobrostojeći otac
 odveo je svog sina da provede jedan dan i noć
 s veoma siromašnom porodicom
 koja nije imala novca na rasipanje kao oni.
Drugog dana na povratku kući,
otac upita sina o tome
 kako je on doživio taj susret sa siromaštvom
 i šta misli o svemu tome.
Dječak odgovori:
Tata, ovo je jedno veliko iskustvo za mene,
vidio sam da mi imamo jednog psa a oni
imaju četiri;
mi imamo lijep bazen pred našom kućom,
a oni imaju rijeku i ravnicu kojom ona teče;
mi imamo stakleni krov, a oni imaju
nebo i mjesec i zvijezde;
mi imamo krasno dvorište sa velikim vrtom,
a oni iza kuće imaju čitavu šumu.

I dok je sve to sin govorio,
otac je od zaprepaštenja ostao bez riječi.

Na kraju još sin doda:
 Hvala ti tata, što si mi pokazao koliko smo mi siromašni!

[B.Love]

Devojka upita svog decka : Da li si zaljubljen u mene ? On odgovori:'Ne'' ! Ona ga upita : Da li mislis da sam lepa ? On odgovori:'Ne!' Ona ga opet upita : Da li sam ja u tvom srcu ? On odgovori:'Ne!' Na kraju ga upita : Da te napustim da li bi plakao za mnom ? On odgovori:'Ne!' Okrenula se veoma tuzna i odlucila da ode od njega. On je na to zagrli i rece joj : Ja nisam zaljubljen u tebe - JA TE VOLIM !!! Ja mislim da nisi lepa - JA MISLIM DA SI PREKRASNA !!! Ti nisi u mom srcu -TI SI MOJE SRCE !!! Ja ne bih plakao kad bi me ostavila - UMRO BIH !!! Znali su se 6 meseci, pre nego sto su prohodali, posvadjali su se, ali su se i pre te svadje zblizili jos vise. Jednog dana mu je rekla da je bolesna, da ima bolest srca. U trenutku ju je zagrlio i poceo plakati. Ubrzo kada je trebala ici na operaciju, kada je trebala uci u avion, nije se ni pozdravio s njom . Kada je dosla oporavljena sa operacije nije ga videla. Pitala je mamu gde je A ona joj je odgovorila : ZAR NE ZNAS KO TI JE DAO SRCE !?!

[:) hope]

   Lijek protiv tuge

Bio jednom neki kralj te imao izuzetno lijepu i pametnu kćer.
Kraljevna je, međutim, patila od čudnovate bolesti.
Kako je odrastala, sve su joj više slabile ruke, noge, vid i sluh.
Mnogi su je liječnici pokušavali izliječiti, ali uzalud.
Jednoga je dana na kraljevski dvor došao starac za kojeg se pričalo da poznaje tajnu života. Svi se dvorjani sjatiše oko njega moleći ga da pomogne bolesnoj kraljevni.
Starac dade djevojci zatvorenu košaricu od vrbova šiblja i reče:
"Čuvaj ga, njeguj, pa ćeš ozdraviti."
Radosna i puna nade, kraljevna otvori košaru, no kad je vidjela što je u njoj, bolno se razočarala. U košari je plakalo dijete, jadno i mnogo bolesnije od nje same.
Djevojka se ipak sažali, uze dijete u naručje i poče ga tješiti.
Prolazili su mjeseci.
Djevojka je neprestano mislila na dijete. Hranila ga, tetošila, smiješila mu se, danonoćno bdjela nad njim uz velike i mnoge žrtve.
Nakon sedam godina dogodilo se nešto nevjerovatno. Jednoga jutra dijete se počelo smijati i hodati.
Kraljevna ga uze za ruke, te smijući se i pjevajući, zaplesa s njim.
Bila je radosna, lijepa i sretna kao nikada dotad.
Nije ni primjetila da je ozdravila.

[Њавица]

..ne znam da li je ovo postavljano vec jednom, ali evo.... ja sam se najezila kad sam prochitala... 

Jednom jako, jako davno postojao je jedan otok gdje su zivjeli svi
osjecaji:
Sreca, Tuga, Znanje, Tastina i svi ostali, ukljucujuci Ljubav. Jednog dana su saznali da ce otocic potonuti, pa su se svi krenuli spasavati. Ljubav
je zeljela ostati do zadnjeg trenutka, vjerna i odana svom otocicu no kada je otocic gotovo nestao, ipak je odlucila zatraziti pomoc. Bogatstvo je
upravo prolazilo kraj nje u svom velikom, luksuznom brodu kada ga je Ljubav zapitala moze li ju povesti sa sobom. Bogatstvo je gotovo srdito odgovorilo da ne moze jer nema mjesta za nju obzirom da mu je brod ispunjen srebrnjacima.
Ljubav je odlucila zamoliti Tastinu za pomoc koja je upravo prolazila kraj nje u prelijepom brodicu. "Tastino, molim te pomozi mi!" zavapila je Ljubav na sto joj je Tastina odgovorila: "Ne mogu ti pomoci, Ljubavi, sva si mokra i mogla bi mi unistiti brod". Tuga je bila u blizini i Ljubav ju je odlucila zamoliti za pomoc. "Molim te, povedi me sa sobom" tiho je zatrazila Ljubav. "Oh...
Ljubavi, toliko sam tuzna i zelim biti sama" odvrati Tuga i odjedri sama
dalje.
Sreca je takoder prolazila kraj Ljubavi no kako je bila presretna nije ni cula njezin poziv u pomoc.
Odjedno se zacuo glas koji je rekao "Dodi Ljubavi, ja cu te povesti". Bio
je to jedan starac kojeg je Ljubav, ushicena i presretna, zaboravila pitati ime.
Kada su stigli na kopno, starac je posao svojim putem prije no sto ga je Ljubav mogla pitati tko je. Znajuci koliko duguje starcu, Ljubav se obratila Znanju, mudrom starcu za pomoc otkrivanja idetiteta dobrog starca koji joj je pomogao. Znanje joj je odgovorilo "Vrijeme". Ljubav je zastala u cudu i pitala zasto joj je Vrijeme pomoglo, na sto se Znanje nasmijalo mudrim smijeskom i odgovorilo "Zato sto samo Vrijeme moze shvatiti koliko je velika i snazna prava Ljubav".

[ZenTale]

Mnoooogo lepo, Njavče! Bravo
Nado nisam stigao ranije da pročitam, ali sad jesam i mnogo je lepo ovo poslednje...
B.Love - isto tako, lepo je... i tužno..

[B.Love]

Negde tamo, u svetu, postoji tvoj idealni partner.Nekad je u komsiluku, nekad na suprotnoj strani sveta...ali ako sudbina tako bude htela, citav univerzum radice na tome da se dve idealne polovine spoje u jednu harmonicnu celinu...i ja u to verujem .Da li i ti verujes u to?

[:) hope]

  B.Love, možda bi to mogla bit i tema na forumu pa da razmjenjujemo mišljenje...