Koraka par tisinu mi para,
Nervoza se stvara, bes u meni se dize,
Svakim korakom blize jedno secanje se kida,
Moja secanja nestaju iza jebenog zida,
Palica po resetkama opominje na mir,
Prokelti zbir udara ritam koji mi smeta,
I samo se seta boli ga paksu,
Kako mrzim svaki zvuk iz ovog betonskog sveta,
On odlazi a palica se i dalje cuje,
Sve treperi, udarci zuje,
Ja ga cujem kako psuje nesto pljuje,
Jedan pogresan zvuk i evo ga tu je,
Ja urlam on bije, batina seva,
Stize pojacanje, nastaje peva,
Moje kosti se lome, cujem neko peva,
Pred ocima vidim stoje, cale i keva,
Tripujem sve vise pada udarac jak,
I to je znak, i na moj um pada mrak,
I vise ne znam dal sam nevin ili sam kriv,
I vise ne znam dal sam mrtav, mozda sam ziv,
Samocu, strah i bol ovde poznaju svi,
Valjda sudbina je to i 3-2-2-3.
Svetlost polako izrasta iz tame,
Ne osecam rame, moje telo se koci,
Otvaram oci, vidim poznatog kretena,
Sada mora da se ide, kaze, stize mu smena,
Iz tela kaplje krv, krvav je pod,
On odlazi ja cujem njegov robotski hod,
Zvuk deluje resto i tako cisto,
Pitam se zar svi kerovi hodaju isto,
Glasovi zvone u mojoj glavi,
Glasovi stari tako zvuce kao pravi,
Tripujem ortake kojih vise nema,
Satro sve je tako cool ma nema problema,
Suze na licu - promuklo rezim,
Hiljade misli jedna s'drugom se bore,
Vidim sebe kako lezim - sav se jezim,
Na hiljade vatri po telu mi gore,
Napolju kisa to je to sto mi treba,
Sve mislim ovaj dar je sa neba,
Dizem ruke lagano voda se sliva,
Krvi je sve manje krv po ruci mi pliva,
Ispred sebe gledam ljude celave glave,
Svuda oko njih trepere silueta plave,
Niko ne pusta glas- oni nemaju kuda,
Dobro znaju da bas nikad nece proci ovuda,
Ja neznam vise nista samo zelim da sam sam,
Ionako vise nemam sta da im dam,
Ovo mesto je moj hram moja privatna palata,
Ista cetri zida - ista celicna vrata,
I tako svakog trena uvek ista slika,
Iao cetri lika oko mene se vesele,
Tiho pravdu dele koju mrze svi,
Jer ovde pocinje sumrak i 3-2-2-3.
'Tisina' - odjednom prolama se krik,
Ceo hodnik od tog glasa odjekuje, jeci,
Poznate reci s' krikom dolaze do mene,
Plave sene opet igraju svoj krvavi ples,
Osecam bes jer ovog puta nemam sanse,
Bicu opet samo zrtva jedne vecernje seanse,
I evo vec su tu, na domak moga hrama,
Hladan obliva me znoj jos malo i pocinje drama,
Ali kerovi brzo prolaze u trku,
Sve je tako jako cudno, osecam zbrku,
Oni odlaze zurno, shvatam nisam ja taj,
Nekome se drugom izgleda blizi kraj,
I onda od jednom prava eksplozija puce,
Cujem neke cudne zvuke, ko da neko negde place,
'Udaraj jace!' od tog glasa sve me boli,
Krv mi ubija i peva staru pesmu koju voli,
Udarci pljuste k'o da tu je sve se cuje,
Zidovi bruje od silne snage koja plamti,
Sve mislim u sebi - brate ovo upamti, mozda si na redu bas sledeci ti,
Ali pucanj odjednom prekida romansu,
Zbir je ubio u transu, mir pocinje da vlada,
Prokleta tisina sad je svuda oko mene,
Uzavrela krv mi krola kroz vene,
Cujem paniku u glasu prokletog zbira,
Plave uniforme trce, sve od plave boje vrvi,
Negde napolju sirena svoju melodiju svira,
Mala nocna avantura se zavrsila u krvi,
Sada znam sta ce biti jer ja sam samo deo hrama,
Samo deo jedne price koji ovde znaju svi,
Moj je zivot samo hrana ovog betonskoga hrama,
I sve sto poznajem je tama i 3-2-2-3.
|
|
članova
Ukupno članova: 185692
Statistika
Prisutni korisnici
