Okopilila sina hanuma il’ anima, usud mu zapisao žrtvovani smisao, darivanjem na vrelu epitafom na čelu. Put izvora utire, gde uvire umire.
Bunar želja kolevka, sužanj smrti doveka i tek senka poneka na tragu je čoveka. Gde ti duša počiva ne vidi se očima. Pogan blaga ne vidi, trag ti smrdi - uvidi !
Tad će ti se otkriti, sve gladi utoliti, sam od svoje zaveti, mučeni te imuni, satrti te ponikli, koliki svekoliki, PRONIKLI SAMONIKLI !
Oruđe mu sudbine jošte niko ne vide, jer prvi će biti smeo njen podići veo. Gde ti duša poleti iznad trošne kostreti, leži sveta odežda, aura od paora!
Tad će ti se otkriti, sve gladi utoliti, sam od svoje zaveti, mučeni te imuni, satrti te ponikli, koliki svekoliki, PRONIKLI SAMONIKLI !
|
|