I bez zlata i bez luši, sva su blaga ti u duši, kad ogrije te jubav Puno sunca i tepline, pa se srce nebu vine, u ditinjstvu bez suza Malo šoldi, puno vire, u toj jubavi bez mire, i vagun dobre voje U kantunu puno mista, misal je ka arja čista, pa pišen pisme svoje
Mižerija, mižerija, mižerija, mižerija Miruj, miruj, pismo moja, Ti jedina znaš di sam ostavi dušu Miruj, miruj, pismo moja, Jer kasno je sad ladni vitri već pušu Mižerija, mižerija, tek pusta mižerija
Kad bi partile ferate strepija san stari za te, ta briga se ne gasi Zgrbjena si majko stala, bjankariju tuju prala, pobilile ti vlasi Jedna pisma iz đardina smantala je vašeg sina, dok cili vik je slidi Zlatnin nožen posrid srca, probola ga, neka grca, nek cili šug iscidi
Mižerija, mižerija, mižerija, mižerija Miruj, miruj, pismo moja, Ti jedina znaš kako boli lipota Miruj, miruj, pismo moja, Jer vidit ćeš kad zbrojiš konte života Mižerija, mižerija, tek pusta mižerija
|
|