Večeras me, dobri ljudi, nemojte ništa pitati. Neka suze tiho teku, pa će manje boljeti.
Ne dirajte mi večeras uspomenu u meni. Ne dirajte mi ravnicu jer ja ću se vratiti.
Još u sebi čujem majku kako tužna govori: "Kad se jednom vratiš sine, ja ću te čekati."
Ne dirajte mi večeras uspomenu u meni. Ne dirajte mi ravnicu jer ja ću se vratiti.
Mene zovu moja polja, mene zovu tambure. Prije nego sklopim oči da još jednom vidim sve.
Ne dirajte mi večeras uspomenu u meni. Ne dirajte mi ravnicu jer ja ću se vratiti.
Ne dirajte mi večeras uspomenu u meni. Ne dirajte mi ravnicu jer ja ću se vratiti.
|
|