Prva strofa: (DEMONIO)
Sve što sam ikada napisao
deluje kao nedovršena misao.
Kao priĿa na dve stranice pre kraja.
Svaka pesma jednu celinu spaja.
Na kraju izgleda da će sve biti smisleno,
da zvuĿi kako valja, da bude iskreno.
Misli se nadovezuju,
povezuju moje viđenje u celinu.
Put je dugaĿak, ali tu razdaljinu moram sam proći.
Odavno sam krenuo, kako kraj je blizu
izgleda da ću doći tamo gde sam naumio.
I ne, nikad se nisam dvoumio
niti sam glumio kako nešto bih dobio.
Nismo rođeni jednaki, sa talentom sam se rodio,
uĿio se, pronašao sebe, pogledaj šta se dogodilo.
Jer život je pojava kao na kladionici bez dojava,
da bi uspešno prošao, moraš igrati fiks
ali i na najsigurnijoj tekmi desi se kiks.
Pa padneš, isto kao u životu,
okruženi pogrešnim idealima svi jure samo svotu.
Sve je na prodaju, sve može da se kupi,
sve ima svoju cenu. A poštenu ženu,
Ŀoveka, da pronađeš je teško.
A ono što te Ŀeka jesu sami usponi i padovi,
par iskrenih prijatelja, ostali našminkani gadovi
koji su tu da te izmuzu koliko im treba.
Svi prodaju se jeftino: deset hiljada, jedan dinar, ili parĿe hleba.
Koliko imam - toliko delim. Kada imam, onda se veselim.
Kada ne, rešavam probleme finansijske.
Ne dupeuvlakaĿkim kombinacijama,
mada većina tako funkcioniše.
Ovde teško se diše,
zemlja odavno na pokvareno, na trulež, miriše.
Suviše onih lažnih, samoprozvanih važnih.
A snažnih za borbu sve manje,
nikako da dođem do misli krajnje...
Refren: (WACKWACKO)
Ja sam samo pojedinac ovoga sistema,
nedovršena misao i gomila problema.
Između jave i sna misao se prepolovljava.
Čija sam marioneta noćas? Da li sam to ja?
Druga strofa: (TOKYO)
Svaku misao gubim koliko god da se trudim.
Noćima znojav se budim i poĿinjem da ludim.
A putevi su snovi, svaki san je meni isti.
Samo raskršća se plašim, pravi put da ne promašim.
Stari osećaj beduina koji traga putem pravim.
Ne postoji osećaj straha, jer njime se ja hranim.
Između jave i sna misao se prepolovljava.
Čija sam noćas marioneta i da li sam to ja?
Često sedim na terasi sam i posmatram u nebo
i razmišljam o stvarima, jer mnoge sam ja sjeb'o.
Rešenje neko tražim, tražim izlaz iz krize.
Ne dobijam odgovore, samo luĿenje hipofize.
Problemima svojim ne opterećujem ja druge,
uprkos ljudima koji da mi pomognu se trude.
Ali vizija je jasna: život ovde nije basna.
Srećnog kraja ovde nema, u tome i jeste dilema.
Džaba fakulteti, škole i diplome, jer ja
sam samo piun koga kraljevi ove zemlje lome.
Sistem je, bre, takav i svi bodujemo isto.
Ako nisi neki kurac ti proći ćes ko isti.
Treća strofa: (DEMONIO)
Gledaj šta smo dobili.
Roba druge klase, feleri,
narodne mase, izveštaĿenst.
I koga onda da krivimo za surovost
koja je oko nas, koja nas okružuje?
Svako zaslužuje drugu šansu
u životu. Zaboravio sam da cenim dobrotu,
drugaĿije su me na ulici uĿili,
a svi se Ŀude proizvodu koji su dobili.
K'o da smo rekorde probili,
jer singlovi se snimaju,
likovi na rime se cimaju.
Podzemlje zauvek. Publika voli taj šmek.
Polako, ali sigurno poštovanje stiže
bez obzira na govedine. Pobeda za pobedom se niže.
Žestoko. Sa pripremom. Bez nje.
I ako zvuĿimo sranje, to neće biti besmisleno dranje
u mikrofon. Novi fazon, a stara škola.
Idemo raspevavanje: la, la, la!
Dem i Tokaja, mic check, godina zmaja,
godina promene, i Ŀisto da se spomene
da do mene ne mogu doći.
Mnogo truda moraju da ulože da me promene,
zahvaliti Bogu na zdravlju i sreći,
par reĿi reći za najbolje drugove,
moju porodicu, najmilije,
publiku koja ceni, i to ti je...
|
|
članova
Ukupno članova: 185692
Statistika
Prisutni korisnici
