Velika soba kod kuće na zemlji
i majčinski osmeh i glas.
Otvaraš oko po oko
i ćutiš u nas.
Ruka na ruci i suza na usni,
a tuga odaziva se,
živ, ti se vraćaš u život
ko zna odakle.
I sam veruješ u muk istine.
Sećaš se, sanjao nisi, a bio si gde?
I sam veruješ u muk istine,
svu svoju snagu ti dajem da pogledaš me.
Trčim i prosipam pesak po vodi
ko ptica što sleće na sneg.
Sklopljene oči drugačije gledaju svet.
Sever mi sledio kosti,
šta vredi što vidim kad neću da znam.
I dugo već četiri godišnja doba su dva...
Ja verujem u muk istine.
Dunav će postati more, podaviće sve.
Ja verujem u muk istine,
umoran, tužan, opijen, prepoznaješ me.
Seti se kako smo gledali majdan
ko pakao da je na dnu.
Ušli smo jednom u njega
i skratili put.
Vetar ti ukrao kanap iz ruke,
u nebo ti pobeg'o zmaj,
traži ga pogled po svodu,
al' krije ga sjaj.
Ja verujem u muk istine.
Možda se sve ovo dešava još nekome.
Ja verujem u muk istine,
ili smo samo zalutali u sećanje...
|
|
članova
Ukupno članova: 185692
Statistika
Prisutni korisnici
